САМО СУ РЕТКИ НАШЛИ ГРОБОВЕ НАЈМИЛИЈИХ: Албанска музика за задушнице

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

„Не могу да их нађем, ево, ту су ми били отац и мајка”, прича Мирко Абрамовић и неком алатком за крчење шикаре гура преко поломљених надгробних плоча велику гомилу грања на српском гробљу у Ђаковици. Иде даље, тражи, пита самог себе, не може да препозна то место. Таман је дечански јеромонах Петар Ројевић завршио помен на темељима срушене цркве, кад су из оближње албанске куће пустили толико гласну музику да се чула на целом гробљу. Ужурбано тражење и потреба да се нађе неко ближњи или неко за кога су вам рекли да би му требало запалити свећу, страх и уплашеност местом у почетку чине да се музика и не примећује. Кад су свеће почеле да горе, кад је из расељеничких торби извађено послужење, кад је Мирко Абрамовић на сасвим другом крају гробља нашао своје, већина је застала и схватила да ће уз албанске патриотске песме обележити задушнице и посету свом родном граду. „Могуће је да они то намерно раде”, одговорио је на питање новинарке Јелене Петковић полицајац задужен за безбедност и није могао да уради ништа.

„Понижење, понижење”, говори Давор Стојановић и глас му се не чује јер је поред ограде одакле долази музика. Полиција закључава гробље, аутобус расељених креће пут центра града, на свакој раскрсници полицајци, кола и огромно обезбеђење, град је на ногама.

Кад би било логике, елементарне правде и разума, власти из Ђаковице и Албанци овог града вратили би сваки камен, кућу, стан, отето имање њиховим српским суграђанима. Подстакли би повратак, нашли посао, укључили протеране Србе у живот и тако их утопили у апсолутну већину из које о њима не би допирали ретки или готово никакви гласови. Овако, већ деценију и по, сваки долазак Срба у свој град изазива велику пажњу, страх, често каменице, протесте, полупане главе и аутомобиле. Шта би се догодило да се, неким чудом, у свој полусрушени дом у Српској улици ушуња и преконачи расељена српска сиротиња.

„Гледам своју кућу, гледам свој стан, а ја овде између и не могу да одем”, каже Војислав Димић у црквеном дворишту, где се две ђаковичке старице и две монахиње радују сваком свом суграђанину.

С друге стране, албански страх од те групе градских људи попримио је епске размере и, у међувремену, најпре у албанској тајној служби, а потом и у јавности, Ђаковицу претворио у град који је забрањен за Србе. Међутим, ова мала група људи толико је аутентична и везана за свој град да су њени потези и упорност на ивици фанатизма. Јуче је у Ђаковицу дошла цела породица Ранка Ђиновића, и они тај поступак виде као нешто потпуно нормално. Јасно је да нису пристали на брисање бивших живота, посебности и припадности, што се и огледа у упорном враћању на само две градске тачке – гробље и цркву. Одатле, потпуно небезбедни, оживљавају и виде свој град. Већина би одустала, као што и јесте, али ови грађани, уместо да за Божић – без обзира на то где и у каквим условима живе – буду макар у топлом и с ближњима, понижени чекају да донесу Бадњак у Цркву Богородичиног успења. Кроз кишу каменица, псовке, увреде и кордон полиције годинама прослављају своје празнике, обнављајући сећање на изгубљени град. Често ће се и од самих Срба чути реченица: „Нису нам јасни ти људи, зашто не остану тамо где су, шта их то вуче, зашто иду да провоцирају Албанце?”

Један од одговора крије су вези аутентичног становништва једног оријенталног града са свим његовим симболима, вековима грађеним у потпуној обесправљености и трпљењу. Та веза нема идејну или интересну црту, она је до те мере повезана са животом Срба и Албанаца да је тај живот претворила у сведока зла које је убило један град. То зло је одлучило да Ђаковица постане први и једини град у Европи у 21. веку у којем су градске власти одлучиле да један храм затрпају земљом и изнад његових остатака направе парк и игралиште за децу. Претходно је храм рушен експлозивом 1999, а потом, у мартовском погрому 2004, докрајчен и разнесен. Данас је на његовом месту зелено брдашце, око којег се налазе клупе за одмор шетача и пролазника.

„Овде сам живео као човек. Никад не бих могао да седнем на ту клупу”, каже Војислав Димић. Јасно је да би сваки Србин који би сео на ту клупу окренуту према његовом затрпаном храму постао, између осталог, и неподношљиви сведок несреће која је, овим ужасним чином, задесила и Албанце.

Странци и међународна заједница са свим овим „балканским примитивизмима” нису имали никаквих проблема, њихова припремљена свест и савест имали су прецизно „уцртану мапу пута и место у демократском развоју новог друштва.” Такав став их је „ослободио” одговорности, чак и за своја обележја и споменике. Због тога, шефа Унмика Бернара Кушнера ниједног тренутка – иако је био питан – није заинтересовала чињеница да су на Старом гробљу у Ђаковици Албанци прекопали и однели осам надгробних споменика француских војника страдалих у ослобођењу 1918. године.

Иста она сила која је Србе јуче довезла до завичаја, испраћа их до гробља Петровац и села ван Ђаковице. Ту је све потпуно зарасло, а колона људи пробија се кроз густу драчу, да би секирама на средини гробља искрчила место за помен и послужење. Само су ретки успели да нађу своје покојне сроднике. Мила Делић је имала среће, чупала је и секла драче, дошла до непорушене плоче, пољубила очеву слику и оставила му две јабуке.

Иза свега остаје тишина. Већина у ушима носи онај горки звук музике с градског гробља у Ђаковици, али и чврсту намеру да се увек враћају свом отетом и незаборављеном граду.

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.