ПУТИН: Господ је мој живот направио тако да се немам на што пожалити

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: vostok.rs

Фото: vostok.rs

Уочи посете Италији, руски председник Владимир Путин је за италијански дневни лист Коријере де ла сера дао интервју у коме се дотакао бројних тема. Наравно, највише је говорио о односима Русије и Италије и ЕУ у целини, као и произведеном сукобу са НАТО, који се на штету руско-европских односа храни украјинском кризом.

Интервију преносимо у целости.

Господине председниче, постоји ли нека ствар које вам је жао више него било чега другог у животу и оно што сматрате грешком коју никад нећете поновити?“

Руски председник прилагођава своју столицу и чини се да су му очи одједном засјале. Неколико секунди остаје у тишини, а затим својим увек ниским гласом каже: „Бићу апсолутно искрен са вама. Сад се не могу сетити ничег. Очито је Господ мој живот направио тако да се немам на што пожалити.“

Русија је са Италијом увек имала интензивне и повлаштене економске и политичке односе. Међутим, украјинска криза и санкције су засенили те односе. Могу ли посета Русији премијера Ренција и ваш скори долазак у Милано некако преокренути тај тренд и под којим условима?

— То што су се односи са земљама ЕУ погоршали није крива Руска Федерација. Избор су нам наметнули наши партнери. Нисмо били ми ти који су увели одређена ограничења у трговини и привреди. То је прво учињено против нас и били смо присиљени да предузмемо противмере. Међутим, односи између Русије и Италије су заправо увек били повлаштени. Како у политици, тако и економији. У последњих неколико година наша међусобна трговинска размена порасла је 11 пута, досегавши износ од готово 49 милијарди долара. Четиристо италијанских компанија послује у Русији. Радимо заједно у енергетском сектору. Италија је трећи највећи купац наших енергетских производа. Али исто тако сарађујемо на подручју високе технологије, истраживању свемира и ваздухопловству. Готово милион руских туриста посетило је Италију прошле године, и они су потрошили око милијарду евра. На политичком нивоу је између нас увек постојао однос поверења. Кад је премијер био Силвио Берлускони, идеја Италије је била стварање заједничког савета НАТО-Русија, саветодавног тела које је без сумње било важан фактор у осигурању обезбеђењу стабилности Европе. У том смислу Италија је дала и даје изузетан допринос развоју дијалога између Русије и Европе, као и са НАТО у целини. То је довело до посебног односа између наше две земље. Посета италијанског премијера Русији била је важан сигнал спремности Италије за даљњи развој тих односа. Ми смо спремни и вољни да кренемо напред у оној мери колико то буду хтели наши италијански партнери. Надам се да ће мој пут у Милано помоћи остварењу тих циљева.

Ви сте упознали многе италијанске премијере – Продија, Берлусконија, Д’Алему, Амата, Монтија, Лету и сада Ренција. С којим од њих је било највише међусобног разумевања? И како пријатељства утичу на међународне односе?

— Без обзира на наш положај, ми смо пре свега људи и поверење међу људима је врло важан фактор у раду и изградњи односа на државном нивоу. Али, као што ми је рекао један од људи које сте поменули, „вероватно сам једина особа која је имала пријатељске односе и са Берлусконијем и са Продијем“. За мене то и није било тешко. Објаснићу вам зашто. Сви моји италијански партнери су били вођени интересима Италије и италијанског народа, и сматрали су да је због тих интереса било потребно одржавати добре односе са Русијом. Ми смо то разумели и осетили. То је најважнија ствар. Увек сам осећао искрену жељу за изградњом међународних односа, без обзира на домаћу политичку ситуацију.

Десетог јуна долазите у Милано поводом Дана Русије, који обележава Експо 2015. Тема је „Исхранити планету – Енергија за живот“. Који је руски допринос том питању и шта значи Експо у односима између држава?

— Тема коју сте поменули је је, без икакве сумње, један од кључних проблема са којима се суочава човечанство данас, и организатори су добро учинили што су је одабрали. Тиме ће скренути пажњу на изналажење начина како тај проблем и решити. Становништво планете расте. Према стручњацима, 2050. године биће нас девет милијарди. Већ сад, према подацима УН, око 850 милиона људи широм света пати од недостатка хране, а међу њима гладује и око 100 милиона деце. Како ће се то решити, зависи од многих других питања која на први поглед немају везе са овим проблемом. Мислим на политичку нестабилност у многим светским регијама, тероризам и тако даље. Све је међусобно повезано. Талас илегалних миграната који су данас стиже у Италију и целу Европу проблем је такође повезан с тим. Што се тиче доприноса Русије, ми за разне програме УН у исхрани трошимо више од 200 милиона долара. Многе земље широм света добиле су потребну подршку руских ресурса. Велику пажњу посвећујемо развоју пољопривреде у нашој земљи. Упркос свим тешкоћама руске економије данас, наш пољопривредни сектор убрзано расте, у односу на први квартал прошле године, по стопи од 3,4 -3,5 одсто. Русија је трећа на свету по извозу житарица. И на крају, наш потенцијал у том смислу је колосалан. Имамо највише узораних поља на свету и највеће резерве слатке воде на свету.

Кружи мишљење да се Русија осећа „изданом од Европе као од љубавнице“. Шта данас није у реду у тим односима? Шта очекује Европа од својих санкција?

— Ако имате однос са женом и према њој немате никаквих обвеза, онда немате никаквих права да од ње тражити да испуњава било какве обвезе. Међутим, ми Европу никад нисмо третирали као „љубавницу“. Сад говорим врло озбиљно. Европи смо увек нудили дугорочан однос, али данас имам утисак да Европа са нама покушава да изгради чисто материјалне односе и искључиво у њену корист. На пример, упркос бројним споразумима – говорим о енергији – забрањен нам је приступ европским тржиштима за наше робе у подручју нуклеарне енергије. Или невољкост да се призна легитимност наших акција и сарадња у интеграцијским заједницама на постсовјетском простору. Мислим на Царинску унију, која је сад постала Евроазијска економска унија. Кад се интегришу европске земље, то се сматра нормалним, али ако ми на постсовјетском простору радимо исто, то се онда тумачи као жеља Русије за обновом својеврсног царства. Не разумем такав приступ. Пре неког времена говорио сам о потреби стварања јединственог економског простора од Лисабона до Владивостока. У ствари, пре много година је нешто слично говорио чак и француски предсједник Де Гол. Тада нико није имао примедбе и сви су рекли како то мора да се покуша. Али што се заправо догађа? Узмите за пример Украјину. Споразум Украјина и ЕУ о придруживању предвиђа да Кијев интегрише свој енергетски систем у Европу. То је оно што се очекује у будућности. Ако се то догоди, ми ћемо бити присиљени да потрошимо између осам и 10 милијарди евра за изградњу нових електричне линије како би задовољили домаће потребе Русије. Али зашто то чинити ако верујемо у стварање јединственог економског простора од Лисабона до Владивостока? ЕУ жели да интегрише цео источни постсовјетски простор у заједнички економски простор са Европом. Понављам трећи пут: ако говоримо о простору од Лисабона до Владивостока, зашто онда исећи један дио и створити нове границе између Русије и преосталог западног дела, укључујући Украјину и Молдавију?

Али ваши поступци у Украјини су означили почетак кризе у односима са Западом.

— Који су корени кризе у Украјини? Чини се да разлог није размеран са данашњом трагедијом и великим бројем жртава у југоисточном делу земље. Због чега је настала овако оштра критика? Бивши украјински председник Јанукович рекао је да је потребно размислити о потписивању Споразума о придруживањуј са ЕУ, можда како би га променио и посаветовао се с аРусијом, главним трговинским и економским партнером Украјине. То је био изговор за почетак нереда у Кијеву, које су активно подржавали наши партнери из Европе и Америке. Уследио је државну удар, апсолутно неуставна акција. Нова власт се обвезала да ће потписати споразум, али са одлагањем његове примене до 1. јануара 2016. Запитајмо се чему су служили државни удар, грађански рат и економски слом земље ако ће исход бити исти? Ми се уопште нисмо противили потписивању споразума између Украјине и ЕУ. Али, наравно, желели смо да учествујемо у изради коначне одлуке, јер је Украјина је тада, и још увек је, део зоне слободне трговине Заједнице Независних Држава и постоје међусобне обвезе које произлазе из тог уговора. Како је могуће игнорисати ту чињеницу и то не поштовати? Не могу то да разумем. Питам то многе од мојих колега, укључујући европске и америчке.

И што они кажу?

— Кажу да су ствари измакле контроли. Давдесетпрвог фебруара 2014. потписан је споразум између председника Јануковича и опозиције о будућности земље, укључујући и изборе. Тај споразум се морао провести, тим пре што су за њега гарантовала три европска министра иностраних послова. Да су Американци и Европљани онима који су проводили неуставне радње рекли: ако преузмете власт државним ударом, нећемо вас подржати ни под којим околностима, идите на изборе и победите, ситуација би се развијала у потпуно другачијем смеру. Поготово јер је било сопртоцентно сигурно да ће победити на изборима. Зато верујем да је разлог за ову кризу у потпуности вештачки, а начин на који су пратили овај процес потпуно неприхватљив. Понављам, то није била наша намера, и ми смо једноставно морали да реагујемо на оно што се догађа.

Не мислите ли да је у Украјини дошло време да Русија преузме иницијативу у своје руке и у потрази за решењем учини неке уступке?

— Ми смо то већ урадили. Размислите о документу договореном у Минску, којег зовемо Минск-2. То је једини начин да се реши створени проблем. Ми се с тим никад не бисмо сложили да нисмо сматрали да је Споразум из Минска поштен и праведан.

Наравно, ми ћемо с наше стране чинити све што можемо да утичемо на власт самопроглашених република – оне у Доњецку и Луганску. Али не зависи све од нас. Данас наши партнери у Европи и САД морају да изврше одговарајућу притисак на власт у Кијеву и од ње траже да проведу све што је договорено у Минску. Кључна тачка политичког решења је да у првој фази престану војне акције и да се повуче тешко наоружање. У принципу, то је учињено. Нажалост, постоје сукоби и жртве, али нема великих војних акција и стране су раздвојене. Сад морамо почети да проводимо мере из Минска. Конкретно, мора се провести уставна реформа која гарантује аутономију појединим подручјима непризнатих република. Тад ће се морати донети закон о општинским изборима и закон о амнестији. Све то стоји у споразуму и мора се сарађивати са народним републикама Доњецк и Луганск. Проблем је у томе што власт у Кијеву с њима не жели ни да седне за исти преговарачки сто. Ми једини немамо утицаја на то, али наши европски и амерички партнери да. Нема потребе да нас плаше санкцијама. Мора се покренути и економска и социјална обнова на овим подручјима, где је у току хуманитарна катастрофа, а свако се претвара да се ништа не догађа. Русија је заинтересована и тражиће пуно и безусловно провођење свих одредби споразума из Минска. Не постоји други начин. Сећам се да су челници самопроглашених република изјавили да се под одређеним условима, односно да се реализује уговор Минск-2, спремни да размотре могућност да буду део украјинске државе. Верујем да би овај став требало да буде прихваћен као предуслов за почетак озбиљних преговора.

Хоћете рећи да делови источне Украјине нису припремили сценарио припајења као на Криму?

— Сценарио Крима нема везе са руским ставом, него са жељом људи који тамо живе. Сви наши поступци, укључујући и употребу силе, за циљ нису имали да отму Крим Украјини, али људима који тамо живе дали су прилику да изразе своје мишљење о томе како желе да организују свој живот. Ако је то било дозвољено косовским Албанцима, зашто исто бранити Русима, Украјинцима и Татарима на Криму? Верујем у доброј вери да су посматрачи видели да су људи готово једногласно гласали у корист уједињења са Русијом. Решење питања Крима темељи се на вољи народа. У Доњецку и Луганску су људи гласали за независност и ситуација је другачија. Али најважнија ствар је да се поштује став људи и њихова воља изражена на изборима. Ако неко жели да та подручја остану у Украјини, онда тим људима мора доказати да ће им у уједињеној земљи живот бити бољи, угоднији и сигурнији, те да ће њиховој деци бити гарантована будућност. Али људе је немогуће у то уверити оружјем. То су питања која се могу решити само на миран начин.

Говорећи о миру, земље бившег Варшавског пакта које су сада чланице НАТО, као што су балтичке земље и Пољска, осећају претњу која им долази од Русије. НАТО је због тога одлучио да створи снаге за брзу интервенцију. Има ли Запад разлога за бојазан од „руског медведа“? И зашто Русија користи тонове који имају назнаке сукоба?

— Русија ни са ким не разговара претећим тоном. Као што је рекао Ото вон Бизмарк, „нису важни говори, него потенцијал“. Шта кажу реални потенцијали? Војна потрошња у САД је већа од војне потрошње свих земаља у свету заједно. Целокупна потрошња НАТО је 10 пута већа од оне у Руској Федерацији. Русија практично више нема војних база у иностанству. Наша политика нема глобални карактер, офензивни или агресиван. У вашим новинама имате карту света која показује све америчке војне базе. Погледајте је и видећете разлику. Дозволите ми да вам дам неке примере. Понекад се истиче како наши авиони лете изнад Атлантског океана. Али авионске обиласке удаљених стратешких подручја чинили су само СССР и САД у време Хладног рата. Али нова Русија их је у раним 90-тим укинула, док су наши амерички пријатељи наставили да лете скроз до наших граница. Зашто? Тако смо пре неколико година обновили ова прелетања и због тога се сад понашамо агресивно? На обалама Норвешке су у сталној служби америчке подморнице. Време које је потребно ракети да из тих подморница дође до Москве је 17 минута. Сад желите да кажете да се ми понашамо агресивно? Поменули сте ширење НАТО на исток. Са друге стране, ми се нигде не ширимо, а инфраструктура НАТО је сад на нашим границама. Шта је доказ наше агресивности? Коначно, САД су једнострано изашле из Споразума о противракетној одбрани (АБМ), који је био камен темељац међународног безбедносног система. Да ли је и то доказ наше агресивности? Све што радимо једноставно је одговор на претње против нас. Ми то чинимо у ограниченом обиму, али морамо да гарантујемо безбедност Русије. Или неко очекује наше једнострано разоружање? Једном сам предложио нашим америчким партнерима да заједно изградимо три одбрамбена противракетна система. Један у Русији, један у Европи и трећи у САД. Међутим, тај предлог је био одбијен. Тад су рекли да је то скупо и да се не зна ефикасност таквог система. Али, наравно, како би се безбедила стратешка равнотежа, развијаћемо наше стратешке и офензивне потенцијале, као и системе способне за превладавање противракетне одбране. Морам рећи да смо у том смеру направили значајан напредак.

Поричете да претите НАТО?

— Само неко ко није при здравој памети или ко сања може да замисли да ће Русија једног дана напасти НАТО. Подржавати ту идеју нема смисла, и то је потпуно неутемељено. Можда је неком у интересу да распирује те страхове. Можемо само да претпоставимо. На пример, Американци не желе даље зближавање Русије и Европе. То кажем само као хипотезу. Претпоставимо да САД желе да задрже своје вођство у атлантској заједници. Како би то обезбедили, потребна им је спољна претња и непријатељ. Иран очито није био довољно застрашујућа претња. Требао је неко ко може изазвати тај страх? Одједном се догодила криза у Украјини, и Русија је била присиљена да реагује. Можда је све учињено намерно, не знам. Али ми то нисмо учинили. Желим вам рећи: не бојте се Русије. Свет се толико променио да разумни људи данас не могу замислити војни сукоб на таквом нивоу. Имамо друге ствари које треба урадити, уверавам вас.

Око Ирана, међутим, сарађујете са САД. Због тога вас је Џон Кери посетио у Сочију. Има ли икаквих показатеља у том смислу или грешимо?

— Не, не грешите, ту сте у праву. Са Америком не сарађујемо само на иранском нуклеарном програму него и у другим важним подручјима. Упркос чињеници да су Американци изашли из уговора АБМ, свеједно настављамо дијалог о контроли наоружања. Ми нисмо само партнери него и савезници у питањима неширења оружја за масовно уништење и, без сумње, у борби против тероризма. Постоје и друга подручја сарадње. Ево, и тема којој је посвећен Експо је још један пример нашег заједничког рада.

Деветог маја Русија је славила 70-годишњицу победе у Великом отаџбинском рату, у коме је земљу и Европу ослободила од нацизма. Ниједна друга земља као Русија у њему није платила толику цену у крви. Али на Црвеном тргу с вама није било западних лидера. Сматрате ли тај недолазак мањком поштовања према руском народу? Шта за руски идентитет данас значи то сећање?

— Рат је једна од трагичних страница наше историје. Славимо те дане свечано и тужно, и мислимо на генерације којима су, победивши нацизам, гарантована слобода и независност.

Такође мислим да нико нема право да заборави ту трагедију. Прво, зато што морамо да обезбедимо да се нешто слично никад не понови. То нису празне речи и није страх који се не темељи ни на чему. На пример, данас има оних који негирају холокауст. Они покушавају да нацисте и њихове сараднике претворе у хероје. Тероризам је данас умногом сличан нацизму и у суштини нема разлике. Колеге о којима сте говорили, због тренутне тешке економске ситуације и међународних односа, нису виделе да су ствари много озбиљније и повезане не само са прошлошћу него и потребом да се боримо за нашу заједничку будућност. То је била њихова одлука. Али прослава је првенствено наша. Да ли разумете? У тим данима се сетимо не само оних који су се против фашизма борили у Совјетском Савезу него и свих наших савезника, судионика покрета отпора и у самој Немачкој, Француској и Италији. Ми одајемо почаст свим људима који се нису штедели у борби против нацизма. Наравно, ми знамо да је, жртвујући највише живота, Совјетски Савез дао одлучујући допринос тој победи. За нас то није само војна победа него и морална. Готово све наше породице изгубиле су своје најмилије. То је немогуће заборавити.

Ви сте врло популарни у Русији, али вас у иностранству и вашој земљи оптужују да владате ауторитарно. Зашто је тако тешко бити опозиција у Русији?

— Што ту има да буде тешко? Ако опозиција докаже да може да реши проблеме у неком округу, регији или целој држави, мислим да ће то људи приметити. Број политичких странака смо повећали неколико пута, а претходних година смо либерализирали правила за њихово оснивање и приметан је напредак на регионалној и националној политичкој сцени. Једноставно, морате бити добри и знати да радите са бирачким телом, са грађанима.

Али главни руски телевизијски канали готово никад не разговарају са представницима опозиције?

— Кад би знали да привуку интересовање, онда би их пуно више интервјуисали. О политичкој борби вам могу рећи да је познато да се у њој користе сва средства. Сетите се само недавне историје Италије.

Господине председниче, Грчка данас има врло тешке односе са Европом. Ако Грчка изађе из еврозоне, хоће ли јој Русија дати политичку подршку и пружити економску помоћ?

— Ми развијамо односе са Грчком, без обзира на то да ли је чланица Европске уније и НАТО савеза, или је у еврозони. Са том земљом имамо историјске односе и добру сарадњу, али је суверени избор грчког народа хоће ли остати у одређеним савезима или заједницама. Ми не знамо шта ће се догодити у будућности и нагађати сада би било погрешно и контрапродуктивно и за европску економију и за Грчку.

У овој соби вас гледају четири руска цара. Који вас историјски лик највише надахњује?

Овде се Владимир Путин насмејао јер зна да је то трик-питање, јер је често говорио да је његов омиљени цар Александар III, према коме „Русија има само два савезника: своју војску и своју морнарицу“.

Али овај пут је упозорио:

– Кад ми поставе ово питање, покушавам га избећи како не би било различитих тумачења. Дакле, радије кажем да не покушавам имати идоле. Држим да мој рад мора бити у интересу руског народа и мора се темељити на свему што се скупило у прошлости, али имајући у виду и усове живота данас. И у нашој и у европској и светској историји постоје многи примери вредног искуства. Али сви ти људи су живели и радили у одређеним околностима. Главна ствар је бити искрен према самом себи и према људима који су вам поверили овај посао.

vostok.rs, Corriere della Sera/Alter Mainstream Info

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.