МАНАСТИР КОПОРИН: Свети витез Деспот Стефан Лазаревић у месту свог вечног станишта

hdr

Манастиру Копорин, било да сте из шумадијске или браничевске епархије или однекуд другде из срца наше лепе Србије, увек се некако са посебном духовном чежњом враћате. И било да су то манастирске славе у августу, када су Свете мошти великог витеза и владара отворене за целивање и поклоњење, било да је то недељним и празничним Светим Литургијама када се молите или долазите да бисте само удахнули ваздух овог Светог места неким другим данима, тамо вас чека он – велики Деспот и његов племенити дух. А ово је место почивања и још једног духовног дива новијих времена – нашег драгог блаженопочившег оца Саве, протосинђела Копорина.

 

Може се о Деспоту, а и о оцу Сави говорити много и његова духовна чеда знају и осећају да нас он све оданде, из Царства Небеског где му је сада једино место, посматра и штити, ако му се молитвама и срцем обратимо. А све остало, видећете и осетити сами, када закорачите на капију овог рајског насеља. А можда ће вам и овај мали омаж великом Светитељу и ове фотографије светиње и поља око ње помоћи да се присетите ко сте, где сте и куда и како корачате, уз Бога или оном другом страном, којом сваки Србин, ако неком животном невољом натеран и крене, мора натраг, оним уским путем својих предака, једним јединим којим и може и сме, уз Христа.

 

Извод из Житија деспота Стефана

 

… кад је утврдио право пријатељство са западним (владарима), кад је у град по имену Будим ишао, где су се сабрали западни краљеви и друга господа код краља угарског, (који је требало да иде) у Констанцу и Рим на крунисање, деспот Стефан је изнад свих и пред свима најсветлији био и више од других видео се као месец међу звездама, и из далека свако га је (могао) опазити; сви његови савети (беху) чврсто на (свом) месту…

…Овај (деспот Стефан) имаше право да и благородним краљевима и славним витезовима додељује (витешка) одличја, тако да су се они поносили, (сматрајући да су изнад) краљевих (витезова), говорећи: „Мени деспот даде витешки чин.”

 

    Константин Филозоф

 

Витешки ред Змаја формиран је 12.12.1408. године, а основао га је угарски краљ, каснији римски цар Жигмунд Луксембуршки. Ред је за заштитнике изабрао Светог Ђорђа и Свету Маргарету,  а разлог оснивања реда је био заштита хришћанске Европе и хришћанских вредности које су биле угрожене од младе азијске цивилизације која је имала амбицију да агресивно наметне своју веру и културу.

Двадесет четири најдостојнија европска витеза тог доба, личности високих моралних принципа, елита у најширем значењу тог појма били су чланови првог реда Змаја. Почасно место првог витеза према оснивачкој повељи – први међу једнакима – био је деспот Стефан Лазаревић, господар Србије.

 

Свети Стефан Лазаревић, касније Деспот српски по Косовском боју, беше једно од седморо чеда светих родитеља – у народу познатих као цар Лазар и царица Милица, рођен у освит судбоносних дешавања по земљу Србију, окружену тада, крајем XIV века са свих страна непријатељима, а на путу великом Османлијском царству које се незадрживо упутило у освајање хришћанских територија на живописном Балкану, сталној мети  и разних других освајача – Угара, Хуна, Млетака, па на крају и Турака… По оцу Хребељановић, по мајци Немањић, од рода јуначког, светитељског и краљевског, са крвљу Стефана Немање, Светог Саве и свих светих Немањића потом и највише свог деде Југ Богдана – Вратка Немањића, праунука Вукановог, Стефан је задобио врхунско хришћанско васпитање једног краљевића, али и ратника и монаха уједно, какво се само на дворовима средњег века могло задобити. Све ово, у минијатури, али само по обиму, не и суштини, управо се огледа у једној од најлепших песама наше књижевности тог доба – Слову љубве или Речи љубави коју он овако дивно написа:

 

Слово љубве


Стефан деспот,

најслађему и најљубазнијему,

и од срца мога нераздвојноме,

и много, двоструко жељеноме,

и у премудрости обилноме,

царства мојега искреноме,

(име рекавши),

у Господу љубазан целив,

уједно и милости наше,

неоскудно даровање.

 

Лето и пролеће Господ сазда,

као што и псалмопевац рече,

и у њима красоте многе:

птицама брзо, весеља брзо прелетање,

и горама врхове,

и луговима пространства,

и пољима ширине;

и ваздуха тананог

дивним неким таласима брујање:

и земаљске дароносе

од мирисних цветова, и травносне;

али и саме човекове природе

обнављање и веселост

достојно ко да искаже?

 

Ово све, ипак,

и друга чудна дела Божја,

која ни оштровидни ум

сагледати не може,

љубав превазилази.

И није чудо,

јер Бог је љубав,

као што рече Јован син громов.

 

Варање никакво у љубави места нема.

Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:

„Изиђимо у поље“.

 

Оштро некако и бистротечно

љубави је дело,

врлину сваку превазилази.

 

Љубав Давид лепо украшава,

рекавши: „Као миро на главу,

што силази на браду Аронову,

и као роса аермонска,

што на горе силази Сионске“.

 

Узљубите љубав,

младићи и девојке,

за љубав прикладни;

али право и незазорно,

да младићство и девство не повредите,

којим се природа наша

Божанској присаједињује,

да Божанство не узнегодује.

Јер апостол рече:

„Духа Светога Божјега не растужујте,

Којим се запечатисте

јавно у крштењу“.

 

Бејасмо заједно и један другом близу,

било телом или духом,

но да ли горе, да ли реке

раздвојише нас,

Давид да рече: „Горе Гелвујске,

да не сиђе на вас ни дажд, ни роса,

јер не сачувасте Саула,

ни Јонатана“!

О безлобља Давидова,

чујте, цареви, чујте!

Саула ли оплакујеш, нађени?

Јер нађох, рече Бог,

човека по срцу моме.

 

Ветрови да се с рекама сукобе,

и да исуше,

као за Мојсија море,

као за Исуса судије,

ћивота ради Јордан.

 

Еда би се опет саставили,

и видели се опет,

љубављу се опет сјединили

у самом Христу Богу нашем,

Коме слава са Оцем

и са Светим Духом

у бескрајне векове,

Амин.

Написана као врста поеме у прози, у акростиху, где свако почетно слово строфе представља једно од слова наслова, па их тако и има укупно десет, највише по форми подсећа на апостолске посланице које у Новом Завету можемо наћи као врсту поучних писама, у којима се свети апостол Павле обраћао разним црквама установљеним по Малој Азији по Распећу и Васкрсењу Христовом. Свакако да је основу образовања Деспота Стефана управо и чинила потка заснована на Старом и Новом Завету које он често и цитира у овој предивној песми љубави. Иако писана у драматичном времену, усред великих преврата у Србији, Стефанове борбе да заједно са мајком Милицом, после изгубљеног Боја на Косову, одржи целовитост земље, тактизирајући и са околним суседима, а преговарајући са Турцима, патећи за рођеном сестром Оливером заточеном код турског султана, борећи се са жељама брата Вука и сестрића Ђурађа Бранковића да распарчају Србију, ова песма говори о љубави и помирењу, односно великој жељи за миром. Не можемо са сигурношћу тврдити коме је насловљена, јер је то и остало недоречено, али се може претпоставити да се ради највероватније о Вуку Лазаревићу по два детаља – очигледно је посвећена мушкарцу и цитира се старозветни сукоб Каина и Авеља, рођене браће, као што су Стефан и Вук и били, у завади, која се у првом случају завршила братоубиством, а у овом, трагичним турским погубљењем Вуковим.

Слово љубве је упркос свим овим околностима у којима је писана једна дивна, скоро ренесансна ода љубави и радости, ода лепоти природе, љубави према брату али и према Богу, љубави и чулне и духовне, од овога и онога света. То је позив на покајање, и своје и братовљево, на милост и повратак у доба детињства када су, будући блиски по годинама, морали бити блиски и по срцу и души. То је и нада у милост Божју, у моћну руку Промисла која ће их опет спојити, јер им је крв једна, иста. То је и вапај брата који плаче над чудним токовима жеље за влашћу и жеље за очувањем Србије које су их и раздвојиле, све у једном, у овој краткој, али великом љубављу преплављеној песми, једном од суштинских и најбољих кратких дела наше средњовековне књижевности.

 

Тело Деспота Стефана Лазаревића – Светог Стефана, сада почива у манастиру Копорин, а ,,Слово љубве“, извезено позлатом, можемо видети у припрати манастирске цркве њему посвећене, повремено изложено, као вечни помен љубави једног великог владара, светитеља и ратника.

 

„… Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас…

 

… Еда би се опет саставили,
и видели се опет,

љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,
АМИН“

 

Цела наша света Србија посута је тим бисерима захвалности – светим манастирима свете лозе Немањића, истинске и верујуће династије у Срба, Богом посвећене.

 

Манастир Копорин, смештен у Браничевској епархији између Велике Плане и Смедеревске Паланке је тако задужбина баш Светог Деспота Стефана Лазаревића, сина великог цара Лазара Хребељановића и велике царице Милице, родом од Немањића, по смрти мужа монахиње Евгеније, касније великосхимнице Ефросиније. У моравском стилу сазидан, почетком XV века, после битке код Ангоре, у којој Свети Стефан добија титулу деспота и подиже манастир и цркву посвећену Светом Архиђакону и Првомученику Стефану у знак захвалности за добијену битку и излечење после рањавања, како су свети Немањићи иначе радили да би се захвалили своме Творцу, по угледу на Светог цара Константина Великог, родоначелника реда хришћанских православних царева. Мошти Светог Стефана су смештене у главној манастирској цркви и отварају се на дан манастирских слава, 01. И 15. августа, када многи поклоници из земље и дијаспоре долазе на поклоњење великом деспоту великог оца. После бурног историјата у време турске владавине, данас је то женски манастир, Богомоља посебно за бездетне венчане супружнике. Број беба рођених тако молитвама духовника манастира се броји на стотине.

 

Стефанове задужбине и здања у Србији су бројне – преко Копорина и Манасије, Ваведења у Винчи, Београдске тврђаве и Београдске Митрополије, прве престонице у Крушевцу, Новог Брда, манастира Каленић, Руденица, Тресије, Кастаљан, Павловац, тврђаве Голубац, манастира Благовештење – Горњак итд. Управо је Београд по први пут постао српска престоница баш за време његове владавине, доживевши посебан процват не само економски и архитектонски, већ и у културном и књижевном смислу, јер Свети Стефан беше један од најбољих књижевника свог времена.

 

Огромно поштовање и љубав постоји према нашем Деспоту и у срцима витезова широм Европе, што се најбоље може осетити и видети на Витешком турниру који се одвија сваког августа под зидинама његове друге велике задужбине – манастира Манасије.

 

О њему се заиста може писати много, али се суштина исказује, не само његовим светитељством и безбројним чудима која се у Копорину дешавају, већ и речју којом је тако дивно владао, а посебно  витештвом, мачем и штитом којима одбрани и задржа српске земље, тако да је име Србије, на челу са њим, звонило тадашњом Европом као име земље прво хришћанске, а потом и необично храбре и културне колевке једног малог и срчаног народа коме он беше и вожд и светило.

Наташа Миљевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.