ДР МИРОСЛАВ ПЕРИШИЋ “САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ, ПОВРАТАК ДОКУМЕНТИМА”: Да ли је Франц Фердинанд био свесно жртвован?

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Први светски рат, којим је отпочео 20. век, као да одбија да буде сахрањен. Враћа нам се кроз различите интерпретације његових узрока, повода и последица, као непревазиђена колективна траума и као неугасло питање одговорности за његово избијање. Разлог том „повампирењу” лежи, делом, у сфери историјских свести народа који су њиме били захваћени, делом у домену политичких интереса, а делом произлази из актуелног стања историјске науке.

Када се у историјској науци појави контроверза чије разрешење има далекосежне последице, као што је питање узрока Првог светског рата, најсигурнији пут за њено разрешење јесте ново претресање историјских извора. Томе је посвећена књига др Мирослава Перишића „Сарајевски атентат: повратак документима”. Књига осим уводне студије, обима више од стотину страница, доноси и око 400 страница архивске грађе о Видовданском атентату међу којима и комплетну оптужницу и одбрану Принципа и другова, резултате истраге и пресуду.

Ово је прво дело на српском језику посвећено атентату које, после Дедијерове књиге „Сарајево 1914.” из 1966. године, доноси нешто ново.

Уочи стогодишњице атентата појавиле су се нове књиге историчара Жан-Жак Бара, Манфреда Раухенштајнера, Кристофера Кларка и Марка Корнвола. У уводној студији Перишић помиње њихова дела као примере неадекватног коришћење извора, наводећи нетачне, нелогичне и неутемељене тврдње које они износе. Нарочитој критици Перишић је подвргао Кларкову књигу „Месечари”, коју сматра покушајем „ревизије” неутемељене на новим истраживањима, већ на „аналогијама”, чији аутор неадекватном терминологијом „потпомаже појмовну збрку”.

Вредност Перишићеве књиге проистиче из тога што је конципирана проблемски, па се у њој инсистира на новом промишљању узрока, последица и околности атентата. Други, не мање важан квалитет, јесте провера постојећих и потрага за новим историјским изворима.

Најважнији нови документ који је Перишић објавио јесте дојава од 17. јуна 1914. упућена из Земуна аустроугарским властима да постоји претња по безбедност Франца Фердинанда. Документ је нађен у Архиву Србије и у лошем је стању: неки делови текста су поцепани, неки прецртани, а неки радирани. Да би се садржај дојаве реконструисао и проверили подаци извршена је спољна и унутрашња критика извора, што, када је у питању савремена историја, одавно није рађено. Разлог брисања података можда лежи у томе што је то доказ да је Франц Фердинанд био свесно жртвован од стране неких снага унутар Аустроугарске. Бројни историчари су и раније сумњали да су аустроугарске власти знале за припрему атентата, али нико до сада то није доказао. Ова дојава је капиталан истраживачки резултат, јер показује да су аустроугарске власти биле информисане да се припрема акција против престолонаследника. То баца ново светло на догађаје у Сарајеву од 28. јуна 1914. године. Убудуће та чињеница неће моћи да буде игнорисана.

Други важни документи објављени у овој књизи већином су познати, али до сада нису адекватно тумачени. То су, пре свега, молбе за помиловање Драгутина Димитријевића Аписа, које је марта 1917. из затвора у Солуну упутио Војном суду и престолонаследнику Александру. Оне се данас, готово без изузетка, сматрају доказом Аписове кривице за Сарајевски атентат. Перишић убедљиво релативизује то мишљење, указујући на контекст, односно, на чињеницу да је Антанта тада преговарала о сепаратном миру са Аустроугарском која је пристајала на рестаурацију Србије, али је захтевала кажњавање криваца за атентат. Тражене су жртве… Апис у својој „последњој вољи” пише: „Умирем невин, у убеђењу да је моја смрт била потребна Србији из више разлога.”

Велики простор захтева набрајање свих занимљивости које доноси овај „историографски трилер”. У уводној студији се сагледавају контекст, узроци и процеси који су довели до рата, претреса се понашање аустроугарских власти уочи атентата, отвара се питање политичке злоупотребе тог догађаја, покушаји ревизије тумачења узрока рата се повезују са пљачком српских архива. А управо у архивима лежи кључ за разумевање прошлости.

Шта нам ово дело саопштава? Пре свега, да се историја не завршава никада, што значи да се ни њено истраживање никада не завршава, а сталне провере постојећег знања услов су развоја науке и целог друштва.

Видовдански атентат је постао део историјске свести народа које су његове последице погодиле и док не буде потпуно и непобитно објашњен, до најситнијег детаља, враћаће нам се, као утвара.

Поново, и поново, и поново…

Политика, Горан Милорадовић

Тагови: , ,

1 коментар

  1. Neda каже:

    Jedva čekam da pročitam knjigu, jedino mi nije jasno zašto je problem u tome da se vraćamo iznova Sarajevskom atentatu (kako je poentirano u zaključku) čak i ako uspijemo da ga „potpuno i nepobitno objasnimo“ (što je kao cilj vrlo upitno jer predstavlja dogmu koja presuđuje istoriji kao kriitičko-preispitivačkoj nauci). Ne smatram da smo u opasnosti da nam Atentat postane „utvara“, u opasnosti smo jedino da ga omalovažimo ili da se od njega kao utvare uplašimo; Atentat je dio našeg duhovnog horizonta, nacionalnog identiteta na način Kosova, jer odavno više ne pripada samo istoriji: dovoljno je krenuti od Crnjanskog pa znati o čemu je riječ.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.