МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Мојом Црном Гором

Пробијамо се шумом, једва, уз јаз, папратиштем, стрмином од букве до букве пазећи да где не згазимо дивље јагоде, пуна их је шума, ено се црвене ободом

Mihailo MedenicaДола, најлепше ливаде имања, што чини се краја нема па се на једанпут ко спотакне и скотрља у шуму…

Не може се Долом ка кући! Ни Милићевом, Доњим и Горњим осредком, Градином…никуд без кроз шуму, кум, брат и ја!

У кумству дуже од три века с кућом Радовића.

Међашила су нам се имања без међе, без икаквог белега докле је шта и чије, јер где се међашиш срцем ту је душа тапија, белег је у врлетима морачким- образ!

Ништа старима није требало до њега, не треба ни нама вала, нити ће међу Меденицама и Радовићима икада бити камена, без оног на Црквинама, праотачком гробљу више Мораче!

И ту смо копани једни до других!

Нико овуда прошао није, ево девета година! Нико без вукови кад стрче с Вучја, ал залуду им- нема јагањца да прекољу ту где више нема ни људи да баце косе на откосе и потерају хајку на изгладнеле курјаке.

Вазда ми је било жао јагањаца колико и вукова!

Колко год да смо векова утемељили ту увек је то било барем за век мање неголи што су курјаци, међеди и орлови темељили своје у планини!

Ми смо дошли на њихово, а они на Божије, ал опет ништа тужнијег него кад планином јекне овце за јагњетом, а оно проба да замекеће прекланог врата док га вук у трку одвлачи у шуму…

Једнако ко врисак мајке за дететом! Заправо, јесте врисак мајке за дететом…

Куму је мање година него што се види на њему! Јади у муке су га повиле, згасле му очи, поштапа се ал гази по три корака пред нама тукућ по травуљини, омарима, трну…да јави бауљинама да стижемо.

Оне сада господаре ливадама! Повије се где трава кад шарка узмакне. Где беласне на пртини па нестане. Нека их до ђавола, ничега се не плашим ко њих!

Баба је умрла 2004. Строга и накриво насађена жена, бритке планинске памети и кратких реченица којима је једнако тукла ко машицама и миловала ко што нико није.

Волели смо је колико смо је се и плашили! Њена је довека била прва и последња!

Где год би код својте свратили у село, а нема у њему до десетак кућа, а свака на по километар најмање, вазда би Дулу сели у чело стола и увек је прва чаша ракије ишла пред њу!

Знам оно што тада знао нисам, није била ни строга ни накриво насађена, већ ко и планина- грубо тесана! Више од пола века је сама друговала с ветровима, снеговима, проклетством и благословом камењара- није се сирота имала много чему насмејат!

Medenica (1)

Праштај, Дуле, сад знам оно што нисам знао, бауљајући за кумом и братом оном малом ливадом што си говорила да ће мени најпре бастат!

Најмања а најлепша! Стало на њу и крушка дивљака, плодне лесковине, дивље зове, а поток је полутио на два још мања дела…

С њега смо моја кумара Драгић и ја точили воде косцима у бидоне, а прсти се следе док држиш ону проклетињу у потоку да се напуни!

Да ми је још једном да промрзну тако, ал шикара прогутала и јаз и поток и прилаз и…све без сећање и овај тамјански, мирски мирис некошевине!

Ништа не мирише ко планинаска ливада док не умре у откосима, па и откоси док још ропћу и стењу у самртном…

Много је смрти на овим лагословеним стопама!

Један за другим- стричеви, кумови, баба, мајка и…

Од тада кум није загуслао, а нико као ја од све деце није волео да га слуша кад ноћу, уз шпорет на којем кума Нана кува кумпијера- гусла Мојковачку битку, Кулу Радунову, Смрт попа Мила Јовивћа…

Ко да се брда повију ближе куће да и она чују, да уживају у прадедовској јаворовини с издељаним Његошем и орлом на врху, док из кума бије стотину пушака и сикћу сабље…

Није загуслао од 2003. Нити ће више, заклео се! Не више никада од оног дана када је у земљу спустио свог, мог, нашег Драгића! Јединца!

Та га је мука понајвише повила и згасла ону жеравицу коју је имао у очима, да си ноћу могао препознат кума кад силази низа стране к нама!

Одрасли смо мој Драгић и ја! Ни година разлике у нама! Поваздан заједно, једва би нас ноћу раздвојили на починак, мада је у обе куће био по један кревет за кумове на које се није смело ни сести, без ако Дула не дозволи!

Постељио се једнако као и остали, можда ноћ нанесе неког од Радовића код нас ил Меденица код њих, срамота је да кум уђе у кућу а кревет покривен ко мрц…

Јесте, били смо пре два сата отац, брат, моја Јана и братовљев Марко да нашем Драгићу упалимо воштанице. На Црквинама, где се копамо једни до других вековима!

Рекосмо му да идемо до села, да ћемо проћ нашим ливадама, да ћемо узбрат и скцат на неком камењару лешнике, баш као што смо ко деца, не журећи да однесемо воде косцима…

Кум није излазио до имања има ево две године! Саградио је колибицу ниже у селу, ближе џади, даље од кућа које сећају на најлепше и најтужније!

Учинио је севап брату и мени да се у Момчилово, очево име, попнемо до куће!

Он је с унучадима остао доле, до раскрнице два земљана пута која воде десмо ка деда Николи Меденици, покојном, и лево ка кући Мијаиловој, прађеда!

Кога год да поменемо- прекрстимо се! Сви су на Црквинама, под каменим белезима. Немаш коме да дозовеш без да ти се шума, вртаче и планина одазову!

Нема ни љесе (ограде), ни појате, ни избе…кљунуло све у траву, појеле их године и трн!

Ту нас је, широм отворене љесе дочекивала Дула кад јој отац дозове име још с Дедовине, ливаде, доле, далеко под шумом где је старина остала да нас чека!

Није могао даље! Увелико је прегазио 85 годину, једва је и дотле стигао, али је желео!

Обећали смо му брат и ја да ћемо га довест у Жирке, надајући се и до куће, ал свака је ливада овде Момчилова кућа!

Ту су му браћа, кумови, мајка, отац, ђед, прађед…ено их откивају косе без гласа и обарају откосе не мичући траву…

Кумили су и молили и он и стричеви Дулу да дође код неког од нас да живи, ал- не, тврђа је и тврдоглавија била од букве и камена!

И нека је, сад разуме што тад нисам!

Није она самовала у планини пола века, већ је чувала за нас кад то лети дођемо на два месеца и нешто у зиму ако се од снегова могло пробити?!

Отац и стричеви јесу, пртили су га сатима да стигну до куће, а ми деца би остајала у Колашину код својте, а кумови су вазда били ту за бабу, а куће су нам на 500 метара што је у зиму, по оним снеговима…ал није било дана да Вељко Радовић ил мој Драгић не сиђу до бабе.

Иста је то кућа Радовића из које је и митрополит Амфилохије!

Medenica (3)

Вазда га је баба звала Ристо, није могла прекалупит другачије, знала га је од малена и вазда би на грдњу оца и стричева што га не ословљава црквеним именом одговарала: „За мене је био и остао Ристо, а ви га зовите како вам воља!“, ал далеко од тога да га није поштовала и да није била верујућа!

Једноставно, чини ми се да је и планине знала кад су биле мале, а не ове старце сад, вазда је говорила: „Све су то моја ђеца“!

Навршила је век тачно, испустивши душу ево овде, на кревету крај којег стојима брат и ја!

Стигли смо до куће, Богу хвала!

Још се држи старица, а 115 јој је година! Прађед ју је подигао на темељу старе, мање, а нема ни у овој више од два собичка и какве ставе између њих!

Држи се и колиба, мало повише ње, десетак метара, у њој се лети живело поваздан а у кућу улазило само на починак! И њој ће век ускоро, наздравље јој било!

Кум је откључао врата и благо се померио у страну да брат и ја први уђемо!

Стојимо ко укопани! Видим му очи засузиле, види и он мени, ал прећуткујуме, па ко да смо на команду у исти трен закорачисмо у дом нашег детињства!

Прекрстисмо се, пољубисмо дрвени праг и камени зид и…

Боже, колико ми фали оно бабино кад викне с љесе: „Благош Дули у кућу“, ал никад осмеха као да то не мисли, ал мислила је вазда, увек би се то отело из ње пуног гласа и с пуно душе.

Ничега скоро у кући, а опет свега што треба да је у јој: иконе Архангела Михаила, гусле, велике дрвене столице у челу буковог стола, у којој је Дула седела, и металног кревета на којем се опростила од своје Црне Горе!

Још вода бесно није с врела градинског у точку пред кућом, чује се, ал се од омара не види ни точак ни црево!

– Напијте се, кумови, севап је…- већ је кумара разгрнула штапом довољно да се захвати она леден у дланове.

Бије коприва о руке, ал ко мари, нек пржи, и она нас се ужелела, а никако да се напијемо ове воде за све којима смо наменили по гутљај брат и ја.

Мрзну прсти баш као онда, ал ал нека их, прија да жалио не бих модри да остану само Момчилу мом да их покажем…

Закатанчи кум кућу, не задуго, лажемо се брат и ја, знајући да…

Не задуго, нек остане тако, јер шта су године спрам векова и корена до у саму дроб планине?!

Medenica (2)Пуца поглед на Пеј, Кључ, Бабин зуб, Комове…

Зна је на овом камену пред колибом отац да превуче гудало: „Гусле моје од сува јавора, од најљепшег људског разговора! Гусле моје од јавора сува вас је Србин пет вјекова чува…“

Никада овде није био Монтенегтро, нити ће, већ Црна Гора!

Није из ове куће пошао Ђуро у Липово да пострада у боју с Турцима да би му неко данас расрбљивао Морачу; нити је Мијаило комадовао колашинском четом на Мојковцу да га преводе данас на какав измишјени језик, а ни Илија, ђед нам, уз војводу Павла Ђуришића да би се у неке савардаке преметнуте у „богомоље“ молили Богу којег су јуче измисли Јеврем Брковић и онај блавор Мираш Дедеић!

Ево ти, тата, носимо поздраве од куће, пита за тебе, вели да те поздравимо и да јој се чуваш, чува се и она теби!

Никада нисам видео оца да заплаче!

Само повије главу и стужи се, што кажу у брда, па махне руком да се склонимо, и нема се шта ту питат више!

Склонисмо се мало у страну.

Ајмо, децо, нека деке још мало, стићи ће нас, има нешто да се без гласа разговори с планином…

Ено му браћа и кумови косе. Да их се нагледа мало гледајући у пусте ливаде…

nedeljnik.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.