Текст преносимо у целости:

„Вратили смо се са Космета. Били смо код браће. Али у мени и даље одзвања једна ријеч, у виду једног броја. Погодила ме више од ичега, зарила се у моје срце, одзвања попут сирена које су парале Косовску Митровицу док је трајала тортура албанских полицијских јединица.

Не ријеч са тргова, не са бина и испред говорница, не ријеч казана пред камерама. Већ у цркви. Оној у Лепосавићу, и то којој, посвећеној Светом Василију Острошком. Та ријеч, више од ичега на овом свијету, кунем вам се, у тој цркви, показала ми је шта данас проживљава мој народ тамо, али и не само тамо, шта проживљава свуда, у својој души.

Ушли смо у цркву у којој је свештеник Ђукић баш тада држао час вјеронауке дјеци. Примио је госте из Црне Горе, нас, а дјеца су у знак добродошлице отпјевала у том импровизованом, али никада искренијем хору, усред цркве пјесму ’Ми смо деца неба‘.

Потом је свештеник најавио да ће подијелити дјеци скромне поклоне, дјечије торбаке, али је да би час био занимљивији, замолио нас да им постављамо питања. Ко одговори тачно — добија поклон. Наравно, то је била игра, поклона је било за сву дјецу. Ипак, играли смо се.

Питали смо их о оном храму на зиду цркве, који је. Знала је дјевојчица: манастир Острог. Питали смо их: ко је дјевојчица која је осликана са лијеве стране, са ореолом светице око главе. Знао је један дјечак: великомученица Милица Ракић. Питали смо много тога, али се мени урезао одговор, вјерујем док сам жив, на једно питање.

Да ли неко зна када се догодила Косовска битка? Ћутали су, ту усред Косова и Метохије, а онда је један дјечачић скромно промолио руку и два прста као из клупе на часу, чекајући да га прозовемо.

Румен и ведар као и небо над Косметом јуче. Када, питао сам га. А он је тихо, уз видну трему од могуће грешке, једва чујно казао: 1999.

Да сам, када је то изговорио, био неко ко додјељује Нобелову награду за историју, дао бих је том ситном грумену живота, том дјечаку из Лепосавића, који је стајао под ликом Василија Острошког у цркви. Није он, пријатељи, рекао тачан историјски податак, историја би казала да је промашио много вјекова, али је боље од икога казао најтачнију истину, његовог и нашег доба: То је наша косовска битка, која и данас траје!

Није он казао историјски тачно, али је његово мало-велико срце рекло оно што зна и осјећа, што сања и што му се дешава, што живи и што проживљава од свог рођења. Он је казао оно чега ми очигледно нисмо довољно свјесни. Он је казао све.

Ово на Косову и Метохију је наша косовска битка: битка за нашу дјецу и нашу душу!“