БОРАЦ: У Латинској Америци слобода се каже Фидел

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Спутњик/АФП

Фото: Спутњик/АФП

Фидел Кастро је у животу најмање био комуниста, како га данас на западу поимају, а највише борац за слободу своје земље и континента са кога је потекао.

Шта рећи и написати о Фиделу Кастру, а да то већ није написано и речено? О његовом животу је и он сам толико говорио, као ретко који политички лидер. Заиста, живот Фидела Кастра толико је познат, готово до најситнијих детаља. За разлику од других светских лидера, Кастро никада није крио чињенице из своје биографије, било да су позитивне, било да су негативне.

Већина светске јавности данас Кастра поима као лидера једне од последњих комунистичких диктатура на свету. Овакво поимање карактеристично је за земље Запада.

Међутим, Кастро је много више од тога. Мало ко би у фотографијама са суђења Фиделу Кастру и његовом брату и садашњем кубанском председнику Раулу из 1953, препознао Фидела Кастра из времена после кубанске револуције.

Тада, свега неколико година пре него што ће доћи на власт, Кастро је још увек био узорни син кубанског плантажера шећерне трске, углађени адвокат сјајне таласасте, уназад зачешљане косе, са танким брчићима и у свиленом оделу.

Те године је, 26. јула, млади кубански адвокат Фидел Кастро повео неуспели напад на касарну Монкада у граду Сантјаго да Куба. Годину дана раније, Фулгенсио Батиста, који је ведрио и облачио кубанским политичким небом од 1933, завео је диктатуру, а адвокат Кастро га је тужио суду уз захтев да буде осуђен на 100 година затвора. Пошто је захтев био игнорисан, Кастро се одлучио за напад на Монкаду.

За Батисту и његово окружење био је то почетак и крај политичке каријере младог двадесетседмогодишњег адвоката Кастра. За Кастра и његове саборце, био је то почетак револуције.

Иако осуђен на 15 година робије, Кастро је из затвора пуштен 1955, у оквиру опште амнестије политичких затвореника. Он тада одлази у Мексико, где окупља групу сабораца и оснива покрет „26. јул“. У Мексику му се придружује аргентински лекар Ернесто Че Гевара, који ће својим левичарским идејама утицати на младог кубанског националисту.

Годину дана касније, 2. децембра 1956, бродом „Гранма“ Кастро, са 82 саборца, искрцава се на Куби. Батистине трупе им праве заседу, убијају већину побуњеника, али језгро покрета са Кастром на челу успева да избегне погибију и склања се на планину Сијера Маестра.

Борба против Батисте траје три године и на Нову 1959. Кастрове трупе тријумфално улазе у Хавану. За те три године Кастро формулише свој политички програм, који уз национализам и антиамериканизам добија и трећу компоненту — комунизам.

У исто време, Кастро и саборци постају иконичке фигуре западне поп културе. Побуњеник против система који је оковао Латинску Америку скоро 200 година, у коме је овај континент схватан као унутрашње двориште САД, а којим су владали богати латифундисти, док су целокупну индустрију у својим рукама држале америчке корпорације, Кастро се, својим имиџом, идеално уклопио у побуну младих на Западу, надолазећу епоху рокенрола, хипи, антиратног, феминистичког и еколошког покрета.

Пошто су већину опреме изгубили у бродолому који је „Гранма“ доживела пред искрцавање и у заседи коју су им поставиле Батистине трупе, Кастро и његови саборци нису имали чиме да брију браде, те су их усвојили као део имиџа.

Дугих брада и коса, у изгужваним униформама без ознака, постали су модне иконе младих широм света и одударали су од до тада важећих стереотипа за Латиноамериканце, по правилу уредно обучене у кицошка одела.

Њихов имиџ, настао из нужде, постао је редовна „униформа“ студената и интелектуалаца широм света.

Кастровој легенди допринело је и његово понашање, неконвенционално у односу на друге светске лидере. Униформу никада није скидао; увек је наглашавао солидарност са свим обесправљеним људима. Тако је, када је први пут присуствовао заседању Генералне скупштине УН, закупио хотел у црначком делу Њујорка, Харлему.

Легенди о њему доприносила је и енергија коју је имао. Никада није презао да засуче рукаве и да оде на њиву како би секао шећерну трску, а ни бављење спортом му није било страно.

Чувене су његове фотографије како игра бејзбол, на Куби национални спорт, или како игра голф са својим сарадницима. Голф ту има посебну симболику, као спорт резервисан за богате, чиме га је на неки начин „отео“ од привилегованих класа.

Међутим, оно што је најважније у његовом имиџу јесте победнички менталитет који је целог живота гајио. Не само што је знао како да победи, знао је и како да победу сачува.

Не само што је победио Батисту, победио је и Американце у Заливу свиња 1961, а исте године, када је дозволио СССР-у да инсталира нуклеарне ракете на Куби, показао је да је спреман на све како би очувао независност свог острва. ЦИА је покушала да га убије преко 600 пута, али чинило се да је вођа кубанске револуције бесмртан.

Осим што је имао енергије напретек, Кастро је био изузетно образован, међутим, није само репродуковао оно што је научио, већ је формулисао свој посебни, оригинални поглед на свет. Због тога су се светски познати интелектуалци отимали да се сретну са њим. Опчинио је знањем и шармом Ернеста Хемингвеја, Жан-Пола Сартра и многе друге интелектуалце.

Кастров поглед на свет био је и званична идеологија Кубе којом је владао. Била је то компилација национализма, антиамериканизма и комунизма. Кубански комунизам није, осим као инспирацију, преузимао моделе из тада владајућих комунистичких земаља, СССР-а или Кине.

Амбициозан какав је био, Кастро је желео да остане упамћен не као пуки подражавалац већ као човек који је осмислио и у дело спровео оригиналан концепт комунистичког уређења, подобног за поднебље у коме се Куба налази.

Кубански комунизам био је по многим својствима оригиналан у односу на европске и азијске моделе. На Куби атеизам никада није постао званична религија, нити су забрањиване масонске ложе.

Кастро се такође никада није одрекао интернационализма. Своје идеје ширио је по свету, ако је било потребно и војним интервенцијама, као у Анголи и Етиопији, или мирним путем.

Његовим идејама напајани су револуционарни покрети у Средњој Америци, од којих је успеха имао онај сандинистички у Никарагви, али и новији политички покрети у Венецуели, Боливији, Бразилу, Аргентини, Еквадору, Парагвају и Уругвају.

У медијима су се већ појавиле анализе какву је Кубу Кастро оставио иза себе и шта ће се са тим острвом дешавати у будућности. Међутим, Кастрова историјска улога није у томе да ли је Куба за његово време економски просперирала или је пропала, колико има писмених и да ли је здравство бесплатно или не.

Оно што је Фидел Кастро урадио, први, јесте да је пробудио Латинску Америку, до њега учмалу у жабокречину политичке и економске корупције, беде и апатије.

До Кастра, Латинска Америка је она из Маркесовог романа „Сто година самоће“, од Кастра тај континент почиње да се буди. Парадокс је да буђење није извршио Кастро сам, нити Че Гевара, већ млађе генерације латиноамеричких политичара које су усвојиле његове идеје, попут покојног венецуеланског председника Уга Чавеза, бившег бразилског председника Луле да Силве или бивше аргентинске председнице Кристине Киршнер.

Они су усвојили ону идеју слободе коју је Кастро први развио на латиноамеричком континенту, јер ако Латинској Америци нешто фали, фали јој слобода. Са слободом долази и толико жељени економски просперитет.

rs.sputniknews.com, Никола Јоксимовић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.