АМЕРИЧКИ ИСТОРИЧАР И КОЛУМНИСТА: Америка више није „неопходна нација“

Уместо да виде далеко у будућност, како се похвалила Олбрајтова, америчке елите не могу предвиде ни шта ће се догодити наредне недеље

„Само неки од нас који су рођени у време краљице Викторије“, написао је Роналд Нокс, „знају какав је осећај претпоставити, без испитивања, да је Енглеска стално најузвишенија држава, да странци нису битни, и да ће, у најгорем могућем случају, лорд Солсбери послати топовњачу“. Нокс је ово оштроумно опажање, које одише иронијом и садржи можда чак и нијансу жаљења, исказао не као политичар или стратешки мислилац, већ са позиције свештеника. Од 1920-их до 1950-их монсињор Нокс је био најпознатији и најутицајнији католички свештеник у целој Великој Британији. Као такав, он је имао јасну представу о томе шта се у ствари квалификује као трајно, а шта се само често појављује.

Иако можда користе различите термине – наша преференција је слање нуклеарних носача авиона, а не топовњача – Американци рођени након Другог светског рата дошли су у зрело доба прожети истим осећањима о својој земљи. Од средине 1940-их па надаље, примат Сједињених Држава сматрао се датошћу. Историја је изрекла пресуду: ми – не Британци, а свакако не Немци, Французи или Руси – смо били број један и, што је још важније, нама је било суђено да будемо број један. Могућност ревизије ове историјске пресуде дословно је незамислива, поготово за оне који зарађују за живот унутар или близу Вашингтона.

Ако су и постојале некакве сумње о тој оцени, крај Хладног рата их је дефинитивно уклонио. Падом Берлинског зида и колапсом комунизма, политичари, новинари и друштвени интелектуалци су нагло постали конкуренција једни другима око тога ко ће најбоље објаснити колико је свеобухватна, чудесна и јединствена била глобална надмоћ Сједињених Држава.

„МИ ВИДИМО ДАЉЕ У БУДУЋНОСТ“
Изаберите свој омиљени постхладноратовски хвалоспев америчкој моћи и привилегијама. Мој остаје оправдање Медлин Олбрајт, за неку, сада заборављену, епизоду оружане интервенције пре 20 година када су амерички ратови били више повремени (и стога су захтевали неко номинално оправдање) него стални (који не захтевају никакво оправдање).“Уколико морамо да користимо силу“, изјавила је државна секретарка Олбрајт у јутрањем програму фебруара 1998. године, „то је зато што смо ми Америка. Ми смо неопходна нација. Ми стојимо усправно. Ми видимо даље у будућност“.

Та тврдња Олбрајтове о америчкој неопходности ми се тада заглавила у грлу. Ипак, као сведочанство охолости владајуће гарнитуре остаје чињеница да тврдња о неопходности није ништа у односу на инсистирање Олбрајтове да „ми видимо даље у будућност“.

Заправо, од фебруара 1998. до сада збило се пуно догађаја који поново затичу Олбрајтово „ми“ на спавању. Терористички напади 11. септембра и неколико неуспелих ратова по избору који су уследили пружају одличне примере. Исто тако имамо закаснело и неадекватно препознавање – од стране Вашингтона – догађаја који угрожавају благостање Американаца у 21. веку, нарочито климатских промена, сајбер претњи и актуелне прерасподеле глобалне моћи подстакнуте успоном Кине. Уместо да гледају даље у будућност, америчке елите су имале потешкоћа да предвиде шта ће се догодити наредне недеље. А и тада су много чешће грешиле него што су погађале.

Попут неког лудог научника, Доналд Трамп је то инстиктивно схватио. Он је схватио да је формула естаблишмента за милитаризовано глобално вођство повезана са постојећим постхладноратовским околностима које су подстакле амерички суноврат. Наравно, други посматрачи, укључујући и оне који су допринели овој публикацији, годинама су заступали исте аргументе, али се у коридорима моћи њихово неслагање никада није узимало у обзир.

ИНТРИГАНТНА НЕПРИЛИКА
Ипак, 2016. године, Трампова критика америчке политике одјекнула је у ушима многих обичних Американаца и формирала основу за његову успешну кандидатуру за председника. Нажалост, након што је Трамп преузео дужност, та критика се није претворила ни у шта што би барем приближно чинило неку кохерентну стратегију. Недоречена формула председника Трампа како Америку поново учинити великом – изградња „зида“, изазивање трговинских ратова, проглашавање Ирана егзистенцијалном претњом – је, благо речено, мањкава, ако не и потпуно ирелевантна. Додатна отежавајућа околност су његова очигледна некомпетентност и ограничени распон пажње.

Тако се нација данас нашла у интригантној неприлици. Медијске елите које воде националну расправу дошле су до закључка да ништа није приоритетније од уклањања Трампа с дужности. Средњорочни избори који су вратили демократе на власт у Дому појачали су очекивања да се Трампова ера ускоро приближава крају. Ово је већ у рану фазу председничких избора 2020. године унело опипљиву дозу ургентности. Осећајући прилику, кандидати журе да се укључе у трку. Стазе у тој трци ће, сва је прилика, бити претрпане.

Прогресивци сматрају да присуство жена, људи различитих раса и барем једне геј особе у трци за председника сугерише да ће се десити нешто од епске важности. Можда се тако чини. Али ево једне ствари која ће највероватније недостајати: било каква озбиљна процена трошкова и последица недавних политика формулисаних у складу са инсистирањем да су Сједињене Државе, како је монсињор Нокс рекао, „трајно најузвишенија нација“.

Чувари те догме, уједињени у осуди Трампа, неће дозволити такву процену. Дакле, предстојећа кампања ће, без икакве сумње, бити забавна. У неким аспектима, она може бити и просветљујућа. Али, по свему судећи, она ће оставити нетакнутом основну премису америчке политике – надуван војни буџет, огромно царство војних база, склоност ка интервенционизму, којој подршку дају апсурдне тврдње о америчкој изузетности коју износе личности попут Медлин Олбрајт и њој сличних.

Када се Роналд Нокс родио, краљица Викторија је предводила царство у којем Сунце никада не залази. У тренутку кад је умро, током владавине Викторијине чукунунуке, то царство је нестало. Чудно је како се те ствари брзо одвијају.

Ендрју Бачевић је амерички историчар и колумниста магазина The American Conservative. Његова нова књига „Доба илузија“ излази ове јесени.

Превео Радомир Јовановић

The American Conservative, ЕНДРЈУ БАЧЕВИЋ