БОРИС НАД: Добродошли у корпоративни тоталитаризам

„Министарство истине“ више није књижевна фикција, сада га видимо како хапси, осуђује и кажњава, а можда и убија по кратком поступку

„Рука демократије стеже грло слободе“, констатовала је, лаконски, Марија Захарова, портпарол руске дипломатије, реагујући на противправно хапшење Џулијана Асанжа у амбасади Еквадора у Лондону. Асанж је ухапшен, а сада му предстоји изручење и суђење у САД, можда и смртна казна, или ће у затвору – што је веома вероватно – бити убијен; али он ће остати упамћен као неко ко је разоткрио стварно лице „још глобално доминирајућег Запада“. Још и више: он је сопственим примером „потврдио вредности слободне личности и личне акције“ (Владимир Коларић), и у исто време показао да су те вредности на Западу коначно и неопозиво мртве.

Тиме је Асанж претворен у велики симбол нашег доба. Фотографије на којима је овековечен амбасадор Еквадора како позива агенте британске тајне полиције да ухапсе Асанжа „завршиће у историјским уџбеницима“, приметио је из свог руског егзила Едвард Сноуден, још један славни узбуњивач: „Асанжови критичари сада могу да славе, али ово је мрачан тренутак за слободу штампе“. Прогоњени Асанж, закључује прослављени аустралијски новинар Џон Пилџер, јесте „знак времена“ и „упозорење које упућује историја“.

Свакако није случајно што се све ово дешава у Британији, земљи Магна карте, Велике повеље слободе, где је управо у току покушај наметања „најстрожих интернет закона на свету“. „Британска елита“, тврди Пилџер, „напустила је свој последњи империјални мит: онај о правичности и правди“. У стопу је следи и Европска унија, у којој је недавно усвојен фамозни члан 13. „Велика чистка“, која се већ неко време спроводи на интернету, из оног виртуелног преселила се у сасвим реални свет. Асанж, као и Челси Менинг, спадају у његове прве и невине жртве, али не треба сумњати да ће их бити још. Смисао поруке упућене свим новинарима, примећује Тулси Габард, сада је сасвим јасан: „Буди тих, покоравај се, држи се линије. Или ћеш платити цену“. И новинари су је примили на знање.

„ИСТИНА ЈЕ НЕПРИЈАТНА“
Док „рука демократије“ ради то што ради, руски председник Владимир Путин позива на одбрану принципа слободе на интернету. „Путинова позиција“, констатује колумниста Џозеф Вотсон, „снажно одудара од оне коју су заузели многи западних лидери“, обрушавајући се на слободу говора на интернету. „Руски интернет би, у не тако далекој будућности, могао постати слободнији од оног у Западној Европи“. Руски интернет је у ствари слободнији већ сада.

Западни лидери и политичке институције не залажу се за ни за какву слободу, већ за ригидну контролу над интернетом, онакву каква је већ одавно заведена над етаблираним, корпоративним медијима. У том смислу, резолуција Европског парламента усвојена 13. марта само је још један глас у иначе складном и солидно увежбаном хору. Препоруке овог тела, у циљу „сузбијања стране пропаганде“, укључују и меру као што је „идентификација аутора `непријатних` и неприхватљивих чланака“. Читалац може да се запита: непријатних и неприхватљивих за кога?

„Наравно, Викиликс је непријатан“, примећује немачки новинар Матијас фон Хајн. „Али зато што је истина често непријатна. Посебно за организације које имају огромну моћ и које своје послове обављају `испод радара`, као што су војска, тајне службе и дипломатија САД“. „Слобода медија и мишљења се сада бране у Лондону“, а мерило за ту слободу, закључује Фон Хајн, постаће однос према Џулијену Асанжу.

Комитет за правосуђе америчког Сената недавно је упутио апел америчкој јавности за „спречавање подстицања подела и раздора“ на друштвеним мрежама – игноришући чињеницу да је управо већина у овом сенату један од важних узрока раздора у америчком друштву. Резултат свега тога је појачана цензура и уклањање „неприхватљивих садржаја“. Телевизија Раша тудеј (РТ) проглашена је за „страног агента“ на америчком тлу. Да ли је претерана оцена да је овде у питању „панични страх западних елита од губитка контроле над политичким наративом“? Деведесет и пет одсто медија у Америци је у власништву свега пет мега-корпорација. Нелагоду изазива чињеница да ти медији сада нагло губе утицај (читаоце и гледаоце). Битка се зато пребацује на поље интернета, у знаку новог гесла: „Дај ми контролу над интернетом и више нико неће знати шта је истина“. У Њујорку или Лондону, РТ је страница са највише прегледа, која далеко за собом оставља конкуренте попут Си-Ен-Енаили Фокс-њуза. Златно доба „слободне штампе“, а и „слободног света“ је прошло. Да ли сада стојимо на прагу новог мрачног доба, дистопијског света чије рађање је најавио Британац Џорџ Орвел? И да ли је зато напад на истинско новинарство овако отворено бруталан?

РАТ КОЈИ СЕ ВОДИ У ВАШЕМ УМУ
Легенда о „руском мешању“ из корена је променила не само схватање слободе говора, већ и читав политички дискурс, најпре у Америци, последично и у Европи – на читавом „колективном Западу“. Истрагу у САД о томе је две године водио „Велики инквизитор Роберт Милер“ – додуше, без резултата вредних пажње. У ствари, истрага је све време тапкала у месту, докази о „малигном руском утицају“ и „руској завери“ су изостали, а изостале су и оптужнице против конкретних лица. Све остаје на клизавом терену „могућег“, „веома вероватних претпоставки“ и „оправданих сумњи“. Сасвим довољно да се „лов на вештице“ настави и убудуће.

У таквој атмосфери Европски парламент може оптужити Русију као „главни извор дезинформација у Европи“. Рат се, у пропагандном смислу, на Западу већ увелико води. У питању је „информациони рат“ или „рат информацијама“ – Infowar – а то је онај рат који се, према формулацији Алекса Џонса, још једне његове жртве, чије су емисије напросто забрањене на Јутјубу и низу сличних мрежа, „води у вашем уму“: у уму и глави читаоца.

Како примећује Слободан Рељић, овај пропагандни рат у САД је „двострук“, и он се сада одвија на два фронта – спољном и унутрашњем: „унутрашњи рат `дубоке државе` против Доналда Трампа и, још битније, против трампизма, и онај други, спољни рат, против `остатка света`“. „Чишћење (контаминираног) терена“ спроводе технолошки гиганти у области социјалних мрежа. По свему судећи, овим операцијама руководи Атлантски савет, организација на чијем челу налазимо импресивни списак од „барем седморице бивших директора ЦИА, неколико бивших америчких државних секретара, секретара за одбрану, функционера Савета за националну безбедност…“ Једном речју: „Све оно што се у последње време све чешће назива `дубоком државом`“; оно невидљиво језгро неформалне моћи, чији кракови прожимају све поре америчког друштва.

Ове компаније сада бришу на стотине и хиљаде налога на друштвеним мрежама. Разлози за то читаоцу могу изгледати бизарно или сасвим опскурно: „лажне вести“, „говор мржње“, „сејање подела“, „мрско“, па и „неаутентично координисано понашање“. Да ли су се ствари најзад отргле контроли, а интернет цензори закорачили на терен политичке хистерије? У атмосфери погрома и линча чак и глас Доналда Трампа може да звучи као глас разума: „Гиганти у области друштвених мрежа“, упозорио је председник Трамп на свом Твитерналогу, „ућуткују на милионе људи. Не могу то да чине чак и ако то значи да и даље морамо да слушамо лажне вести, као што су вести Си-Ен-Ена, чији је рејтинг озбиљно нарушен. Људи морају да схвате шта је стварно, а шта није, али – без цензуре!“

Додуше, не постоји само један Доналд Трамп. Постоји Трамп који је победио на изборима захваљујући интернету и Викиликсу, и који је својевремено, 2016. године, ускликнуо „Волим Викиликс!“ А постоји и онај други, који о Викиликсу не зна ништа, нити га се све то тиче. Наравно, у случају Трампа, констатује бивши амерички дипломата Џејсмс Џатрас, „било је и много других издаја“. Али са Асанжовим хапшењем Трамп је постао власништво „мочваре“ којој се некад супротстављао и „претворио се у точак учвршћен на њену осовину“. „Све што сада може јесте да се окреће.“

Кључну улогу у овој издаји имали су државни секретар Мајк Помпео и амерички потпредседник Мајк Пенс, који не сумњају да се иза Викиликса крије „злокобни руски утицај“. Овај последњи је још 2017. хапшење  Асанжа означио као „приоритет“ америчке политике. Викиликс, „недржавна непријатељска служба, могао је да ради у корист Руса“. Могао је, премда није доказано да јесте.

„ДОБРОМИСАО“ И „ЗЛОМИСЛИ“
„Европска недеља медијске писмености“ је још једна, наизглед бенигна иницијатива Европске уније у низу сличних, усмерених на „дављење још постојећих слобода“, чије је спровођење такође почело у марту. Циљ ове иницијативе је, како се наводи у званичним саопштењима, „да омогући развој критичког мишљења корисника дигиталних медија“. Да ли се „критичко мишљење“ може увести декретом комисијe у Бриселу и Стејт департмента?

Како, уосталом, одвојити „праву“ од „лажне вести“, „коректно“ од „некоректног“ и „правилно“ од „неправилног“ мишљења у друштву које себе сматра демократским? Односно, у терминима Џорџа Орвела: „добру мисао“ – „добромисао“ (енгл. goodthink) – од „зломисли“ (crimethink у новоговору)? И није ли то посао којем се посвећује злогласно орвеловско „министарство истине“? Ову потешкоћу, практичне а не етичке природе, уочио је и немачки министар спољних послова Хајко Мас: није лако утврдити која институција, као нека врста „одбора за истину“, има право да одлучује о томе шта је исправно а шта не. Али у пракси такви „одбори“, макар и неформални, већ постоје и одлучују о томе.

Према мишљењу Џудит Бергман из Института Гејтстон, смисао ове иницијативе Европске комисије – као и низа других мера које тренутно прописује и спроводи ЕУ – савршено је јасан: да „наведе Европљане на пут (политички) исправног мишљења“. Данас су Европљанима, закључује Бергманова, очигледно неопходне смернице Европске комисије које ће их научити како да правилно читају и тумаче вести, „шта да читају и како да мисле“. Иницијатива се прецизно уклапа у Кодекс о дезинформацијама који су „технолошки неодговорни гиганти“, попут Фејскука, Гугла, Твитера и Мозиле, већ усвојили у октобру прошле године.

Ове године (2019.) усвојен је још један „кодекс“, који такође говори езоповским језиком орвеловског Министарства истине. Његов, помало незграпан наслов, гласи: Кодекс понашања за борбу против незаконитог говора мржње на интернету (Code of Conduct on countering illegal online hate speech online). Наслов је могао да буде и краћи: Кодекс законитог и допуштеног мишљења на интернету.

ЖРТОВАТИ ДЕМОКРАТИЈУ РАДИ ДЕМОКРАТИЈЕ
У документу Иницијатива ЕУ против дезинформација упозорава се да „излагање грађана широкој скали дезинформација, укључујући обмањујуће или директне лажне информације, представља велики изазов за Европу“. Другим речима: „европски пројекат“, по својој нарави демократски и либералан, сада је угрожен оним што се у жаргону корпоративних медија назива „лажним вестима“ (fake news) или „иностраном (руском) пропагандом“.

„Филантроп“ и милијардер Џорџ Сорош је у томе отишао корак даље. Према његовом мишљењу, „кампања дезинформација“ на интернету, коју воде „мафијашке државе“ попут Русије и Северне Кореје, данас „омета функционисање демократије“. То је и главни разлог пропасти концепта „отвореног друштва“, којег је промовисао овај милијардер а у својим радовима елаборирао филозоф Карл Попер. „Тренд који је постао глобалан“ потврђује и чувени Фридом хаус: манипулације на друштвеним мрежама данас подривају основе демократског поретка и саму демократију.

„Слободни проток информација“, као основна вредност и света дужност слободних медија прерастао је у „реалну друштвену опасност“; ако је та врста слободе постала „опасност“ или „претња“, онда грађани од ње, и за своје добро, морају да буду заштићени. А то је, по свој прилици, задатак просвећених, либералних елита. Или је „слободу говора“ могуће дефинисати и прописати законом? Следећи такву логику, данска влада је већ припремила предлог закона који забрањује сваку „јавну критику либералне демократије и НАТО-а“. Све у склопу „мера за борбу против операција психолошких утицаја које спроводе стране обавештајне службе“.

Укратко: НАТО је данас неопходан Европи не само као гарант безбедности, већ и „као скуп заједничких вредности које деле његове чланице“ (Ангела Меркел). Кључна западна вредност је, то се подразумева, „демократија“. Сада би, барем у Данској, ако не и у читавој ЕУ, такав НАТО – узорни бранилац демократије и њених вредности – могао бити заштићен законом. Слободни смо да закључимо: „демократију“ је не само дозвољено већ и нужно спроводити недемократским средствима. Односно, демократију треба жртвовати ради саме демократије. А како показује случај Асанж, таква „демократија“ се може бранити и безакоњем.

НА КРИЛИМА АМЕРИЧКЕ МЕКЕ МОЋИ
Крајем прошле године, бивши амерички конгресмен Рон Пол упозорио је на „Твитер чистку“ која се спроводи у име борбе против „говора мржње“ – још један појам подложан злоупотребама, произвољним и конјунктурним тумачењима. Ригидна цензура на интернету, сматра Рон Пол, није ствар блиске будућности; такву контролу већ увелико спроводе „дивови друштвених мрежа из Силицијумске долине, попут Фејсбука и Твитера – фирме које су заправо продужена рука америчке владе“. Мреже под контролом Гугла, Епла, Твитера и Фејсбука већ сада „тесно сарађују с америчком владом“ како би утишале или ућуткале све дисонантне гласове. Упозорење конгресмена је убрзо добило недвосмислену потврду: Твитер налози Рона Пола, као и извршног директора Рон Пол института Данијела Мекадамса су експресно угашени.

Ова „сарадња“ гиганата друштвених мрежа одвија се преко Атлантског савета. Реч „сарадња“ овде ваља читати као принуда или морање. Поменути савет је утицајни и моћни „think tank“ кога, према информацијама које преноси портал Зиро хеџ, „финансирају западне владе, аутократске заливске монархије, НАТО, Пентагон, амерички војно-индустријски комплекс, Рокфелери, Џорџ Сорош и – сам Фејсбук“. Четворочлани тим Digital Forensic Research Lab (DFR Lab) истог савета, који предводи извесни Грејем Бруки, бивши саветник Савета за националну безбедност из администрације Барака Обаме, задужен је за проналажење и гашење „сумњивих страница могућих страних актера, попут Русије“.

Атлантски савет није једини „think tank“ с којим је Фејсбук успоставио или има намеру да успостави „тесно партнерство“. Ту је још неколико сличних, међу којима се посебно истичу Међународни републикански институт (IRI) и Национални демократски институт (NDI) – овај последњи финансира се директно новцем америчких пореских обвезника. И један и други „think tank“, као „два десна крила америчког орла“, финансира и Национална задужбина за демократију (NED), која је током Хладног рата саму себе дефинисала као „крило меке моћи америчке владе у иностранству фокусирано на промоцију демократије“.

Према агенцији Ројтерс, циљ „сарадње“ Фејсбука са „think tank“ организацијама је „успоравање глобалног ширења дезинформација које би могле утицати на изборе, будући да `лажне вести` још увек имају милионе читалаца”. Међутим, директор Центра за економска и политичка истраживања Марк Вајсброт ову одлуку оцењује дијаметрално супротно: као „орвеловску“, посебно с обзиром на чињеницу да су ове америчке организације заправо „специјализоване за прекоморску пропаганду“. Другим речима: под изговором „борбе против руске, иранске и друге иностране пропаганде“ ове групе стриктно пропагирају „званичан став Вашингтона и НАТО о светским догађајима“. У сасвим ноторне активности Националног демократског института (NDI) као „демократске институције“, наводи новинар Макс Блументал, спада и „уплитање у изборе широм света, организовање државних удара и пи-ар кампања против влада земаља које су одупиру вашингтонској агенди“ – све то под маском борбе за „демократију“.

„РАТНА СОБА“ У МЕНЛО ПАРКУ
Оснивач Фејсбука Марк Закерберг својевремено је указао на „потребу ове компаније за спољним извором који би могао да идентификује злонамерни страни утицај кроз специјализовану геополитичку експертизу“. Данас, са страница Вашингтон поста, Закерберг позива на „(још) већу контролу владе у регулацији политичког говора“. У пракси, то значи „блиске везе и `партнерство` Фејсбука са владом САД и НАТО-ом“. Овом одлуком Фејсбук је и формално претворен у пуки инструмент информационог рата. Још током новембарских избора, ова компанија је у Силицијумској долини основала „Ратну собу“ (War Room) ради „спречавања иностраног мешања“ у америчке и – да би апсурд био још већи – бразилске изборе.

Своју улогу у „инфо-рату“ Фејсбук је очигледно схватио озбиљно. „Ратни штаб из Менло парка“ укључује двадесетак стручњака разних профила, око три стотине сарадника и помоћ поменуте DFR лабораторије, коју, опет, финансира НАТО, а чији је главни задатак „означавање постова који садрже или могу садржавати малигни страни утицај“. Још јасније: „Фејсбук саопштава да ће имати помоћ софтвера који открива лажне постове несносних Руса“ – како би такве стране биле угашене, а савест „интернет-конзумената“ поштеђена свих непријатних и мучних дилема.

Оваква пракса није нова. И НАТО и америчка војска имају у томе дуго и предуго искуство. Према открићу Тијери Мејсана, још од године 1988. уредничка редакција Си-Ен-Ена била је под контролом војне јединице постављене у главној канцеларији ове телевизије – одељења америчке војске за психолошке операције. Извештавање о рату престало је да буде извештавање о рату и постало „шоу режиран од стране ЦИА и Пентагона“. Према тврдњама истог аутора, и западни ратни извештачи, укључујући и оне који су извештавали из бивше Југославије – „сви или готово сви – у ствари су били стални сарадници тајних служби САД/НАТО-а“.

ПОЧЕТАК КОРПОРАТИВНОГ ТОТАЛИТАРИЗМА
Случај Викиликса и Асанжа није ексцес ни инцидент којег је скривио неки моћник са скромним интелектуалним капацитетима једног Помпеа или Пенса. Он је само кулминација дуготрајне кампање, систематских и промишљених напора да се угуши свака слобода штампе и укине слобода мишљења. На делу је права „институционална медијска инквизиција“. „Право новинарство се наочиглед криминализује“, тврди Џон Пилџер, оно што је сада потребно више није новинарство већ „постистина“; пропагандна галама, што гласнија и јача.

Такозвано новинарство, закључује Златко Диздаревић, Асанжа испраћа ћутке, у срамотној и гробној тишини. У ствари, његово хапшење наишло је на унисоно одобравање америчких штампаних и електронских медија, укључујући и три најважније америчке новине – Њујорк тајмс, Вашингтон пост и Вол стрит џорнал – које су одушевљено подржале Асанжово хапшење, не пропуштајући прилику да да се још једном наругају Асанжу. Како констатује колумниста Ендрју Дејмон: „То и нису `независни медији`, већ пропагандни млинови, какви постоје у свакој диктатури“. Асанж је, између осталог, проглашен за „солидног кретена“ и „човека без савести“. Асанж је добио оно шта је тражио. „Асанж смрди“, изрекла је Кетлин Паркер, панелиста телевизије Ен-Би-Си, „као претрпан рибарски брод који је пловио на сунцу“.

Увреде упућене прогоњеном, ругање и ликовање над оним који не може да се брани, откривају не само дубоку, подљудску мржњу подобних и послушних према људима од интегритета, већ и прорачунату, подмукло смишљену намеру: прогоњеног је потребно демонизовати, лишити га свих људских особина, претворити га у изопштеника без имало људског достојанства како би се оправдала хајка.

„Министарство истине“ више није књижевна фикција, сада га видимо на делу, како хапси, осуђује и кажњава, а можда и убија по кратком поступку; методе које користи су прљаве, бруталне и отворене. Кажњавање Асанжа срачунато је да обесхрабри и уплаши оне који пожеле да га следе. Стварност је коначно постала „орвеловска дистопија, у којој се  вести замењују пропагандом, тривијалностима и забавом“, констатује новинар Крис Хеџис. То је „свет у коме ће ратни злочини које спроводе корпоративне државе и глобалне владајуће елите бити скривени од јавности; свет у коме ће они који имају храброст и интегритет да разоткрију злоупотребу бити ловљени, мучени, подвргавани лажним суђењима и осуђени на доживотне затворске казне у самици“.

„Бојим се“, закључује Хеџис, „да је Асанжово хапшење означило званични почетак корпоративног тоталитаризма који ће одредити наше животе“. А истина коју желе да сакрију ти „пропагандни млинови“ је очигледна и једноставна: систем „корпоративног тоталитаризма“ је не само нељудски, злочиначки и убилачки, него је постао и немогућ и неодржив. Циљ је да се та једноставна истина сакрије и избрише из свести. По могућности, заувек.

 

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња ,,Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.