ВИНФРИД ВОЛФ: Србија је Европи дежурни кривац већ 100 година

Минулих дана, у Београду и Новом Саду боравио је немачки политичар и историчар Винфрид Волф – први, и тада једини, немачки посланик који је дигао глас против бомбардовања СР Југославије 1999. године. У јеку агресије покренуо је лист против рата. По свршетку је објавио књигу и указао на економске аспекте који су, како тврди, били скривени под плаштом бриге за Косово.

Прошле године објавио је књигу „Тешитељ” којом је оспорио тезе Кристофера Кларка о српској кривици за Велики рат која је објављена у Немачкој, потом и у Србији у издању издавачке куће „Прометеј”. Три описана иступа Винфрида Волфа спаја теза да је Србија у минулих стотину година неправедно оптуживана као кривац за ратове и кризе на Балкану, и шире у Европи.

Све је почело првих дана пролећа 1999. године, Немачка је преломила с послератном војном доктрином да оружје користи само у одбрану сопствених граница. Учествовала је у бомбардовању СР Југославије. Промени оријентације кумовали су посланици Бундестага – безмало сви, осим посланика Левице Винфрида Волфа, тада члана парламентарног одбора за одбрамбена питања. Трећег дана бомбардовања покренуо је Zeitung gegen den Krieg (Новине против рата), у тиражу 250.000 примерака. Од трећег издања, лист је колпортиран у 300.000 примерака по издању.

Лист против рата финансиран је средствима из буџета Бундестага, који је одобрио учешће у рату за Косово (немачка дефиниција бомбардовања СР Југославије). У расправи „о проблематичној публикацији” реч су водили тадашњи министри одбране Рудолф Шарпинг (СПД) и спољних послова Јошка Фишер (Зелени), а странка Левице указала је да је Волф ванпартијски одборник и да није обавезан да се консултује са странком. После расправе укинута је финансијска подршка те институције. Волф је ипак наставио да издаје лист, уз подршку „илегале”. (Тридесетак посланика Бундестага суфинансирало је лист, под условом да се њихова имена не помињу.)

Тако сте постали немачки Дон Кихот у бици с ветрењачама рата?
— На неки начин сам био међу усамљеним занесењацима, али кампања је ипак дала је резултате: премда је око деведесет одсто посланика одобравало рат, анализе јавног мњења су показале да су око шездесет одсто Немаца били против рата. Парадокс је да су грађанска левица (СПД) и Зелени, тада на власти, стали на страну центра и деснице. Да је било обрнуто, протест би био израженији. То је рекао и бивши канцелар Хелмут Кол, истичући да би у супротном леви демонстранти образовали протестни шпалир, од Северног мора до југа Немачке. Почетком априла излази 44. број Новина против рата, поводом двадесетогодишњице бомбардовања. Сврха није пуко подсећања на немилу прошлост, већ да је неопходно указати немачкој јавности да се историја понавља.

Бомбардовање СРЈ је сведочанство поновљене историје, залагања Немачке за нови рат и разбијање Југославије и Србије, за покоравање док се не погрбе пред аспирацијама ЕУ у којој Берлин води главну реч. Немачка то не чини самоиницијативно. Јошка Фишер, Герхард Шредер и Оскар Лафонтен били су октобра 1998. на консултацијама у САД, неколико месеци пре бомбардовања СР Југославије. Од тог састанка рат против СРЈ је систематски припреман, а „Случај Рачак” који је до данас остао нерасветљен, био је само повод и изговор за рат.

У бројним интервјуима и предавањима истакли сте да је Србија по трећи пут жртвована (немачким) плановима европске елите?
— Берлин се залаже да се границе ЕУ заокруже, милом или силом. У контексту је јасно да је немачко учешће у бомбардовању СРЈ послужило као практична провера нове војне доктрине и процеса такозваног прилагођавања захтевима светске политике. Напоменимо да је бивши министар одбране Фолкер Рије још 1992. године изјавио да је његов основни задатак да, корак по корак, припреми Немачку за нове ратове. Ти ратови, рекао је Рије, неће зависити само од спремности војске, већ и од спремности јавности да их подржи: „Четрдесет година инсистирања на пацифизму не могу тек тако да се избришу.”

Могло би се додати да су притисци на Србију у новом миленијуму засновани на дипломатско-економској игри „штапа и шаргарепе”?
— Србија се широм Европе представља као узрок европских недаћа у последњих стотину година. Све с циљем да се рехабилитују велике силе за грехе из прошлости. Требало би указати и на књигу „Месечари” Кристофера Кларка у којој је Србија проглашена виновником Великог рата. Покушао је, чак, да на примеру бомбардовања СРЈ докаже да српска ратоборност још угрожава европски мир. Кларкова књига, бестселер широм света, а посебно у Немачкој с 250.000 продатих примерака, бахати је покушај ревизије историје. У очима Немаца игра улогу да је Кларк Аустралијанац, да предаје на Универзитету Кембриџ, па се његово оспоравање немачке кривице за Први светски рат сматра изузетно објективним. Кларк, ипак, није једини представник савезничке стране који је покушао да рехабилитује Немачку. Британски ратни премијер Дејвид Лојд Џорџ, потписник Версајског уговора који у тачки 231 дефинише кривицу Немачке за Велики рат, залагао се од 1933. за ревизију историје. Његова је теза: „Све нације су се 1914. суновратиле у ђавољи котао рата!”

Уочи обележавања 100-годишњице Великог рата, немачка кривица је поново релативисана. Можда зато што једна од идеја стварања ЕУ потиче из немачког пера. У меморандуму канцелара Теобалда Бетман-Холвега, из септембра 1914, о ратним циљевима Немачке, истакнута је неопходност стварања „Уједињене средње Европе Немачког рајха”. Требало је поразити неколико европских држава и принуди да приступе европској творевини под командом Берлина. Мање државе би касније, милом или силом, биле приморане да моле за пријем. (…) Као што видите, историја се понавља – на другачији начин, али с истим циљем.

 

Аутор Милош Казимировић