НОСТАЛГИЈА ЗА ДЕВЕДЕСЕТИМ: О најбољим америчким временима, и најгорим српским временима

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Курир

Фото: Курир

Читам ових дана у америчким новинама да су деведесете биле изванредне године, најбоља декада у историји САД. Верујем да јесте: америчка привреда је годишње расла по стопи од четири одсто, да би 1999. незапосленост пала на четири одсто, што је у пракси једнако стопостотној запослености. Стопа убистава је у истом периоду пала за 41 посто, док се вредност деоница на берзи учетворостручила. Поређења ради, просечни доходак америчке породице деведесетих је порастао за десет посто, да би од 2000. забележио  пад од девет посто.

Ако томе додамо да се у последњој деценији 20.века распао Совјетски Савез, да се руски председник презивао Јељцин и да је Америка тих година несметано владала светом – милина.

Али ме чуди носталгија за деведесетим у Србији, какву у последње време исказују активисти мањег броја невладиних организација и Независно удружење новинара Србије који дају предност деведесетим кад их пореде са данашњим тренутком. Разумем да појединци памте деведесете као време своје неустрашиве борбе против зла које је на крају савладала најмоћнија армада коју је свет икада видео, НАТО. Али ако Србију и Америку читамо у Дикенсовом кључу (Била су то најбоља времена, била су то најгора времена), тешко да може бити сумње да су најбоља америчка времена истовремено била и најгора српска времена.

Носталгију за деведесетим приметила сам ове седмице и код чувеног британског интелектуалца Тимотија Гартона Еша, једног из плејаде оних који су врхунац каријере досегли тумачећи Србима зашто је добро да је њихов национализам поражен, док су словеначки, хрватски, албански и муслимански националисти тријумфовали. Гартон Еш грми ових дана у Гардијану да је Владимир Путин „Слободан Милошевић Совјетског Савеза – само већи и још више зао“ од српског претходника.

Е то су, за мене, деведесете. Та потреба да све буде црно-бело, да непријатељ буде црњи од самог ђавола, да му одузмемо сваку човечност, да непрестано инфантилизујемо јавност, да се стално врти једна те иста матрица, да се догађаји увек читају у истом кључу, тај есенцијализам по ком смо „ми“ стално у праву а „они“ заувек остају кривци: то је оно што нас заиста све враћа у деведесете.

То помислим и када ових дана читам како „коалиција невладиних организација за приступ правди и против дискриминације“ (читај Фонд за хуманитарно право, НУНС и НДНВ, Санџачки одбор за људска права, Лабрис…) тражи од власти у Србији да „престану да нападају организације цивилног друштва“ и да, уместо тога, хитно ставе под истрагу начелника Генералштаба Војске Србије, управо као што им је Наташа Кандић рекла.

Ако сам добро разумела, они заправо кажу да се НВО не смеју критиковати. Као што се онда, по тој истој логици, не сме критиковати ни БИРН, који је  критику свог мањкавог текста унапред прогласио „нападом“ на БИРН (или, у преводу са сајта, БИРН „под ватром“).

И не кажу то само они, у томе им даје за право и Америка, коју је овде прошле седмице представљао високи функционер Стејт департмента Томас Мелија. Нисмо ни знали да нам је у гостима док се у корист „нападаних“ организација БИРН, ФХП и омбудсмана Саше Јанковића није огласио посредством агенције Фонет, и то изгледа тек по одласку из Београда. Ни њему се, као ни „коалицији“ НВО, није допала локална критика овдашњих америчких фаворита („независних центара“, како их је назвао). Остало је нејасно да ли се састао са њиховим представницима, или су му локални службеници амбасаде рекли да се тим „независним центрима“ приговара да нису „довољно патриотски“.

Ко год да му је то рекао, добро се сетио, и лепо би се уклопило у причу о повратку у деведесете. Невоља је, међутим, да БИРН –  барем у Политици – није критикован што није довољно патриотски, већ што извештава у кључу деведесетих – изостављајући важне чињенице које му се не уклапају у тезу. Ни ФХП није критикован због одсуства патриотизма, већ због изношења тешких оптужби без доказа, као ономад против Томислава Николића и његових наводних злочина у хрватском селу Антин (које је и хрватска држава негирала). Ни Саша Јанковић није критикован због патриотизма, већ што је тврдио да закон брани оно што закон не брани.

Добро је што је Томас Мелија поновио корисну напомену о потреби да се постављају тешка и непријатна питања, али је штета што није објаснио зашто је добро да незгодна питања поставља Наташа Кандић, а није добро ако се незгодна питања постављају Наташи Кандић и другим америчким фаворитима у Београду? На крају крајева, и власт Александра Вучића је  и те какав амерички фаворит, или нас у то барем редовно уверава господин Кирби.

Не ради се само о питању зашто једино НВО смеју да износе оптужбе без доказа. С дужним поштовањем, господин Мелија је могао да посаветује НВО да се не рогуше када их неко пита за донације. На сајтовима не крију имена донатора већ износе донација, са маштовитим изговорима типа „у јавности је створена неповољна слика о нашем раду“, „бранимо се од манипулација“. Испада да сва „везана лица“ увек треба навести, једино за њихове кумове не треба никад питати.

За мене је ту највећи шампион извесни Андреј Носов, који се 2005, у својству извршног директора Иницијативе младих за људска права, прославио постављањем билборда о Сребреници по Београду и другим градовима Србије. На питање ко га финансира, одговорио је: „Кад држава каже колико ју је коштао геноцид у Сребреници, рећи ћу и ја ко је и колико платио билборде“. Додуше, јавне симпатије амбасадора САД за рад његове групе  нису оставиле много простора за сумњу у том погледу. Слично је пре пар година одговорио и добитник награде Америчке амбасаде и НУНС-а за „истраживачко новинарство“, упитан где су му докази да је чувени уметник Емир Кустурица био курир ДБ-а и преносио спискове за одстрел професионалном убици. Зоран Јанић је рекао да би засигурно нашао доказе, када би само прво могао да демонтира српске службе безбедности.

А шта се, за време док је Том Мелија био у Београду, дешавало у Сједињеним Државама, из којих смо увезли концепт НВО? За ким тамо звоне звона? Неколико утицајних института и НВО предложило је да Америка и НАТО хитно наоружају кијевску владу како би могла да се одупре „руској агресији“ , јер, како им терцира британски независни интелектуалац Гартон Еш, клин се клином избија а „оружје се оружјем зауставља“. За такво избијање клина изјаснили су се шефови угледних установа попут Брукингз института и Атлантског савеза, Флечерове школе за право и дипломатију, чикашког Савета за глобална питања и Центра за нову америчку безбедност… Сви одреда припадају оном што се у Америци назива „војно-индустријски комплекс“: први је Иво Далдер, бивши амбасадор САД у НАТО, други је бивши подсекретар у Пентагону, трећи је био амбасадор САД у Украјини, четврти предлагач наоружавања је био помоћник подсекретара одбране, пети бивши врховни командант НАТО за Европу, а шести подсекретар у Министарству спољних послова…

Где је њихова Наташа Кандић? Је ли на челу америчког пандана Фонду за хуманитарно право можда неки борац да се званичници који су дозволили мучење затвореника противно Женевској конвенцији кривично гоне, или да се процесуирају званичници који су незаконито прислушкивали милионе људи?

Далеко од тога. У ствари, када би у Америци Фонд за хуманитарно право, на његово чело би вероватно дошао неки амерички пандан Љубише Диковића.

Зато предлажем да не кренемо одмах са самобичевањем. Не бих да одмах скидамо команданта који је ратовао против НАТО само зато што је Наташа Кандић у њега упрла прстом. Није први на ког је упрла прстом без иједног доказа. И за то организовала конференцију за штампу, тражећи од војске да сама нађе доказе против Диковића. А сигурна сам да Диковић неће бити ни последњи ком ће се то десити.

Надам се да се Весна Пешић прерачунала у свом тријумфализму на сајту Пешчаника што је у одбрану ФХП, БИРН-а и омбудсмана стао „Томас Мејли, заменик помоћника америчког државног секретара“. Гопођа Пешић још додаје да је срећа у несрећи што су „патриоти“ пословични глупи, „што је раније већ више пута доказано“.

Ако смо ми патриоте толико глупи колико госпођа Пешић тврди, како то да нисмо толико глупи да Тома Мелију називамо Мејлијем, како то чини бивша амбасадорка? Деведесетих, када сам ја била „издајник“, ми смо знали како се изговарају имена, не само помоћника заменика саветника већ и личних изасланика америчких председника, јер смо се рутински састајали са њима кад год би дошли у Београд. Тако смо сазнавали шта се дешава унутар режима, односно Милошевићевог „затвореног града“.

Сама сам, додуше, и у оно време била патриота. Критиковала сам америчку политику, како у новинама за које сам писала, тако и на састанцима са америчким дипломатама.

Нисам сигурна да сам тиме постала „пословично глупа“. А понекад ми се знало учинити да и Американци умеју то да цене.

Љиљана Смајловић

Тагови: , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.