„СПУТНИК“ ДОБИО ЈОШ ОСАМ ВЕРНИХ ЧИТАЛАЦА: Ученици Џејмија Шеја у борби против „руске пропаганде“

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Спутњик

Фото: Спутњик

У Бриселу је почео са радом тим од осам стручњака за борбу против „руске пропаганде“ и извештавања руских медија, а Спутњик је добио још осам верних читалаца.

Задатак ће им, кажу, бити да се „чињеницама супротставе руским лажима и пропаганди“. Ова нервоза доприноси утиску о новом хладном рату, где поглед на исток и даље замагљује невидљива завеса.

Не постоји, међутим, бољи пример пропагандног рата од оног који је послужио да се западно јавно мњење убеди да је добро бомбардовати Југославију. Сећају ли се у Бриселу Џејмија Шеја?

Истраживање јавног мњења спроведено 26. и 27. марта 1999. године које је објавио француски лист „Паризијен“ показало је да се већина Француза, 46 одсто наспрам 40, изјаснило против „НАТО бомбардовања Србије“.

Сутрадан је у једном другом француском дневнику, „Журнал ди диманш“, објављено ново истраживање по коме је убедљива већина, 57 одсто наспрам 30 одсто Француза подржавала „војну интервенцију НАТО-а на Југославију“.

Бомбардовање Југославије била је права лабораторија пропаганде НАТО-а, који је у „хуманитарним интервенцијама“ тражио нови разлог постојања које је изгубило значај по завршетку Хладног рата. Ова пропаганда је дала тако добре резултате да су је потом применили у наредним ратовима.

Прва жртва извештавања о нападу на Југославију су биле бројке које новинари нису сматрали да треба да провере. Свакодневно су преносили НАТО брифинге из Брисела и изјаве америчких генерала о масовним гробницама и стотинама хиљада несталих Албанаца. Клинтонов министар одбране Вилијем Коен изјављивао је да „сада имамо 100.000 Албанаца способних за рат којих нема… Можда су убијени“. Дејвид Шефер, амерички амбасадор, објавио је са једнаком преизношћу да је 225.000 Албанаца од 14 до 59 година можда убијено, док је коначни број жртава 2.788.

У једном интервјуу „Монду“ из 2000. године „лице“ НАТО-а, портпарол Џејми Шеј, покушао је да оправда овај однос према новинарима који су пратили његове неуморне брифинге као према „овцама“ у тору: „Кад имате 400 новинара у затвореном простору, постоји опасност да зависе од једног извора информација. Мало ми је било непријатно да новинари, који нису могли да буду на Косову, у мени гледају неку врсту универзалног извора, свеприсутног. Новинари су много полагали на мене, то није било здраво…“

Од краја Хладног рата НАТО је тражио начин не само да заузме простор који се отворио након краха Совјетског Савеза већ и да постане „универзални извор“ информација о ратовима које је водио по свету. За то је био потребан „универзални речник“, попут „хуманитарних интервенција“, „хируршких захвата“, „колатералне штете“.

Тај речник су водећи западни медији без много размишљања користили и у Авганистану 2001. године, Ираку 2003. године, у Либији 2011. године и данас у Сирији (изузетак су француски медији, који су углавном следили аргументе свог државног врха против рата у Ираку).

Навијајући за рат, следили су свесно и интелигентно манипулисање јавним мњењем чији су стратези некада били војни, некада маркетиншки. Француски новинар Жак Мерлено у књизи „Све истине о Југославији није добро рећи“ из 1993. године говори о једној таквој стратегији коју је осмислила америчка ПР агенција „Рудер Фин“ за клијенте из Босне и Хрватске.

Њихова идеја је била да покрену кампању о српским „концентрационим логорима“ како би Србе приказали као нацисте и тако придобили Јевреје за политичке циљеве босанских муслимана. Стратегија је једноставна: „Наш посао је да раширимо информацију, да је што је могуће брже распространимо како би се прво чуле тезе које иду у прилог нашем циљу. (…) Јер ми одлично знамо да се само прва информација рачуна; деманти нема никакав значај“, објаснио је директор агенције Џејмс Харф, додајући да се њихов посао „не састоји у томе да проверимо информацију“.

Аналогија са Другим светским ратом је потом коришћена много пута јер је јавност на то осетљива, у шта спада поређење Милошевића, Садама, Гадафија и касније Путина са Хитлером и називање оних који се боре за америчке стратешке циљеве „савезничким снагама“.

„План Потковица“ о коме су амерички и европски медији говорили почетком 1999. године полазећи од „доказа“ које је изнео тадашњи немачки министар одбране још један је пример лажне информације која је у медијима представљена као аутентична да би се западно јавно мњење придобило за рат.

Неколико дана пре његове конференције за штампу, дописник америчког „Тајм магазина“ је изјавио Си-Ен-Ену да је „ЦИА упозорила Клинтона да Милошевић креће у велику офанзиву етничког чишћења целе провинције и да је српској војсци дат тајни задатак чији је назив Операција Потковица“. Лист „Монд“ је два пута посветио насловну страну овој „операцији“ која је представљена као геноцидни пројекат Срба.

И ко је за то одговарао? Нико. Или Бин Ладенов „напад“ антраксом против САД 2001. године, за који се такође показало да је измишљен. Најпознатији случај медијске манипулације у савременим ратовима су лажни извештаји о ирачком „оружју за масовно уништење“, који су послужили Џорџу Бушу да крене у поход на Ирак и тако трајно поремети осетљиву равнотежу на Блиском истоку чија је последица данашњи егзодус народа ка Европи. Бушов верски екстремизам, који га је навео да војни поход оправдава библијском темом борбе Добра против Зла, није изазвао отпор новинара на Западу који и данас сматрају да је бомбардовање НАТО-а по свету оправдано јер „спречава веће зло“.

У случају бомбардовања Југославије НАТО је користио сентиментални арсенал за манипулацију јавним мњењем, чији је циљ да војни савез представи готово као хуманитарну организацију (на једном семинару у Салцбургу 2003. године Шеј је објашњавао како су, у недостатку масовних гробница о којима су говорили, тражили од телевизијских екипа да снимају крупне планове, лица Албанаца, жена, деце, стараца, у колонама које су српске снаге протерале након што је НАТО почео да бомбардује).

У случају Ирака, пошто је западно јавно мњење мање осетљиво на „неке тамо муслимане на Блиском истоку“ него на хришћане у Европи, па макар били и православци, овај пропагандни арсенал је замењен „милитаризацијом информације“, како је то назвао Енри Малер, професор политичких наука на Универзитету Париз 8 у књизи „Јавно мњење, на томе се ради… Медији и ’праведни ратови‘“. Милитаризација информације подразумева, објашњава Малер, приказивање војних операција, без обзира на то да ли разумемо шта нам се приказује, и нарочито које су њихове последице, што води деполитизацији информације. Противавионске ракете које светле у ноћи или дим од бомби на прозрачном медитеранском небу неће пореметити уверење просечног западног гледаоца дневника да је рат који води његова земља оправдан.

Велики принципи, попут заштите људских права на које се НАТО позива када креће у војне походе, своде се на циничну опаску Веслија Кларка коју је пренео „Њујорк ривју ов букс“ 19. јула 2001. године: „Прави подстицај НАТО кампање на Косову није било ни Милошевићево кршење људских права пре ′99. ни истеривање Косовара након почетка бомбардовања. Оно што је ту било важно јесте потреба да се наметне воља НАТО-а челнику који није слушао, прво у Босни, онда на Косову, подривајући у исто време кредибилитет европске и америчке дипломатије и моћ НАТО-а“.

Западна пропаганда у служби НАТО-а је свет учинила нестабилнијим местом за живот. Њихове „интервенције“ су разрушиле земље, подстакле исламистички екстремизам и довеле до највеће хуманитарне кризе у Европи од краја Другог светског рата. О томе би морали да размисле чланови „тима за пропаганду“ у Бриселу.

rs.sputniknews.com

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.