Зорица је изгубила Сару, сад јој је само једно важно – да исплива истина

Сарино срце је пукло од туге

cajetina03 zorica pavlovic slika cerka foto v lojanica

– Мртва сам, али нећу да умрем док се не сазна истина. Моје дете се није угушило! Ту су лаж измислили Грци, користећи нашу несрећу за обрачун са државом. Сари је срце стало од страха…

У чемерна четири зида, тек што се јутро наканило да смени зору над Златибором, увуче се тромо силуета у црнини. Ситним кораком пређе праг, тихо, као да ветар наноси сув лист. Нечији гарав, покуњен пас, што је испратио сокаком, оста пред вратима.

Дошла је с гробља. Тамо је, међу покојницима, пожелела да буде мртва. Она, Зорица Павловић, клела се над сенима ћерке Саре да ће јој ускоро доћи. Само једно да уради. Један једини, мајци на вечну бол осуђеној, остао је циљ у животу.

Ако се то што живи може звати животом…

– Мртва сам, али нећу да умрем док се истина не сазна. Моје дете се није угушило! Ту су лаж измислили Грци, користећи нашу несрећу за обрачун са државом. Сари је срце стало од страха… Пукло од туге за мајком… За мном, несретницом, – јечи од бола и срџбе Зорица.

С поља допире лавеж оног гарова.

Брујала је Грчка да се тринаестогодишња Сара угушла угљенмоноксидом, покушавајући да припали ватру и угреје стан у коме није било струје.

– Лагали су! Да ми је знати зашто. Што судбину детета, странкиње, трагедију моју, да злоупотребе. Што је човек већа звер од сваке животиње, – пита се, ни сама не зна који пут.

Пита се, а зна да сврхе нама. Укочено зури у празно, кукавица сиња.

У оку јој под сенком сузе још титра жишка на воштаници коју је зором наменила Сари. Море је исплакала за мезимицом.

Соба мирише на тамјан. На старом креденцу Сарина слика тик уз камену фигуру анђела.

Да очи не бубре, и Зорицино лице би се скаменило. Плаче мајка.

– Доћи ће теби мама, туго моја, стрпи се још мало… Ти си, где би друго, међу анђелима, лако ћу те наћи, – сад шапће, грчи се пресахла.

Замукну оно псето…

Деценију је провела у Атини, још осам година у Солуну. Невоља је, глад и јад, натерали да срећу тражи на југу. У Грчкој је и Сару родила.

Пре подне радила је као собарица, увече као помоћна куварица. Чистила ћумезе и кафанске клозете. Рбмала од јутра до сутра да прехрани, васпита и одшколује ћерку.

Мука ју је у Грчку одвела, још већа је из ње отерала – вратила се у завичај да сахрани ћерку и крај ње остане.

Позна јесен 2013. Судбину 350.000 грчких породица које су због дугова остале без струје делиле су Српкиње Зорица и Сара.

– Три месеца нисам платила рачуне. Или да моје дете једе или да живимо у мраку. Нисам имала избора. Нити они милости. Исекли су нам струју, – протеже се до креденца и дохвата рам из кога се смеје њена маза.

Стеже слику, грли је.

Пола године се намирило од трагичне драме у два чина…

Субота, 30. новембар….

– Ручала сам са Саром и једним познаником који је навратио у госте. Нагло ми се слошило! Завртело ми се у глави… Ковитлац… Повратила сам… Срушила се… Сара је вриштала, чупала косе, запомагала. Дошла је хитна помоћ. Однели су ме. У болници су установили повишен притисак на нервној бази, па ме пустили кући, – неће заборавити тај дан.

Прошле ноћи није сањала Сару. Будном ју држао осећај кривице. Да може време да врати у суботу 30. новембар, Зорица би остала у болници. Клекла би на колена и молила лекаре да је не пусте да оде док не сване понедељак.

Недеља 1. децембар…

– Нас две биле смо саме у стану… У 15.30 опет ми је позлило… Пала сам на под…. Сара ме је љубила, дозивала, покушавала да ме дигне на кревет… Стропоштала сам се на патос.

Прекид филма…. Дубока несвест…. Боље да се никада није пробудила…

– Дошла сам себи. Свуда около тама. Једва сам спознала 22.00 на сату око моје руке. Дозивала сам Сару, – на глас плаче бледо, испијено лице мајке.

Ни гласа из мрклог мрака. Дете! Памти да је вриснула: Где ми је дете!!!

Коштчате руке слику привијају на прса.

cajetina02 zorica pavlovic

Сара је, каже, била златно чедо. Памти једно јутро када је ћеру пратила у школу: „Мама, имам за ужину, али моја другарица нема. Дај ми још један евро да Катарина, Гркиња, не гладује. Знаш мама, знам и ја, како је бити гладан“.

Опет је у оној тужној недељи, црној као црна хаљина у којој се као паучина повија измрцварена… У оном мемљивом солунском стану, у оном проклетом мраку…

– Нашла сам је на поду! Лежала је поред мене. Непомична… Хладна… Знала сам да јесте али Бога молила да није… Са груди сам јој подигла руку. Она млитава пала је на тело. Мокра… Упишкила се од страха – грли, љуби, глади, прича са сликом.

Несан јој је и прошлу ноћ пред очима репризирао призоре страхоте. Гледала је себе како тумара у тмини, тражи дете.

– Чевороношке сам степеништем, као пребијен пас сишла код комшије. Јаукала, вапила. Следеће што сам чула биле су сирене. Полиција и хитна помоћ. Под светлом батеријске лампе гледала сам час непомично тело детета, час лице доктора. Само је слегао раменима. Рекао да је Сарино срце препукло, претпоставио од туге. И отишао својим послом, – прича неутешна.

Пала је, легла поред анђела. Молила Сару да се пробуди. Шаком је гладила по челу, образу, врату, грудима, мокрим бутинама. Надала се да ће неки дамар да заигра. Чекала било какав титрај тела који би Сару вратио међу живе, па да пркосно појури за оним лекаром леденог лица и испсује му и образ и знање.

Још му Зорица памти лице; Ледено и равнодушно као да је потписао смртовницу псу, а не детету.

Сутрадан је и судски одбуцент потврдио – Сари је срце отказало.

Лелек несретнице…

Док је Зорица пет дана чекала папире да мртво дете превезе у Србију, грчке новине Сарину смрт су користиле као оружје у линчу власти. Вртели су се наслови: „Млада Српкиња се угушила угљенмоноскидом палећи ватру, јер мајка није имала да плати струју“. Демонстранти у протестним шетњама носили су Сарине слике и пароле са именом девојчице. Пола Солуна се дигло на ноге! Због сурове лажи!

Топла јесен је била, није ни имало потребе да се греје.

Влада у Атини, поведена овим случајем наложила је – свим дужницима да се укључи струја.

– Пред нашом зградом сваки дан се скупљала маса. Скандирала Сарино име. Нисам имала вољу да сиђем и испричам. Како да се сломљена, сама, борим против неистина. Како, коме да објасним. Сару је на последњи пут испратило 5.000 Грка. Ђаци из српске школе сакупили су 2.000 евра да јој подигнем споменик. Нека тај комад мермера буде наук свим очевима. Сара би још ходала овим светом да је њен тата остао са нама, – прича.

Зорица живи у Чајетини. Општинари су јој на молбу братства Хиландара уступили кућу, обећали запослење… Чека истину. Не извињење, само истину, само да Грчка сазна како је умрла Сара.

У рукама држи подорични албум. Из њега вади диплому којом јој је ћерка честитала 52. рођендан. Исписана је на грчкој ћирилици. Нема снаге да прочита цео пасус, само последње речи посвете:
„Ти вредиш за две мајке.“

Владимир Лојаница

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.