Амерички магазин Тајм направио је озбиљно откриће: да је Русија опет постала империја и то `империја новог типа`. Да је присутна на свим континентима и створена буквално испред носа Вашингтона који то ничим није могао да спречи. Тезе америчких експерата и новинара изложени су у чланку Сајмона Шустера.
Тајм своје читаоце упознаје са „другом завером Путина“, са указивањем да је прва завера довела Доналда Трампа у Белу кућу, а да се руски лидер сада бави другим операцијама преузимања власти широм планете. Ако се изузму примитивна русофобија, неодговорне хиперболе и `уметнички захвати` који би боље лежали у филмовима о Џејмсу Бонду и у романима Тома Кленсија, мора се признати да текст садржи прилично интересантан поглед на пораст утицаја Русије у свету.
Главна теза се своди на то да су Русија и Путин нашли занимљив начин ширења утицаја по свету без трошења ресурса, што за постизање сличних циљева чине и САД и Кина. Шустер тврди да Путин прави трансконтиненталну империју пропалих држава и да се служи методима који су већ више пута потврдили своју успешност, па Русија нема намеру да се зауставља. Ако се на потезе Кремља гледа очима магазина Тајм, добија се оваква слика: Кремљ тражи и налази политичаре, који управљају државама на ивици револуције, економског колапса или спољне (читај: америчке) војне интервенције.
Лист наводи да сарадња са САД (и)ли Кином подразумева реформе или испуњавање сложених услова, а да им Москва предлаже тобоже сасвим модел сарадње јер лидерима пропалих држава пружа безбедност, заштиту од спољног притиска и шансу да опстану на власти. Чак и онда када међународна заједница жели да их се ослободи. Русија, у замену, добија новац у виду уговора о испорукама наоружања, политички утицај и приступ природним ресурсима земаља у којима је модел био успешно остварен.
Тајм набраја такве успехе Русије у земљама трећег света: од Либије и Авганистана до Венецуеле и Судана. И додаје: свуда су руски најамници, свуда су руски саветници, свуда Русија зарађује новац. А није одолоео искушењу да Русији одржи лекцију из „високог морала и принципа међународне политике“:
„Русија својим новим пријатељима предлаже моћно оружје. Своје право вета у Савету безбедности УН које је већ искористила за блокирање неколико резолуција СБ УН о примени хемијског оружја, ратним злочинима и прекидима ватре у Сирији“.
А стотине хиљада мирних ирачких грађана, који су погинули као жртве америчке војне интервенције засноване на отвореној лажи о `Садамовом оружју за масовно уништавање“ – пример су Вашингтон и морал неспојиви. Када Тајм, на којем такође лежи део одговорности за брда лешева невиних људи, које су побили амерички војници, разглаба о моралу – то чак није просто пример дрскости, већ пре бестидне уверености да свет Вашингтон и даље сматра „сијајућим градом на брегу“.
Свет више тако не мисли, а успеси Русије у Сирији, Венецуели, Судану, Египту, Централноафричкој Републици, Авганистану и другим земљама – амерички новинари их све оплакују – очигледни су докази да је такозвано америчко морално лидерство умрло. А да му је смртовница издата у периоду негде између бомбардовања Југославије и почетка подржавања терориста у Сирији.
Наслов под којима се појавио текст у магазину Тајм — „How Putin Built a Ragtag Empire of Tyrants and Failing States“ — може се љубазно превести овако: „Како је Путин изградио импровизовану империју тирана и држава губитника“. А самом тексту је акценат на речи „импровизовану“, то јест хаотичну и несистемску империју.
У суштини, кроз зубе се признаје да `систематичност` постоји и да почива на гвозденом принципу: слобода је драгоценија од новца. Тамо где Вашингтон или Париз нуде новац или инвестиције – Москва пре свега предлаже заштиту и слободу и оно што је најдрагоценије – суверенитет и безбедност. А за такву ексклузивну робу многима није жао да плате било коју суму новца.
Ако се ствари формулишу изоштрено и прагматично, управо је у тој измењеној логици односа са светом предност стратегије Русије. Не само над стратегијом САД, него и колосална надмоћ над приступом СССР који је ради промицања своје идеологије у свету жртвовао новац ускраћиван својим грађанима. Савремена Русије не нуди никакву идеологију и поготово не намерава да било коме плаћа за правилну идеолошку позицију. Зато се њена помоћ у заштити суверенитета и слободе овако добро котира у свету и доноси јој добит а не губитке…
Главна иронија судбине, која је измакла америчким критичарима спољне политике Русије, у томе је што ће Вашингтон – што се више буде супротстављао утицају Русије – утолико суровије претити санкцијама и војном силом земљама Африке, Азије и Јужне Америке. И, толико ће понуда Русије бити привлачнија. Образовани читалац лако ће у овоме препознати једну од кључних вештина џудоа – коришћења снаге противника против њега. Зато: нека се Вашингтон љути још јаче – то неће нашкодити интересима Русије… .