ТАНАСКОВИЋ: На Космету пат-позиција, нервоза на Западу

Бивши амбасадор Србије при Унеску Дарко Танасковић изјавио је да је на Косову и Метохији тренутно пат-позиција и да треба сачувати живце, јер наступа период када ће за Србију бити више маневарског простора.

Танасковић је за београдски дневник „Блиц“ рекао да је положај Србије објективно ојачао на најширем међународном плану и да су заговорници проглашења независности свјесни чињенице да нису остварили крајњи успјех који су мислили да ће постићи.

Он је оцијенио да сада треба наћи модел како да се изађе из пат-позиције, гдје постоји могућност иновативних рјешења, али и да поновно избије насиље, односно да се оно испровоцира, нарочито у сјеверном дијелу Косова и Метохије, а затим изврши нови појачани притисак на Србију.

– То је логика која заснива решавања свих проблема на бившем југословенском простору тако да то буде искључиво на рачун Срба и Србије, где Србија, као предодређени губитник, не може да оствари никакав свој интерес. Будући да то до сада није успело, има извесне нервозе, несналажења на Западу и међу Албанцима, али и у најближем окружењу Србије – рекао је Танасковић.

Он је оцијенио да Србија треба сачувати живце, јачати своју позицију, јер краткорочно вријеме не ради за Србију због притисака, али средњорочно већ наступа период гдје ће бити више маневарског простора.

Танасковић је нагласио да су повлачења признања самопроглашеног Косова суштински важна, а позитивно је оцијенио и долазак предсједника Србије Александра Вучића на Сабор СПЦ, истичући важност сваког успостављеног дијалога међу субјектима друштвених кретања и политичког одлучивања унутар Србије.

Он је истакао да културна баштина на Косову и Метохији брани Србију, јер је доказ цивилизацијске укоријењености српског народа на том простору који Србију чини фактором који никако не може бити подложан краткорочним политичким калкулацијама.

Танасковић је објаснио да Албанци суштински не могу да присвоје српске културне споменике, али да, политички гледано, желе да фасификатима створе нешто што би било компонента државности Косова, а то је синтетички, вјештачки културни идентитет Косова као државе.

Зато, како истиче, постоји жеља да се релативизује српство те баштине, па се оно третира као византијско, а онда се производи теза да су то цркве и манастири изграђени на темељима старих албанских храмова, за шта не постоји никакво научно покриће, да би се на крају, кроз евентуално стварање албанске православне цркве, све то „разсрбило“ и превело у другу културну сферу.