ПОЛАКО АЛИ СИГУРНО – НЕСТАЈЕМО: Зашто је данас срамота бити мајка

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Спутњик

Фото: Спутњик

На шта упозоравају демографске пројекције УН за Србију, зашто је (светски) тренд једно или ниједно дете и колико на све то утиче еманципација, а колико сиромаштво.

Пуна су уста речи — мајка. Ова давно изречена и пречесто поновљена истина толико пуно говори о односу дете-мајка и мајка-дете, али истовремено оставља и простор да свако од нас појединачно у њој пронађе неку своју пуноћу мајчинске љубави, прегалаштва, одрицања и најпластичнијег описа људске безрезервности. Међутим, последњих година у Србији, али и у свету, све је мање оних који као прву реч у свом животу кажу: мама.

Јуче су сви медији објавили да ће Србија, према пројекцијама Уједињених нација, до 2050. године имати милион и по становника мање. Исте пројекције показују тенденцију да ће овдашње становништво све више старити. Демографи УН су у овим пројекцијама за Србију рачунали и јужну српску покрајину Косово и Метохију, па су тиме изведени подаци утолико знатно бољи од оних који би се односили само на централну Србију.

Долазе у Србију да умру

Главни разлози за овакве црне слутње су низак наталитет и ниска стопа фертилитета (просечан број деце који роди нека жена у периоду кад је способна да рађа), али и висока стопа морталитета. Стопа наталитета у Србији је 9,4 промила, стопа фертилитета 1,4 промила, док је стопа морталитета 14 промила. Оволика стопа морталитета не говори толико о просечној старости становништва Србије, која је тренутно око 42 године, већ о великом броју људи који у Србију долазе да умру. Наиме, они који су ′60-их и ′70-их година прошлог века одлазили на рад у иностранство, у току пензије се враћају у Србију.

Према неофицијелним подацима једног истраживања демографа из Србије за период 2008-2010. године, нето емиграција Србије је око 11.000 људи, односно оволико људи више се исели него што се усели у Србију. Сетимо се да је Србија од 1870. до 1910. била најбрже растућа нација у Европи, са стопом прираштаја становништва од 1,99 промила годишње. У данашњим размерама, то би било као да Србија сваке године добије нових 140.000 становника. А ако направимо поређење са периодом од пре четири деценије, број деце која се данас рађају на територији под контролом званичног Београда је за трећину мањи. То су алармантни подаци.

Никако не питати за децу

Свако ко се усудио да у готово необавезној конверзацији упита неку девојку у Србији има ли деце, прошао је као да ју је најбезобразније опсовао. „Ма дај, шта ти пада на памет“, реаговаће гро питаних, као да им је затражено да вам позајме авион, и то авион који оне немају. Ништа боља није ни реакција мушке популације на питање о формирању породице.

Колико пре непуних годину дана, велики део грађана, пре свега интернет заједнице, само што коњима на репове није разапео новинарку Катарину Ђорђевић због серије текстова у дневнику „Политика“, који су анализирали податке добијене пописом становништва и говорили о 30-годишњацима без деце. Сећате се тадашњег одијума и реакције једнаке као да су их са зграде Политике константно посипали бурадима вреле воде, у најмању руку.

„Нисам ја машина за рађање“ или „нису жене машине за рађање“ сублимат је већине реплика „просвећене“ заједнице и коментатора на улици и у медијима, чији аутори су самим поређењем мајке са машином за рађање укаљали, оскрнавили и до баналности довели чин рађања и доласка на свет новог живота.

„Види, опет би да ратују“, сублимат је друге групе реплика, који је хтео да каже како новинарка „Политике“, а поготово уредница Љиљана Смајловић, анализира податке пописа и консултује аналитичаре друштвених процеса — а суштински жали што нема довољно младића који стасавају за рат. Овакве коментаре је довољно само поновити, али их не треба коментарисати, јер је свака полемика са таквима чисто губљење времена и живаца.

Пас као центар породице

Муж, жена и двоје деце била је најчешћа слика некадашње породице. Касније је та слика смањена за једно дете. Пас, жена и муж је најжешћа слика породице данас. И то баш овим редом.

Имале су и оне породице пре 30-40 година пса или неког другог љубимаца, али данас је пас постао центар породице. За велики део популације која није ни у браку, овај кућни љубимац није само љубимац, већ и аксесоар — дакле, накит, додатак стајлингу. И нема то никакве везе са порастом броја оних који воле животиње и пазе на њих.

Главни разлози оваквог (и светског) тренда, али и узроци чија је последица прогноза УН, јесу еманципација и економија. Али првенствено еманципација и преовлађујућа догма где већина популације поштује мајке и жене које роде, али се истовремено добар део те исте популације гади помисли да буде мајка или отац. То је некако постало срамота. Воле они децу, али у туђој кући.

Немилосрдно јуре каријере које су само и једино „каријере“. Ако било ко нађе и једну једину жену која каже да се каје што је родила, наћи ћемо вам десет успешних које поносно истичу и свој посао, али и децу.

Сиромаштво, нестабилне политичке прилике и неизвесност останка на послу свакако утичу на одлуку да неко уђе у брак или добије децу. Али подаци из далеко развијенијих и политички стабилнијих држава и готово исти тренд говоре да ипак то нису пресудни фактори.

Бег од обичаја

Еманципација је довела до својеврсног бега од обичаја. Одустајања од продужавања лозе, ширења породице… На крају крајева — наставка људске врсте.

Раније је дете било на неки начин „инвестиција“. У пољопривредним областима су та деца помагала око стоке у пољу, обраде њива, била су „безбедносни фактор“, јер је број деце и касније одраслих људи у некој породици гарантовао мању могућност напада на ту фамилију, мање крађа… Такође, некад је дете било и „пензија“ кад пензије није било, представљало је гарант да ће родитељи бити збринути за црне дане — „да има ко да их гледа“.

Данас је дете постало луксуз. Што због великих трошкова живота, али и луксуз за све оне који саопштавају да желе да живе и проживе, а у ствари су само себични, лењи и лоше организовани.

Свакако да и контрола рађања и већа едукација утичу на мањи број деце. Тачно је и да држава никоме неће рађати децу, али је исто тако тачно да стратешке ствари једне нације нико не би требало препусти шипарицама или дечкићима, па таман ти дечкићи и шипарице старосно књижили и по 40 година. Такве одлуке су само и једино право и обавеза државе која би и пројекције УН и новинске натписе, али и анализе домаћих демографа, требало најозбиљније да узме у разматрање и донесе дугорочни план.

Популациона политика је за државу веома скупа политика, али је нестанак једног народа још скупљи.

rs.sputniknews.com

Тагови: ,

3 коментара

  1. Dragan Cvijan каже:

    Nije sramota biti majka. Sramota je drzavni honorar u milionima sponzorima sramote na ekranima TV.

  2. Stela каже:

    One koje je sranota da budu majke i ne treba da budu jer bi upropastile neko dete ni krivo ni duzno. Danas nije problem siromastvo, ova zemlja kada je bila najsiromasnija imala je mnogo dece. Kako smo napredovali ekonomski tako se broj dece smanjio na 2. Sada kada svi imamo tablete i androide broj dece je smanjen na 1. Znaci nije standard u pitanju. Problem dece vuče problem ne sklapanja brakova. Nece mladi da se obavezuju. Pa ne bas tako recene nego nece mladi obavezu. A nece ni stariji – mislim na one od 35-40 koji se nisu vencali. Nece da dele troskove, vreme, kucne ljubimce, komfor, letovanja. Ko se nije vencao do 35 nece ni posle toga. Jednostavno ljudi postaju sebicni.
    Ja imam 38 godina i 4 dece. Nisam nacionalna manjina, nisam neobrazovana (stavise), radim i dolazim iz centra glavnog grada. Mnogi su me gledali kao da nisam normalna kada sam ostala trudna sa trecim. Sa cetvrtim sam donekle i predmet ironicnih komentara u smislu „sta hteli ste devojcicu“ ili „da li ste culi za kontracepciju“.
    Imam cetvoricu sinova i ponosna sam sto sam mama. Kuca se srusi, pare se potrose, mora mogu i da presuse, ali deca ostaju.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.