САНУ: Заједнички против страха, лажи и заблуда о Косову и Метохији

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: in4s.net

Чланови Српске академије наука и умjетности, сагледавајући актуелне проблеме у дефинисању државне политике према Косову и Метохији, већински су се изјаснили за избор погодног тренутка, који би донио оптимално рјешење за Србе и Србију.

Крајем марта у издању Председништва САНУ појавила се публикација “Учешће Српске академије наука и уметности у унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији: прилози чланова и одељења САНУ” (Бгд, 2018, стр. 238, уредник: академик Марко Анђелковић, генерални секретар САНУ). Мада ово издање представља темељан допринос у расвjетљавању „унутрашњег дијалога о Косову“, контекста косовско-метохијске кризе и уобличавању одговорног државног односа према њој – књига је прећутана у великој већини медија, а од политичара је само индиректно споменута као илустрација чињенице да је већина учесника унутрашњег дијалога за тзв. „замрзнути конфликт“.

Разумије се овакав приступ, подвлачимо индивидуално изнијетим ставовима академика,  изазвао је прикривено незадовољство свих оних који су очекивали да се највиша научна установа сврста у неки од „табора“, као и оних који би најрадије да се не чује њихов глас о важним државним, друштвеним и националним питањима, а да се истовремено стално врше прозивке: „Шта мисли САНУ? Када ће да се изјасни?“

Положај Академије у „унутрашњем дијалогу“ био је отежан и чињеницом коју у Уводној речи истиче њен предсједник Владимир С. Костић, што иницијатори дијалога нијесу установама типа САНУ постављали конкретнија питања. Није постојао никакав утврђен концептуалан оквир, нити су одређене кључне теме дијалога, што је знатно смањило и његову рационалност.

Не претендујући да у овом напису размотримо све изнијете ставове наших академика, задржаћемо се на прилогу генералног секретара САНУ, Марка Анђелковића, који најбоље илуструје и расположење у Академији и репрезентује друга изнијета мишљења.

Академик Анђелковић најприје наводи да је „унутрашњи дијалог о Косову“ (сматра да је нехатом изостављена одредница Метохија) покренут ауторским текстом предсједника Србије у Блицу, 24. јула 2017. Сам текст који позива на дијалог је, по Анђелковићевом мишљењу, „у литерарном смислу читљив, у фактографској и политичкој равни он није више од стилске вежбе у неодређености.“ Тај текст позива да се „погледамо у огледалу“, „будемо реални“, да „ не допустимо себи да… предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо давно изгубили“, да „решење не лежи у нашим митовима… али ни у одрицању од националних и државних интереса“, па зато позива на промјену у „нашој колективној свести која је често сваки договор доживљавала као пораз“, јер наводно „нисмо ми ништа тако велико добили у ратовима, што смо губили у миру“. Овај посљедњи став академик Анђелковић прати узвичником и одмах оповргава: „тврдња да ништа велико није добијено у ратовима очигледно не одговара истини, довољно је упоредити географске карте Балкана од 1804. до 1999. године.“

Садржина позива на дијалог је неодређена. Није јасно ни чему би он могао да води када, сем одређених виђења, није дата било каква синтеза, нијесу формулисани конкретни предлози акције, нити циљ који би требало остварити. Већ на тој равни, по академику Анђелковићу, уочљиво је да „нема битних предуслова за вођење дијалога“.

Но, Анђелковић не одбија да учествује у дијалогу, штавише, сматра да је он неопходан ако доприноси ослобађању лажи, заблуда и страха по питању Косова и Метохије. Истовремено, он поставља питање зашто се баш у овом политичком тренутку кренуло  са позивом на дијалог и зашто је он започео управо на описани начин. Одговарајући на то питање, Анђелковић указује на унутрашње и спољне разлоге за то. На унутрашњем плану позив за дијалог би могао да представља жељу за постизање националног консензуса или, пак, тражење алибија за нешто што се намјерава учинити, а можда и незнање шта би ваљало чинити. Спољни разлози – „растући политички и сваки други притисци САД и ЕУ“, ипак, су доманантни. Њима се жури, јер су стварањем тзв. Републике Косово прекршили све релевантне норме међународног права (Повеља УН, Хелсиншка декларација), као и принципе Бадинтерове комисије из 1991. године. Њихов „јединствен и посебан“ случај Косова могао би да отвори многа жаришта широм Европе и свијета, а са друге стране је створена нефункционална квази-држава за чију је „независност“ до сада потрошено око 100 милијарди долара.

Међународно-правни статус те квази-државе не може да буде разјашњен без учешћа Србије, истиче Анђелковић и наставља: „У томе лежи објашњење парадокса да, док се тврди да је геополитичка реалност Балкана коначна, неизменљива и независна од става Србије, ипак се од те Србије, на сваки начин и не бирајући средства, захтева да се са том „реалношћу“ формално-правно сагласи и уговорно се обавеже, ipso facto претварајући бруталну отимачину у добронамерни поклон зарад „виших“ циљева.“

Српски народ је распад СФРЈ деведесетих година дочекао „у неверици и наивној нади“ да ће доминантна англосаксонска политичка елита да промени негативни историјски однос према Србима и омогући им оно што је заступала за све конститутивне народе Југославије – право на самоопредјељење. Умјесто тога, Србији је наметнута улога „регионалног фактора стабилности“, што у пракси значи да мора да испуњава све захтјеве који долазе из окружења. Контрадикторност, па и смушеност српског политичког одговора као крајњи резултат довео је до потписивања тзв. „Бриселског споразума“ (19.4.2013), документа чија многа рјешења нијесу у складу са важећим Уставом Републике Србије. Сам „Бриселски споразум“ од Уставног суда Србије (10.12.2014) окарактерисан је као политички а не правни акт и као такав потпуно је необавезујући за државу Србију, што се логично односи и на сва каснија акта потписана у том формату (25.8.2015), којима су практично реализоване три од четири тачке које се односе на проблем Космета, а садржане су у Документу 17/14108 од 27.8.2013. њемачког Бундестага („Седам тачака Бундестага“).

Резолуција СБ УН 1244 је једини релевантни међународни документ, којим се Косово и Метохија одређују као дио Србије. С друге стране, према свим међународно важећим нормама Космет је је окупиран, што Србија мора хитно и јасно да прогласи. Из историје су познати различити начини повратка окупиране територије. У овом тренутку Срби су већински оприједељени за преговоре. Из свих тих разлога, преговори треба да се врате у оквире СБ УН и на основе Резолуције 1244, чиме Србија добија шансу за компромисно рјешење косметског проблема: „Србија треба и мора да преговара са позиције добре воље и уз признавање и уважавање интереса Арбанаса, али и без икакве недоумице о сопственим историјским правима и легитимним државним и националним интересима на просторима Космета“, оцјењује академик Анђелковић. Приоритет државе Србије јесте реафирмација и очување њених међународно признатих спољних граница, док су „правни и политички модалитети уређења унутрашњих односа тема отворени за разговор.“

Због тога „коначно рјешавање“ проблема на КиМ, као и на Балкану, не смије да буде исхитрено: „Није први пут у нашој историји да су Косово и Метохија окупирани, али јесте први пут да их неки водећи српски политичари доживљавају као баласт, као крст који не могу да носе и проклетство којег се треба што пре отарасити зарад неког већег будућег добра. Такав став се мора, једном заувек, одбацити у потпуности! Србија се мора одрећи наметнуте журбе која само ради у корист њене штете.“

Академик Марко Анђелковић вјерује у долазак времена у којима ће преговоре у име Србије водити државници. Они ће бити „способни да дефинишу за Србе и Србију оптимално дугорочно решење и да процене прави тренутак за његову реализацију. То би, можда, требало да буде повод за други, или боље речено, прави свесрпски дијалог о Косову.“

in4s.net, др Александар Живковић

2 коментара

  1. Радомир М. Мисаљевић каже:

    Парадигма његовог Националног конвента о Европској унији.

  2. БРАВО за САНУ каже:

    Ово је тачно оно чему САНУ служи. Умни људи рекли умну ствар. Свака част. Све друго је катастрофа, јер сутра ће доћи захтев да се одрекнемо сваког нашег места у Србији на које нациљају наши ,,пријатељи“.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.