ЛЕГЕНДА ЖИВИ: Хоће ли Путин „лупати ципелом о сто“ у УН

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Спутњик

Фото: Спутњик

Одлука Владимира Путина да први пут после 10 година учествује у раду Генералне скупштине Уједињених нација у Њујорку пробудила је велику пажњу светске јавности, али и шокирала непријатеље Русије, иако то није прва, већ чак четврта посета руског председника Ист Риверу.

Може се заправо рећи да је Путинова спољнополитичка каријера и започела у Њујорку у септембру 2000. године, само шест месеци након што је стао на кормило Кремља.

Он је тада учествовао на Миленијумском самиту — специјалном заседању Генералне скупштине УН, на којем је одлазећи амерички председник Бил Клинтон покушао да окупи скоро све светске лидере.

Путин је тада још био „новајлија“ у међународној политичкој арени — од момента када је у Давосу једна западна новинарка поставила чувено питање — „Who is Mr. Putin?“ (Ко је господин Путин?) било је прошло тек неколико месеци.
Епизода из Давоса ушла је у анале, иако Путин уопште није присуствовао том самиту, већ само руска делегација, али је ово питање до данас остало свеприсутно у западним медијима.

Путиново путовање у Њујорк овог септембра дешава се у светлу погоршаних политичких односа између Москве и Вашингтона, због кризе у Украјини, а готово да се поклапа и са испраћајем „у пензију“ актуелног америчког председника Барака Обаме, који одбројава последње месеце свог другог председничког мандата.

Обама је тако постао други амерички лидер са којим ће се Путин опростити у Њујорку.
Последњи пут Путин је у раду Генералне скупштине учествовао 2005. године, а до тада још два пута — 2000. и 2003. године.
Седници је 2009. године присуствовао тадашњи руски председник Дмитриј Медведев, док је осталих година руску делегацију предводио шеф дипломатије Сергеј Лавров.

Први совјетски лидер који је учествовао у раду Генералне скупштине УН, октобра 1960. године, био је Никита Хрушчов. Он је у САД отпутовао у тренутку када су односи између двеју земаља захладнели, након што је совјетска војска, током Хладног рата, оборила амерички шпијунски авион У-2 над совјетском територијом.

Влада Сједињених Држава је испрва порицала мисију авиона, али је била принуђена да призна своје активности када су совјетске власти показале делове летелице и преживелог пилота. То је довело до погоршања односа две суперсиле, а овај догађај био је велики ударац на репутацију САД и њеног тадашњег председника Двајта Ајзенхауера.

Због тога је одлука Хрушчова да у таквој напетој атмосфери оде на седницу Генералне скупштине УН била за већину потпуно неочекивана.
Многи су његов тадашњи наступ у седишту УН окарактерисали као историјски, али и скандалозан због наводног коришћења ципеле у „убеђивачке“ сврхе. „Њујорк тајмс“ је на насловној страни објавио фотографију совјетског лидера како замахује ципелом, уз коментар: „Русија поново прети свету, овај пут — ципелом свог лидера“.

Амерички медији су тврдили да је разјарени Хрушчов лупао ципелом по говорници и филипинског делегата Лоренца Сумулонга назвао „марионетом и улизицом америчког империјализма“, након што је Филипинац оптужио Совјетски Савез да „гута Источну Европу и лишава њене грађане људских и политичких слобода“.

Контроверзу је изазвала и полемика да ли се овај инцидент икада догодио. Породица Хрушчова је касније тврдила да се он изуо пошто га је ципела жуљала. Очевици су ту верзију потврдили, истичући да совјетски лидер у тренутку изувања уопште није био за говорницом, већ у делегатској клупи, са свим осталим члановима совјетске делегације.

Извештач славног њујоршког дневника после пуно година је рекао да је Хрушчов, у ствари, заиста скинуо ципелу, замахнуо њом према Филипинцу и спустио је на сто.

Има тврдњи и да је доказано да је фотографија Хрушчова са ципелом у руци само фотомонтажа, коју су направили амерички медији у пропагандне сврхе. Ову верзију потврђује и чињеница да не постоји видео–снимак на којем совјетски лидер маше ципелом. А заседање ове Генералне скупштине УН, којој су присуствовали и Тито, Кастро, Насер и сви остали државници тог доба, уредно је снимано.

Чињеница је да је атмосфера на састанку била напета, да су представници Истока и Запада до промуклости доказивали сопствену праведност и истину и да међу „Несврстанима“ није било јединства. Чињеница је и да је наступ Хрушчова у седишту УН био жесток и експресиван, као што је чињеница и да легенда о „дипломатској ципели“ Хрушчова живи и дан данас — 55 година касније.

Кажу да је обраћање совјетског лидера трајало скоро три сата, али оно се ипак не може мерити са говором Фидела Кастра, који је трајао четири и по сата, што је најдужи говор у Генералној скупштини у историји те институције.

Сада су све очи поново упрте у Њујорк. Овог пута, готово сигурно, неће бити „изувених реплика“, али се са великим интересовањем ишчекује историјски говор руског председника Владимира Путина.

Седамдесета седница Генералне скупштине УН биће отворена у седишту ове организације у Њујорку 15. септембра. Планирано је да у оквиру Скупштине од 25. до 27. септембра буде одржан посебан самит на којем ће бити усвојена резолуција о плану развоја Уједињених нација након 2015. године. Скупштина ће бити завршена 6. октобра.

rs.sputniknews.com

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.