ЗЕМЉА БЛАГОСТАЊА: Иза ове приче се крије кључ норвешког живота о коме сви маштају

ИСКРА на Фејсбуку
Norveska

Илустрација

То што је Норвешка тако богата, и није нешто непознато. Ова земља је пета у свету по извозу нафте на чему годишње зарађује чак 40 милијарди долара.

Али томе треба придружити и динамичну, моћну економију која обезбеђује просперитет читавом друштву. Међутим, у свим истраживањима о висини зарада, Норвешка заузима и једно од водећих места у свету по уједначености висине примања њених грађана.

То је, између осталог, и оно што је Норвешку издваја од осталих држава које извозе нафту, било да је реч о земаља бившег Совјетског Савеза или Блиског истока. У њима је управо „црно злато“ извор највећих зарада које владајућим елита обезбеђују ненормално богатство, док остало становништво зависи од социјалне милостиње које су им наменили лидери, или мрвица које успеју да исцеде из посусталих економија.

Како уопште Норвешка управља својим енергетским благом, могла би бити поучна лекција и за друге земље које располажу са таквим ресурсима. А, она се најлакше учи ако се скокне северно од Осла до луке Ставангер у Северном мору, престоницу нафтне индустрије ове земље.

Док није откривена нафта 1969. године, Ставангер је био рибарска лука чији се најбољи дани повезују са бумом у лову харинги, који се изненада завршио још давне 1870. године. Неочекивани колапс риболова оставио је овај град, али и саму Норвешку, са потпуно бескорисном флотом дрвених једрењака и руинираном пољопривредом која је била далеко иза суседа, који су већ увелико користили благодети убрзане индустријализације у тој области.

Међутим, нафта је све изменила.

„Животни стандард у Норвешкој је 1960. године био за 30 до 40 процената нижи од шведског или данског“, прича Бруно Герард, из Пословне школе из Осла. „Тренутно, наш стандард је суштински виши од обе ове земље.“

Знаци напретка видљиви су свуда око Ставангера који је од града од 90.000 људи из шездесетих, прерастао у регионални центар за више од 200.000 становника.

У ставангерској луци леже усидрени џиновски бродови израђени у оближњем бродоградилишту за потребе нафтних платформи, у граду је 10.000 студената, подигнута је нова концертна хала и неколико музеја, док се у непосредној близини протежу огромне стаклене баште у којима на вештачком светлу, током дугих, тмурних зима, сазрева свеж парадајз.

Слични призори могу се видети дуж читаве западне обале Норвешке, где је раштркано 70 нафтних платформи.

Мада је нафтна индустрија претворила пет милиона Норвежана у богаташе, то није био пут без бројних изазова. Многе друге државе искусиле су на својој кожи како нафта може да направи потпуни хаос у њиховим економијама, учвршћујући овај богати извозни сектор док су се потпуно урушавале остале експортне гране, тако да је овај феномен добио и своје име – „холандска болест“, пре свега због тога што је драматично уназадио успешан индустријски сектор у тој земљи након открића богатих налазишта природног гаса у Северном мору, чега није била поштеђена у једном тренутку ни сама Норвешка.

Али након тога, штета која су претрпели Норвежани, оставила је трајни страх од цунамија нафтих прихода дубоко у њиховим срцима. Стога је Норвешка одлучила да уради оно што Ирак или други извозницима нафте никада нису помислили да учине: утврдила је лимит прихода од нафте који могу да се улажу у економију.

На самом почетку, Влада те земље је одлучила да читав профит које су оствариле државне компаније од нафте инвестира у истраживања нових извора, али се и ту, неочекивано, појавио крајње необичан проблем: 1995. године зарада је била много већа од онога што је могло да се апсорбује улагањима, тако да је Норвешка била принуђена да направи посебан државни фонд у коме би чувала профит од нафте далеко од утицаја на економију земље, проглашавајући га имовином будућих генерација Норвешке.

Након тога је Влада посебном одлуком забранила себи да користи више од четири процента тог новца за улагање у постојећу инфратруктуру или друге јавне пројекте, и сву зараду инвестирала у послове у другим државама, склањајући сама од себе позамашну зараду од нафте.

Једно од обележја ставангерске луке је ниска модерна зграда са торњем са једне стране који, када се мало боље загледате, подсећа на нафтну платформу. Здање је подигнуто као Норвешки музеј нафте у коме се може видети како се развијала ова индустрија, како би грађани схватили значај овог извозног ресурса.

Сваке године између 10.000 и 12.000 студената посети ову установу у којој се налази један од најупечатљивијих експоната – огроман дигитални бројач на коме се огромном брзином смењују цифре показујући колико се новца од нафте слило у Норвешки државни фонд од 1995. године. Часовник тренутно показује бројку од 890 милијарди долара, тако да сваки грађанин Норвешке располаже позамашном “уштеђевином”.

Званично, само малени део овог богатства се издваја за државне пензије, његова главна сврха је да осигура да норвешка економија не постане зависна од нафте, и тако очува њену снагу и живост у тренутку када пресуше извори нафте.

До сада, та замисао беспрекорно функционише.

Слободна Европа, Новости

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.