ДАРКО ТАНАСКОВИЋ: Србима не само да не прети опасност од Русије, већ је она – најважнији српски савезник

ТРИБИНА „ЗАШТО СРПСКА НЕЋЕ У НАТО?“ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА СВЕ О СРПСКОЈ И ПРЕДСТАВНИШТВА РС

-Каква логика може водити Србе да се определе против свог главног савезника, прилазећи онима у чије добре намере и пријатељство имају много разлога да сумњају?

-Има довољно јаких разлога да се Срби/српске државе приклоне неукључивању у НАТО, односно доследном спровођењу доктрине војне неутралности, уз одржавање, до могуће мере, коректних, па у неким сегментима и партнерских односа са земљама Атлантског савеза

-Што се безбедносне идиле унутар Атлантског савеза тиче, није уопште сигурно да би она у регионалним координатама за Србе била успостављена, сем уколико би се спремно и дефинитивно одрекли неких својих виталних државно-националних интереса

У РАЗМАТРАЊУ оправданости и сврсисходности евентуалног опредељивања Срба за кретање путем чији је крајњи циљ учлањење у НАТО ваљало би овом важном питању прилазити из хоризонта целине српског националног корпуса, без обзира на његову политичко-административну издељеност и висок степен расрбљености политичких елита које у садашњем историјском тренутку на неким деловима српског етничког и историјског простора одлучују о његовој судбини.

Практично, то значи да Србија и Република Српска, без обзира на различит међународни положај, морају имати усклађени приступ реалности НАТО-а на Балкану и уопште.

Има више (привидно) прагматичних разлога које поборници чланства БиХ (са РС) и Србије у Атлантском савезу наводе као аргументе у прилог својих ставова. Међу тим аргументима готово обавезно се наводи онај геостратегијски, о српској окружености државама НАТО-а, затим војно-безбедносни, тј. предност гарантовања сигурности, као и моменат убрзавања евроинтеграције.

Ове аргументе не треба потценити и олако отписати, јер се заснивају на одређеном сагледавању стварности, а нису само део политичко-пропагандног маркетинга. Ипак, сматрам да има довољно јаких разлога да се Срби/српске државе приклоне неукључивању у НАТО, односно доследном спровођењу доктрине војне неутралности, уз одржавање, до могуће мере, коректних, па у неким сегментима и партнерских односа са земљама Атлантског савеза.

Пре свега, у прагматичном истицању перспективних и дугорочних предности српског приближавања НАТО-у потпуно изостаје морална и колективно-психолошка димензија – отпор условљен трауматичним искуством илегалне војне интервенције против СРЈ (1999), а заправо против српског народа. Овај аргумент има и практичну страну, јер су (бар засад) његову снагу и релевантност спремни да признају и прихвате чак и на Западу.

Не би се требало олако одрећи тог нежељеног, али и неоспорног моралног капитала, а уједно и дати легитимацију злочину који је 19 држава НАТО-а починило пре двадесет година.

При уверавању да је за Србе пут атлантске интеграције најбољи, а по некима и једини могући пут, игнорише се, наравно, демократска димензија одлучивања о овако важним државно-националним питањима. То, међутим, не треба никога да чуди, јер је пренебрегавање већинске воље народа опробани, да не кажемо рутински модус операнди моћника из тзв. демократског, слободног света.

Пример безочног изигравања на референдуму исказаног народног расположења у Македонији парадигма је оваквог понашања.

Војно-безбедносни аргумент наводно трајног обезбеђивања сигурности у трусном окружењу, кад је о Србима реч, такође није до краја уверљив, мада јесте веома привлачан, Наиме, једино потенцијално угрожавање безбедности чланица НАТО-а које оне узимају у обзир јесте оно које тобоже долази или би могло долазити са стране Русије („малигни руски утицај на Балкану“).

Русофобија је била и остала најснажнији мотив или претекст за улажење под НАТО кишобран бивших источноевропских и неких балканских држава. А Србима не само да не прети никаква опасност од стране Русије, већ је, сасвим супротно, РФ најважнији српски савезник на међународном плану, укључујући и контекст безбедносних претњи и ризика. Каква логика може водити Србе да се определе против свог главног савезника, прилазећи онима у чије добре намере и пријатељство имају много разлога да сумњају? А што се безбедносне идиле унутар Атлантског савеза тиче, није уопште сигурно да би она у регионалним координатама за Србе била успостављена, сем уколико би се спремно и дефинитивно одрекли неких својих виталних државно-националних интереса.

Да ли се, рецимо, Грчка коначно престала осећати угроженом од Турске зато што су обе државе чланице истог војног савеза?У тренуцима најтеже економске и финансијске кризе, званична Атина одбијала је да смањи војни буџет управо из предострожности према могућим безбедносним изазовима из непосредног источног суседства. Две чланице НАТО-а су 1996. године скоро заратиле због спорног егејског острвцета, заправо хридине Имиа/Кардак.

Убрзавање процеса евроинтеграције кроз претходно учлањење у НАТО такође је, у садашњим околностима, крајње проблематично, поготово за Србе. Све је више назнака да је за западнобалканске државе пут до ЕУ све дужи, врлетнији и неизвеснији, а мета можда и недостижна.

САД су заинтересоване да државе Балкана уђу у НАТО, док их њихова европска перспектива уопште не занима, што раније није било тако драстично изражено. Са друге стране, најутицајније државе ЕУ у САД већ поодавно не виде свог безусловног савезника и неупитног стратегијског сапутника, а чланство у ЕУ разматрају одвојено од припадности НАТО-у.

„На линији ватре“ (Џ.Кери), Србима није лако доносити оптималне политичке одлуке, али опредељивање за перспективу чланства у НАТО-у за њих није ни довољно добро, односно мање лоше опредељење, да би га, уз одређене жртве, зарад боље будућности, требало узимати у обзир. Ако стојите на обали неке велике воде, невезаних руку, а изложени сте претњи пожара, хоћете ли се спасавати скакањем у воду везаних руку или ћете свим расположивим средствима настојати да обуздате ватру, смирите и угасите пожар?