ХРАБРО ИЗГИНУЛИ НА БОРБЕНОМ ЗАДАТКУ: Црква на месту погибије младих официра

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Причу о погибији свог сина Жељка, поручника Војске Србије, у НАТО агресији, Ненад Савичић научио је себе да исприча суздржавајући емоције. Двадесетчетворогодишњи Жељко Савичић и двадесеттрогодишњи Синиша Радић, само шест месеци пошто су завршили Војну академију погинули су 6. априла 1999. године на Краљевом столу на планини Маљен, извршавајући борбени задатак. Док прича о детињству свог сина, како га је почетком осамдесетих година прошлог века, као „петлића” возио на тренинге фудбалског клуба Срем, очи Ненада Савичића пуне се сузама и брана коју је саградио према спољном свету почиње да попушта.

Прекидамо на тренутак разговор и залазимо у опште теме, у то срећно време када су одрасли делили наивност деце и веровали да смо последња држава на свету којој може да се деси рат. Па ипак, ево нас, двадесет година од завршетка грађанског рата у СФРЈ и шеснаест година од НАТО бомбардовања СР Југославије. До породичног дома Савичића у Јакову код Београда долазимо гледајући успут напуштене индустријске објекте. Тужне споменике некадашњег благостања из времена када је Жељко играо фудбал за ФК Срем. Данас, уместо тог некадашњег дечака, на фасади породичне куће велика плава табла. На њој пише: „Улица поручника Жељка Савичића”, а под њом љубазни домаћин.

– Чим је кренуо у први разред основне школе пошао је на фудбал. Тренирао их је Вељко Томић, као пионири су играли са Звездом, требало је да уђу у прву лигу. Био је одличан ђак и касније је на академији био међу најбољима. Зато су га, вероватно, и одабрали да буде официр за навођење. Када је у септембру 1998. године завршио академију, послали су га на Косово. Целог га је обишао – прича Ненад Савичић.

Млади потпоручници, постхумно унапређени у чин поручника, Жељко и Синиша били су припадници 126. бригаде за ваздушно осматрање, јављање и навођење (ВОЈИН). Јединице коју зову „очи и уши” земље и која је баш због тога свих 78 дана била на удару НАТО авијације. Жељко и Синиша радили су у касарни „Јован Курсула” у Краљеву. Одатле су отишли на планину Маљен, за екран једног од радара, смештен на истакнутом врху, Краљевом столу, да прате налет НАТО авијације и шаљу кључне информације о њиховом кретању нашој ловачкој авијацији која је почетком рата полетала у пресретање непријатеља.

– Последњи пут чули смо се тог 6. априла око четири сата поподне. Рекао је да ће доћи сутра аутобусом кући. Завршио је своју смену и остао да помогне колеги. И тада се десило то што се десило – каже Ненад Савичић.

Радар са куполом у којој су се налазили Жељко и Синиша погођен је авионском бомбом у 23.05 сати. Како то само зли прст судбине може да намести, догодило се то баш у тренутку када су уместо једног, у куполи била двојица официра и то двојица међу најмлађима.

Синиши је то била и прва борбена смена: у јединицу је дошао претходног дана. А управо од сличног ратног удеса породица Радић већ је бежала. Са двојицом синова, Радићи су 1995. године избегли из Книна и доселили се у Ниш где и данас живе. Недалеко од њиховог данашњег места становања налази се улица која носи име њиховог погинулог сина. Јован Радић, његов отац, прича нам да је Синиша са осмицом завршио студије, а са деветком дипломирао на Војној академији. Да је волео то занимање иако је одлука да упише Војну академију делимично била условљена и материјалним положајем у којем се породица тада налазила.

– Волео је да игра шах, а још од школских дана волео је и географију и историју и чак размишљао да нешто од тога студира. Спортом се бавио рекреативно, занимало га је роњење и пливање, али је играо са друговима и фудбал и кошарку – каже Јован Радић.

И данас код Савичића и Радића свраћају Жељкови и Синишини другови са академије, обилазе их њихови командири и надређени. Долазе на рођендане, на помене.

Погибија двојице младих поручника била је најтежи губитак 126. бригаде ВОЈИН за време НАТО бомбардовања. Сваке године 6. априла са породицама на Маљен одлазе и припадници ове бригаде. Иницијатива војске је била да улице у местима где су живели понесу њихово име, да добију спомен-обележје на Маљену, у касарни у Краљеву у којој су радили, и наравно у самом седишту бригаде у Београду. Припадници 126. бригаде ВОЈИН радо су прихватили и тренутно спроводе у дело и идеју владике ваљевског Милутина да се на месту погибије двојице поручника подигне црква. Како објашњава пуковник Драган Радовановић, заменик команданта 126. бригаде ВОЈИН, биће посвећена Светом Ђорђу, највећем ратнику међу светитељима.

– Црква је већ готова, она је монтажна, обложена каменом, у основи величине два и по пута шест метара. Тренутно решавамо имовинско-правна питања у вези са парцелом где треба да буде постављена, али имамо уверавања свих државних органа да ће то бити решено. Надамо се, дакле, да ће ове године 6. априла парастос нашим погинулим припадницима бити служен у тој цркви – каже пуковник Драган Радовановић.

Епархија ваљевска отворила је и посебан жиро-рачун за прикупљање средстава за подизање цркве, будући да њена градња тек треба да буде отплаћена. Припадници бригаде ВОЈИН свакако ће учествовати према својим могућностима у финансирању градње храма, додаје пуковник Радовановић.

– Синиша Радић и Жељко Савичић били су на дужности официра за навођење и били су задужени да наводе нашу ловачку авијацију на авијацију непријатеља. По природи ствари радар зрачи, а ако зрачи, онда је и логично да ће га открити. Уз то, он мора бити на истакнутој тачки, мора бити укључен, а официр за навођење мора да буде у кабини радара и да гледа у екран. Двојица поручника страдали су од авио-бомбе, што значи да су били тачно позиционирани. У то време држава је имала много губитака, а сасвим је логично да ми будемо испред цивила, то је нешто са чим живимо и радимо. А и сама служба је ризична, официр за навођење је можда и најризичније радно место. Међутим, нас те жртве нарочито боле зато што су наше, зато што су то били млади људи, зато што су мало тога од живота проживели, тек су почели да раде. Сваке године 6. априла водимо на Маљен углавном оне који су тек дошли у јединицу, покушавамо да на тај начин то преносимо с генерације на генерацију – наводи пуковник Радовановић.

Сахрањени истог дана
Жељко Савичић рођен је 10. јула 1975. године у Земуну. Завршио је Војну гимназију и Војну академију у Београду. Синиша Радић рођен је 30. јуна 1976. године у Книну. После завршене Електротехничке школе у родном граду, уписао је Војну академију у Београду. Другови са класе, сахрањени су истог дана 9. априла 1999. године: Жељко у Јакову, а Синиша на гробљу у Нишу.

Политика, Јелена Чалија

Тагови: , , , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.