ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СРУШИО САДАМОВ СПОМЕНИК: Кајем се, Садам је био бољи!

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: webtribune.rs

Фото: webtribune.rs

Није реч о некаквој љубави према Садаму Хусеину. Ирачани су осетили да су анархија и исламистички терор много гори и од диктатуре.

У тренуцима пада Садама Хусеина под налетом америчко-британског ратне машинерије, свет је у априлу 2003. обишла фотографија Ирачанина како маљем разбија споменик ирачком диктатору. Више од 13 година касније, Вашингтон пост је пронашао Кадима Шарифа ал-Џаборија међу милион избеглица у Либану, оног истог који је 2003. снимљен како разбија споменик.

Само што данас каже да га његов чин из тог периода боли, као и да га је због тога срамота. Није реч о некаквој изненада пробуђеној љубави према покојном ирачком доживотном председнику, него о томе да је, како каже, након Хусеиновог пада с власти живот сваке следеће године био све гори и гори.

“И тада је било корупције, сукоба, убијања, пљачки. Био сам тако срећан кад су га срушили с власти. Али, Садам је пао, а на његово место дошло је 1000 других Садама”, истресао је душу пред новинарима човек који би, каже, сад више од свега желео да се диктатор врати из мртвих на старе позиције моћи. Он је, иначе, некад био Хусеинов лични механичар мотоцикала, али заправо нема разлога да жали лично за њим.

У једном тренутку пао је у Хусеинову немилост и накратко завршио у затвору. Садамов режим погубио је 15 чланова његове шире родбине. Али, од 2003. Ирак је запао у стање потпуне анархије, стање за које су милиони Ирачана који су то искусили, данас виде као неупоредиво горе чак и од бруталне диктатуре Садама Хусеина.

Ирак се поделио по линији племенских, верских сукоба. На све стране се истичу терористичке групе, од којих је Ал Каида само једна од многих, да би на крају велики део земље окупирала ИД, која је у недавном бомбашком нападу на трговачки центар у једном једином тренутку побила више од 250 људи усред светог месеца Рамазана, некад времена славља, среће, мира, поста и молитве.

Ал-Џабори, некад рвач и дизач тегова, каже и то да за садашње стање свакако криви и актуелну ирачку власт. Ипак… “Буш и Блер су лажови. Разорили су Ирак и срозали нас на нулу, на ниво Средњег века, можда и ниже од тога. Да сам криминалац, убио бих их властитим рукама”, рекао је новинарима.

webtribune.rs

Тагови: ,

1 коментар

  1. Милош Богдановић каже:

    Без обзира на политичке и економске мотиве из којих се Запад уплео у рушење блискоисточних диктатура, намећу нам се питања:

    Зар није било очигледно да ће покушај спровођења западне демократије у народима који нису сазрели за демократске односе резултовати настанком расула и анархије?!

    Није ли још 1835. године Алексис Де Токвил писао о безуспешности покушаја да се демократски систем спроведе код Латиноамериканаца:

    „Желећи да успоставе федеративни систем, Мексиканци су узели као узор и готово потпуно пресликали савезни устав својих суседа Англоамериканаца. Али преносећи код себе слово закона, нису могли истовремено да пренесу и дух који му улива живот. … Мексико без престанка запада из анархије у војни деспотизам, и из војног деспотизма у анархију. … Шпанци и Португалци основали су у Јужној Америци велике насеобине које су, отада, постале царства. Грађански рат и деспотизам пустоше данас по тим огромним областима.“ (Алексис Де Токвил, Демократија у Америци)

    Зар савремена психологија, социологија, антропологија и политикологија, то нису знале и нису могле да западним политичарима пруже реални увид у след догађаја који ће они својом интервенцијом изазвати? Морамо признати да је савремена социологија прожета дубоким табуима и слепилом. Савремен западњак затвара очи пред чињеницом да сама демократија није извор благостања и просперитета западног света, већ да је духовни и морални просперитет Западне цивилизације у време нововековне реформације омогућио западним демократијама основне предуслове њеног успешног функционисања. Тај предуслов је елементарни ниво неискварености који омогућава да грађанске слободе и политичке моћи прођу без злоупотребе.

    “Неисправан је принцип да се окови права и слободе скидају без ослобођења савести и да би иједна револуција могла бити без реформације.” (Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, s. 558)

    Докле већину људи одликује висок морал, држава нема изговора да се меша у живот појединца, па су људска права максимално сачувана. У време када је на Западу морал био строжији од захтева кривичног закона, улога државе је била готово никаква јер није постојала потреба да се она меша у живот појединца. Американци у то време чак нису имали ни полицију, јер није постојала потреба за њом. За разлику од католичког свештенства, које је у недостатку духовне моћи, призивало државну моћ као потпору у наметању моралних вредности народу, протестантски свештеници су проповедали Јеванђеље које захтева реформу унутрашњих покретачких мотива срца. Зато су могли да заступају оваква схватања о улози државе:

    „Најгора ствар на овоме свету, после анархије, јесте влада.“ (Henry Ward Beecher)

    Године 1835. Алексис Де Токвил је писао: „Становник Сједињених Држава научи од рођења да треба да се ослони на самог себе у борби против животних зала и неприлика; на друштвену власт баца он неповерљив и забринут поглед и призива њену моћ само кад не може без ње. … Све што тражи од државе јесте да му не смета у послу и да штити плод његовог труда. … Али кад сам затим пажљиво испитао друштвено уређење, лако сам открио да су Американци уложили велике и успешне напоре да сузбију слабости људског срца и да поправе те природне мане демократије. … Док закон допушта америчком народу да све чини, религија га спречава да све замисли и брани му да се на све усуди.“ (Демократија у Америци)

    Са ескалацијом зла, расла је и улога државе, јер сами људи траже од државе да се меша у њихов живот да би их сачувала од сопственог зла. Опет, докле год је већина неискварена, систем функционише јер искварену мањину спутава од зла страхом од кривичног гоњења. Међутим, када већина народа постане искварена, тада нема ко да спроводи правни систем а да се сам неће купити и продати, па људи који чине државну власт, злоупотребљавају своју власт неспутано. Само је питање времена када ће декаденције западног света да тај свет доведе на ниво народа који нису никада имали реформацију и просветитељство. Када се људи одрекну сопствене одговорности за своје поступке и себе уверавају да је дозвољено све што није практично забрањено, настаје стање где преко непобеђених слабости народа свака власт може народом да манипулише и управља по својој вољи. Чак и када трагичне последице лоше политике и необуздане тираније изазову револуцију и пуч, тада смена власти не подразумева промену принципа, па зло само мења своју форму, али не и саму своју суштину.

    Запазимо колико овај текст из 1876. године открива своју актуелност данас, када се примени не само на католичке већ и на друге народе света који нису никада искусили процес реформације и просветитељства:

    „Реформација је унапредила народе који су је усвојили, омогућавајући им да оснују слободне институције, док католицизам води до деспотизма или анархије, а често наизменично до једног и другог. Демократска влада је природна влада протестантских народа. Деспотска влада је у природи католичких народа. Докле год су јој потчињени, они живе у миру; имају уређење које им одговара; а када покушају да га се отресу, падају у конфузију и ослабљени су, бивајући у стању супротности са својом природом…

    Често се постављало питање зашто су револуције Енглеске и Америке успеле, док је Француска револуција изгледа пропала. М. Гуизот је чак објавио посебну расправу да расветли ово питање, која у ствари, садржи тајну наших судбина. Ја одговарам без оклевања: то је зато што су се прве десиле у протестантским земљама, а друга у католичкој земљи. Волтер је ово већ запазио. Он се питао, како се десило да су владе Француске и Енглеске произвеле такве међусобне разлике да изгледају као разлике између Марока и Венеције? „Није ли“, каже он, „због чињенице да су Енглези, будући да су стално негодовали против Рима, у потпуности одбацили његов срамни јарам, док га је народ веће лакомислености носио на себи, принуђен да му се подсмева а да истовремено плеше у његовим оковима?“ … Протестанти поштују и закон и ауторитет. Католици, неспособни и да оснују слободу, и да живе без ње, чине деспотизам неопходним, а да му се ипак не покоравају. Зато се јавља вечито активан квасац побуне. Када зло достигне свој врхунац, земља осцилира између анархије и деспотизма, исцрпе сву своју снагу у борби непомирљивих странака. Ово је слика коју гледамо у Шпанији, и другим државама које долазе у слично стање. Одакле долази зло? Верујем да је узрок следећи. Регулисана слобода није могућа без доброг морала. … Само потпуним потчињавањем Риму, као што је раније био случај са Шпанијом, а сада са Тиролом, они живе у миру. Ако покушају да се ослободе, они тешко могу избећи анархију.“ (Protestantism and Catholicism in their bearing upon the Liberty and Prosperity of Nations, By Emile De Laveleye, 1876. page 30, 31, 52,)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.