МИРОСЛАВ ТОМИЋ, СРБИН КОГА ЈЕ У ЛИБИЈИ ОТЕО БОКО ХАРАМ: Кад су рекли да ће да ме закољу, само сам изговорио “Оченаш”…

ИСКРА на Фејсбуку

miroslav 2

– Чуо сам једог од отмичара када је осталима предложио да ме одмах закољу… Само сам изговорио „Оченаш“… Поздравио сам се са животом…

Дан по повратку из Либије, после голготе коју је тамо преживео пошто су га отели припадници ДАЕШ-а, односно Боко Харама, Мирослав Томић (46), са још видљивим повредама главе, руке, ногу, препун модрица, испричао је јуче за „Искру“ детаље тек окончане невероватне драме. У свом дому у селу Брасина код Малог Зворника, кружен супругом, дечицом, поново рођен…

Очију пуних суза, али не због бола који је тамо преживео, данима на ивици живота и смрти, него због добрих људи, Либијаца из племана Табу који су га спасили, а онда, ризикујући и своје животе, данима чували, лечили, док га нису спровели на сигурно:

– Они су моја браћа заувек. Оно што су ти људи, тих 12 „црних пантера“ како сам их звао, и њихови команданти Јусуф, Махмуд, учинили за мене не би ни Срби. Кад су ме живог довели у базу снага верних влади Либије, пуцали су рафалима у вадух, гледали ме као божије чудо, божији знак, викали да сам њихов брат – причао нам је јуче Мирослав.

Пре непуне две недеље, Мирослав је код града Месла – Сарир био на послу, као и сваког другог дана, у зони у којој је радницима његове фирме била гарантована безбедност.  Тих дана регуларна војска Либије чистила је од припадника ИСИС-а град Дарну, Мирослав је стрепео да се иламисти не разбеже и да не стигну и до њих, 500 км на југ.

– Пошао сам да обиђем радову не једном од поља… Одједном испречили су џип испред мог возила, истрчала су тројица црнаца у војним униформама, са америчким пушкама, извукли ме из кола бацили на земљу, кад сам на црном кундаку видео знак ДАЕШ-а, знао сам шта ме чека – причао нам је јуче Мирослав.

Убацили су га у кола, на под, узели и његова кола…

– Убрзо сам схватио да идемо на југ према Нигеру и да они који су ме отели нису Либијци него странци… Убрзо смо се заглавили у песку, и онда су ме ишчупали са пода и наредили да возим један од џипова, преко песка, дан, ноћ и још један дан… То ми је и спасило живот, јер им је требао возач… Ја сам возио, један од њих је седео иза мене држећи цев пушке између мојих ребара… Чуо сам их како су у једном тренутку причали и да ме закољу, један од њих је то предлагао… – присећао се јуче Мирослав и детаља да су му давали да пије неку мешавину воде и бензина…

– После дана ноћи и још једног дана вожње стали смо, мене су избацили из кола, везали, а ја сам читаве ноћи покушавао да зубима олабавим конопац, тражећи прилику само да их нападнем, да пуцају на мене и убију ме ко човека, да ме не кољу и не муче… Ујутру, један се удаљи да хвата сигнал на сателитском телефону, други је био мало даље са пушком, а трећи је кренуо ка мени са ножем… Схватио сам да ће да ме убије… Замолио сам га само за тренутак, да застане, да се помолим… Ставио сам главу на песак, савио се, успео да ослободим руке, зграбио сам камен, и скочио на човека који је био са ножем… Ударио сам га негде под ребра, он се савио, а онда оним каменом и у главу, он је клонуо… Покушао сам зубима да га дохватим за гркљан, али му је врат био умотан неким крпама…Други отмичар, полетео је са пушком, ја сам оног онесвешћеног дохватио подигао га, заклонио се за њега… Онај што је трчао ка нама почео је да пуца, осетио сам како ми је један метак окрзнуо чело, са десне  стране, други је ударио у кост лобање, са стране, и тада сам само клонуо, осетио да губим свест…  – текла је јуче даље невероватна исповест Мирослава Томића.

Касније је, присећао се јуче Мирослав, као кроз маглу видео кад су му пришли, почели да га ударају металним кључем за монтирање точкова по рукама, ногама, ребрима, видели га обливеног крвљу и кад је један од отмичара рекао – „готов је“…

– Кад сам почео да долазим свести био сам у некој ували где су ме, очито, бацили… Око мене све је било бело, мислио сам да сам мртав… Глава сва у крви… Онда схватио да сам још жив, испузао сам из јаруге, видео џипове и њих мало даље, и почео да пузим из јаруге… Два три сата двеста метара једва, нисам могао на ноге… Тамо сам око мене привукао неког камења, мало се маскирао… Онда сам видео њих како долазе до оне увале где сам био, како вичу да ме нема, да сам жив… Растрчали су се около, почели да ме траже… И као на филму, кад је један од њих кренуо ка мом склоништу одједном су се појавили униформисањи људи скочили на отмичаре, похватали их, буквално у задњем тренутку – причао је јуче Мирослав.

Испоставило се да је његов пријатељ, побратим, Јусуф, један од локалних команданата снага верних влади Либије, припадник племена Табу, чим је чуо за Мирослављеву отмицу послао људе да га траже…

– Њих 12 момока, искусних бораца нису спавали три дана и три ноћи, чули су и тупе, далеке звуке пуцњаве, када су пуцали на мене,  и кренули  да ме траже и на крају ме нашли – каже Мирослав.

Његово извлачење трајало је на несигурној територији на којој шпартају разне снаге, данима.

– Бринули су се о мени као о најродјенијм, хранили ме, направили неке мелеме те ми превили ране, ноћу ме грејали својим телима. Кад сам у болници у граду Траген једном од тих момака рекао да слободно може да одспава рекао ми је – „Крај рањеног брата се не спава“… Тим храбрим људима, тим јунацима дугујем данас свој живот – каже Мирослав.

Супрузи се јавио после неколико дана, кад још није знао да ли ће преживети, на кратко, стегнутог грла…

– Десет дана су ме ти људи опорављали, хранили, превијали ране, довели ме на крају до града Месла одакле сам и отет. После на авион до Александрије, па до Истанбула, па до Београда. Успут Јусуф је нон стоп звао да пита јесам ли добро… – прича Мирослав, показујући на лап топу слике из Либије, из болнице, он са својим спасиоцима, својом браћом, добрим људима из Либије.

Зоран Шапоњић

Тагови: , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.