МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: На Сретење смо се накратко срели са собом

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Шта слобода роди, издаја ће убити.

Овим стихом из песме „Чвор“ Матија Бећковић, песник и академик, кренуо је у сусрет саборном сретању на Сретење. Песма, настала у овим данима, а ексклузивно одобрена да је „Новости“ прве објаве, његов је допринос заветном датуму српског народа и државе. Првом устанку и првом демократском Уставу, спојеним у вишевековно трајање и веровање Срба да је Сретење сусрет Светог Симеона Богопримца и Исуса Христа.

Сретење, као спасење?

– Сретење. Тада смо се накратко срели са собом. А убрзо и, задуго, растали. И опростили све, сваком туђину. А, ништа ником свом.

Је ли у томе симболика сретања овог и оног времена? Шта бисмо данас казали Карађорђу и Милошу, да се којим случајем појаве међу нама?

– Знам да су Карађорђевићи били исписани из Срба. Да им је забрањен повратак у Србију. Не знам да ли се то и на њега односило. Тако би морао да се, најпрво, распита о свом правном статусу.

А Карађорђе, да дође, шта бисмо му рекли?
– Није још време, ми ћемо ти рећи када да дођеш.

У обичајном календару Милета Недељковића убележено је да су се у овом дану срели… неки нови свеци?

– Непрежаљени Недељковић је убележио да су Срби измислили како су се на Сретење срели Сретен и Обретен. То су, дуго били непостојећи свеци. Али, временом се показало да је то велико пророчанство. Појавили су се Сретен и Обретен – у једном лику. Сретен се обрео у Србији, четрдесет прве. Иако никад није улазио у цркву, забранио је да се у цркви на Опленцу пали свећа. А целу Задужбину краља Петра Првог назвао је – Душан Петровић Шане.

Још неки пример?

– Први ауто-пут изграђен у Србији био је онај од Београда до Тополе. Како тада, тако и данас. Оних неколико километара од Тополе до Рудника више личи на козију стазу. Може ли то бити случајно? Како то да се, кад се закрпи нека рупа на путу, то зову изградња ауто-пута?! Како то да се нико није сетио да Србију прекрсти са два ауто-пута, са по шест трака, ако знамо да би нам то била већа препорука за улазак у Европу него сви Београди на води. Како то да нам Европа никада не поставља неки такав услов, који бисмо са највећом радошћу испунили?

У чему је, по вашем мишљењу, данас, још, симболика Сретења?

– Кажу да на Сретење медвед излази из логе. И, ако види своју сенку, враћа се назад. А ако не види, продужи у шуму да тражи храну. Али, последњих година, највећи медвед на свету, кога су већ сви давно прежалили, изашао је из своје логе и угледао своју сенку на целој планети. Скочили су да га врате тамо где је био. Али, сви знају да у својој логи има више атомских бомби него трулих крушака: „И да је њима жалије у добру, него њему у злу погинути“.

Фото: Д. Карадаревић

Фото: Д. Карадаревић

Данас ће се разним свечаностима обележити Сретење. Да сте редитељ или сценариста, како бисте ви осмислили обележавање овог датума?

– Учинио бих нешто за обнову поверења и самопоштовања. Топола, српски Олимп, постала је чувенија по вашару него по Карађорђу и задужбини и Св. Ђорђу. У Гробној цркви династије Карађорђевић сабрани су мозаици најлепших фресака из наших манастира. Али, можда не знате да Задужбина још није враћена онима чија је. Не верујем да би и један зналац у „Слагалици“, ни за какве паре, погодио шта је ту било и ко је ту био. А камоли да сам тамо нашао своје Ровчане који живе у Орашцу и славе Лучиндан. А кад би им показали Орашац – нико не би погодио које је то место. Да учесници устанка устану из гроба, чудили би се да се ништа није променило. Марићевића јаруга, где је подигнут најзначајнији барјак у новијој српској историји – једва је добила најскромније обележје. А камоли да добије нешто достојно Опленца – српског Олимпа.

Где се то загубила снага народа који је пре два века збацио окове Отоманског царства?

– Стара је истина да ниједан народ не постоји увек, него само понекад. А тад покаже да све зна и да ништа није заборавио. А то се, понекад, дешава и с народима које је већ читав свет прежалио.

Колико смо далеко од тог времена?

– Колико смо далеко од тог времена – одговор је у овој причи: Кад су се Турци опкољени у некој тврђави предали, јер више нису имали муниције, наши су их питали: „А да је имате, да ли бисте се још тукли?“ Кад су ови одговорили да би се тукли, наши су им послали још џебане.

Како бисте објаснили појам слободе, данас, појам духа и мисли?

– Два пилота у два авиона, са две бомбе за два минута, убили су два милионска града. И за две секунде завршиле су рат две велике армије, од којих је рат изгубила она која је била супериорнија, која није имала атомску бомбу. Отада почиње трећа ера у историји човечанства. Крај једне а почетак друге историје. Техника је победила човека. Срушила цивилизацију. Поразила слободу. Право и правду. Укинула бојна поља. Обесмислила јунаке и јуначке подвиге. Свака кукавица може да убије највећег јунака. Сваки појединац који се докопа оног атомског коферчића јачи је од – Хитлера.

Планета је пренатрпана. Нови ратови, чини се, као да имају намеру да је ослободе од вишка живота?

– У пустим земљама и крајевима, где нема живе душе, говори се да је планета пренатрпана и да би ваљало неким новим ратом скинути с врата земље толики терет и вишак. Онај ко нема атомску бомбу, било држава, било појединац, нема чему да се нада, а они који највише воле да туку голоруку сиротињу, жале се и чуде кад неко од те сиротиње пожели да је има.

Нуде се, Србима, данас разни путокази. Који је од њих једини, који остаје поколењу?

– Није нам остављено да га бирамо. Можда је дошло време да идемо натрашке не бисмо ли, негде, стигли. Дуго смо, уз велике жртве, гурали напред, па нисмо стигли никуд. Све идући напред, испало је, на крају, да смо ишли уназад. Наша отаџбина данас личи на дављеника с периком.

А који би стих, мимо оних које сте управо исписали, суштински додирнуо истину Србије у овом дану Сретења и сусретања?

– Онај што пише на споменику погинулим студентима из колашинског среза, у Великом рату: „Шта би народ учило витештву/ Да његових није мученика“. Мислио сам да су то Његошеви стихови, али неко их је написао уместо њега.

У завичају владике Рада Томова, ипак су други стихови. Нигде Његоша?

– Његош је постао нека врста издајника Црне Горе. А, не би му ваљда без разлога рушили гроб. Да је био жив 1945. године – каже Киро Радовић – био би стрељан најмање из три разлога. Прво, као великосрпски националиста. Друго, што није рашчистио са религијом. Треће – имао је и нешто пара. Један мој рођак је на попису, на питање шта је по националности, одговорио: „Ја знам шта сам, а пиши Црногорац“. Зато сам предложио да би сви Црногорци који кажу да нису Срби морали да иду на полиграф.

А који би стих, по вашем мишљењу, легао на срце Срба овог, сретењског дана?

– А, Бог, као Бог, само ћути и гледа…

А да ћутање о коме говорите прекину стихови вашег „Косова поља“, или „Дечанска звона“, Даринке Јеврић, како би то звучало?

– Отето Косово, у нашем духовном животу, играће значајнију улогу него освећено Косово. Отето је значајније од освећеног.

С нашег отетог Косова нико више не јавља да тамо готово више нема Срба. Сада је у жижи да остаје и без Албанаца.

– Имам утисак да нас нешто дебело лажу. Није ми јасно зашто они потежу тако далек пут, преко Србије до Европе, кад им је Европа ближа преко Албаније. Или, преко Македоније, па у Бугарску која је у Европској унији. Или, преко Црне Горе, па у Хрватску, која је, такође, Европска унија. А још више се чудим што им бране да иду кад је Европа без граница…

УТЕШИ СЕ ЉУДСКОМ СУДБИНОМ

Испричаћу вам анегдоту која ми је увек на уму, а то је анегдота о Светом Сави – наводи Матија Бећковић. – Кад му се неки човек сваки дан обраћао с молбом да код Бога ургира да му реши проблеме које је имао, Свети Сава му је одговорио: „Утеши се општом људском судбином да Богу твојим случајем не досађујемо“. Тако бисмо се ми Срби могли утешити општом судбином малих народа који нису у ништа бољој ситуацији од нас.

Новости, Милена Марковић

Тагови: , ,

1 коментар

  1. Вера каже:

    Без сјаја истине ових Матијиних речи мрачан је Дан државности!
    Гледајући изванредну фотографију З.Шапоњића као да гледам предлог за скулптуру будућег века на којој су поред Његоша – са слике, а присутни- Митрополит Амфилохије ,Матија, Кустурица и Председник Додик.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.