ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА: Подвизи и страдања браће Николић

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Од кад знам за себе у нашој се кући с поносом причало о деди Јовану и његовом брату Николи, који су били близанци. Певале су се и песме уз гусле о њиховом јунаштву, а моја мајка Стана, чини ми се, успављивала ме и будила правим бајкама о њима. Тако сам ја и заволела историју, којом сам се после као професор целог живота бавила. А, ето, наместило се да се и удам за Радоја Костића, магистра историјских наука и писца књига о славном Гвозденом пуку.

Овако је своју причу о прецима, јуначким ратницима, почела Надица Костић, рођена Николић, унука Јована Николића. Фамилија се из Његуша у Црној Гори доселила у Растовницу код Прокупља крајем 19. века, после ослобођења Топлице од Турака. Браћа Јован и Никола имали су тада само по две године. Породица је потом расла и заимала се: држали су највише земље и шуме у селу, изградили велику кућу, имали воденицу…

И само што су стасали, близанци су морали у рат. Никола још није био ожењен, а Јовану тек што се родио први син Радивоје. Обојица су распоређена у Други пук „Књаз Михаило”, који ће за јунаштво његових бораца ускоро добити и назив – Гвоздени. По правилима ратне служе, близанци нису могли да буду чак ни у истом батаљону. Али, ратну судбину су делили као да су били један уз другога. Од првих дана истицали су се јунаштвом и ратним вештинама. Никола је, тако, стекао 10 одликовања, а за њим није заостајао ни Јован. Од редова напредовали су до чина наредника. А њихови подвизи остали су за памћење.

Фото: Политика

Фото: Политика

Никола је сам успео да зароби цео вод бугарске војске, за шта је одликован највишим војним признањем – Карађорђевом звездом. Јован је, штитећи одступницу српске војске, показао велико јунаштво 1916. године у бици код Горничева – за шта је, такође, одликован Карађорђевом звездом. Истицала су се браћа Николић и у биткама на Церу, Дрини и Колубари, па на Солунском фронту и у борбама за ослобађање Србије. Прележали тифус, прошли Албанију, били рањавани. Јован је лечен и у Бизерти.

Кад су се велика ратовања најзад завршила, Јован се вратио у своју Растовницу на имање. Изродио је са супругом Госпавом седморо деце: Радивоја, Данила, Марка, Сава, Николу, Радојку и Злату. Био је један од најимућнијих људи у овом крају. Никола је са Гвозденим пуком прекомандован у краљевску гарду. У њој је остао све до 1920. године, када се оженио Даринком из Кумодража и прешао у Горњи Милановац за државног шумара. Изродили су кћери Десу и Росу и синове Александра и Петра, којима су дали имена по регенту и краљу.

Али, срећа браће Николић није дуго потрајала. Дошао је нови, Други светски рат. Већ у октобру 1941. године Николу су ухапсили Немци, синови и унуци оних против којих се борио у прошлом рату. Стрељали су га са многим грађанима и ђацима у Крагујевцу 21. октобра те године. Само нешто више од три месеца касније, страдао је и Јован. Чим је бугарска окупаторска војска ушла у Топлицу, Јован је био прва њихова жртва: обесили су га о дуд испред куће 12. фебруара 1942. године. Окривили су га што су партизани срушили мост у близини његове куће. У логор су му одвели и жену Госпаву и сина Марка, гимназијалца. Њу су на Бубњу код Ниша стрељали 24. априла, а Марка интернирали у Норвешку. Он је успео да преживи све логорске муке на поларном кругу. Остала деца, и мушка и женска, прикључила су се партизанима, које је предводио Ратко Павловић Ћићко, њихов рођак, касније проглашен за народног хероја. А при крају рата, кад је Топлица већ била слободна, непознати људи одвели су некуда најстаријег Радивоја и никад се није сазнало ништа о њему.

Ништа се ни данас не зна и о судбини Николиног сина Александра. У њихову кућу, тада највећу у Горњем Милановцу, Никола Калабић сместио је свој штаб. Томе се успротивио Александар, тада глава породице пошто је отац Никола већ био стрељан. Ухапсили су га и тако му се изгубио сваки траг.

– После рата нас Николиће су преселили у Ратково. Међутим, мој отац Данило није могао да поднесе ту климу, па се вратио у Растовницу. Вратио је држави имање у Војводини, а она њему оно у Растовници. Кућу је морао нову да подиже, пошто је стара срушена. Тамо где је била само наша кућа, сад је велико насеље. Отац је продавао земљу за плацеве да би нас школовао. У тој кући сад живи Јованова праунука Данијела са породицом. У Горњем Милановцу више нема Николића. Расули су се по градовима Србије и по свету и Николини и Јованови потомци. Па и оне многе фотографије наших славних предака однесе једне године стриц Саво. Рече: „Ви овде имате једни друге, а ја у Америци да имам бар само ове слике”.

Политика

Тагови: , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.