КОВИЋ: Правда за одабране

Слобода од насиља и владавина права? Наравно, али само за одабране. Није спорно право на различите политичке ставове, него дволичност

Пре нешто више од месец дана, у јавности се појавило писмо подршке суботњим грађанским протестима под насловом „105 од 5 милиона“, са потписима сто петоро запослених на Филозофском факултету у Београду (Пешчаник, 18. 1. 2019). Ту се, са пуним правом, власти оптужују да „урушавају институције и примену закона“ и да „прогонима у таблоидима, претњама, притворима, судским процесима и насиљем покушавају да застраше и понизе грађане Србије“.

На овом месту сам, међутим, изразио чуђење (Политика, 28. 1. 2019) јер се у овом документу српске власти оптужују да „одустају од европског пута и добросуседских односа“, док се ни једном речју не помињу Косово и Метохија. Указао на то да се питање Косова не може одвајати од борбе за људска права, владавину права и демократију. Тамо грађани Србије трпе најстрашније урушавање институција, безакоње, прогоне, претње, притворе и судске процесе. То је последица оружане агресије водећих земљама ЕУ (1999) и њиховог рада на стварању Велике Албаније. Са изузетком Грчке и Румуније, које нису признале „Косово“, наши „добросуседи“ у томе су им дали пуну подршку. Албанија је чак учествовала у нападу на Србију и данас свима званично саопштава да ће припојити ове српске територије. Српске власти на овакве добросуседске поруке одговарају речитим ћутањем. Уколико Александар Вучић и сарадници успеју у своме науму да „разграниче“ Србију са Косовом и Метохијом, преко 70.000 наших грађана биће изложено опасности од дословног уништења.

Ових дана на Филозофском факултету смо се, међутим, изнова уверили на који начин део потписника писма „105 од 5 милиона“, а реч је о онима који долазе са Одељења за историју – Радош Љушић, Влада Станковић, Никола Самарџић, Дубравка Стојановић и остали – схвата чак и тако неспорна начела као што су „одбрана институција“, „примена закона“ и борба против „прогона“, „претњи“, „насиља“ и „понижења“.

Читаоци Политике су, да подсетим, већ годинама невољни сведоци прогона професора и студената Одељења за историју, које организују и спроводе управо ови храбри борци и боркиње за владавину права и људско достојанство. Потписник ових редова их је, заједно са још двоје колега, Жарком Петковићем и Вером Васиљевић (професорка на Одељењу за археологију), спречио у покушају да нам одузму професорска звања и радна места. Ови хуманисти спречавали су чак и наше студенте постдипломце да одбране своје дипломске и постдипломске радове. Тада је кроз истог „топлог зеца“, морао да прође и колега Ђорђе Бубало. Од тада до данас, међутим, сви универзитетски и факултетски статути и правилници, упозорења ректора, универзитетског омбудсмана, правних служби Универзитета и Факултета, покушаји договора, нису спречили ове хероје јавне речи и мисли да, уз позивање на аутономију Одељења, звање и посао одузму колеги Александру Фотићу.

Данас је у току беспримерно, вишемесечно злостављање професорке Мире Радојевић. Марљиви спроводилац налога наших грађана и грађанки, управник Одељења за историју Милош Јагодић, заиста се својски труди да, упркос слову статута и правилника, спречи њено унапређење у звање редовног професора.

Најгоре, међутим, тек долази. У наредних месец дана ови хуманисти ће покушати да са посла избаце доценте Небојшу Шулетића и Мају Николић. Њихове реферате о овим колегама, препуне измишљотина, са све именима потписника, свако може да прочита на сајту Филозофског факултета.

Зашто то чине? О томе могу само да нагађам. Зашто се о томе јавно не изјасне? Зар трибине на Филозофском факултету, на којима баш они уче студенте грађанским врлинама, не носе наслов „Није филозофски ћутати“?

Потпуно је невероватно да професори Универзитета у Београду већ годинама морају да трпе срамотно насиље, кршење процедура и воље факултетског Већа. Је ли могуће да не постоји законски начин да се прогони зауставе? Хоће ли овај текст помоћи да се безакоње и јавни скандал на Филозофском факултету коначно прекину?

Недела једне клике, наравно, не приписујем свим потписницима писма „105 од 5 милиона“. Напротив, то су колеге које се, својом убедљивом већином, годинама супротстављају насиљу на Одељењу за историју и, у факултетском Већу, гласају на основу проверљивих чињеница.

Немам намеру ни да оно што грађани и грађанке са Одељења чине припишем покретачима суботњих протеста. Међу оснивачима Савеза за Србију су људи који су, у време најгорих прогона, јавно стали иза мене и мојих колега. Али немам ни трунку сумње у то да бисмо једног дана, уколико би хуманисти са Одељења за историју и њима слични приграбили власт, данашњих прогона, претњи, насиља и понижења могли да се сећамо као доба хармоније и пристојности.

Слобода од насиља и владавина права? Наравно, али само за одабране. Није спорно право на различите политичке ставове, него дволичност. Јавна одбрана грађанских врлина, а иза затворених врата, разуларено насиље. Ми смртници, једноставно, морамо да се постарамо за то да, после „ослобођења“, не дочекамо нова безакоња и још црње дане.