ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Записи са Волге (2) – Ексклузивно за ИСКРУ

Кукошка је кукавица.

У деревњи Бороваја има и ласта, али нема врабаца.

Они живе тамо где има људи.

Уместо њих, успављују ме и буде кукошке.

Пуна их је шума.

И оне, прича Сергеј Соломатин, знају колико ће човек живети.

-Тридесет ми је година, колико ми је још преостало? – питао их је скупљач печурака.

Три пута су закукале.

-Значи, још три године!

И човек је пожурио да заврши све што је планирао.

Када је напунио седамдесету, опет је отишао у шуму и поставио исто питање.

Кукошке су закукале двадесет и пет пута.

Скупљач печурака се насмејао:-за мене још има времена! И даље смем да сањам.

Реалисти знају куда иду.

Сањари су тамо већ стигли.

Као ја, путем према Риги, преко Мартјанова, богазом кроз коју би и Бог сагињао главу.

Рупа до рупе, и свака напуњена водом, па буханка, мали комби, налик краставцу на точковима, застаје и цвили под сенком бреза.

Има их на хиљаде, има их више него што има песника у Србији.

Кад загуди ветар са Волге, заталасају према боровима и огромним мравињацима, а они велики као мали људи.

Митја успут прича о другу Французу.

Звао се – Франц.

Човек је пешице дошао из Париза у Москву, преко Варшаве, где су му рекли:- не иди у Русију, тамо су лоши људи!

Он им одговорио:-да сте ми рекли да су добри, ја бих остао у Варшави!

У Москви је примио православље и постао монах.

Сад служи у неком сибирском манастиру.

И стално помиње Волгу, коју Руси зову мајком.

Најдужа је и највећа европска река.

Извире у Волдајским брдима, на појединим местима толико је широка да јој се не види друга обала.

У њу се уливају Ока, Сура, Ветлуга и још двеста других река.

Протиче кроз четири географске зоне.

И само се понекад заустави у сновима Сергеја Соломатина, чији су дедови из Тулске области, Александар и Николај, а он из Красногорска, идући за печуркама и здравим животом, угледао велику кућу зидану од старе цигле, овде у Бороваји.

После Револуције у њој је била школа.

Током рата горела, и дуго по ослобођењу робовала у корову.

Сергеј има златне руке.

Кућу је купио и проширио, направио дворац са камином, и наспрам ње поставио велику балванку, у чије зидове је уградио само педесет кубика борових облица.

И она има камин, чији топли ваздух излази кроз две трубе, налик оним драгачевским.

Сергеј има и Наташу.

Она је Чернигина, из Чернигова.

Умиљата жена, вредна и добродушна.

Воли спорт, и воли Сергеја.

Имају ћерку Марију, шампионку у уметничком клизању.

Нагледао сам се срећних породица, али од њих нисам видео срећнију.

Човек најлепше одмара очи кад гледа у воду, ватру и у човека који ради.

Сергеј не мирује.

Направио је руску бању, ковачку кућицу, стрељану и кућерак на дрвету.

У дну дворишта поставио темељ за још једну балванку.

Пред улазним вратима – ласте граде гнездо.

Доносе однекуд глину, као што је Сергеј са дна Волге извлачио камење и постављао га у темеље свога дома.

У суседству им је Нина Григорјевна Корниенко.

Велика глумица, играла с Висоцким у култном руском филму – “Место встречи изменит нелзја“.

Пролазимо поред старе куће Бориса Николаевича Матросова.

Пред њом је његов син.

Сергеј му изјављује саучешће:

-Жао ми је, Борис Николаевич је био добар човек!

Младић нас гледа збуњено.

Борис Николаевич, који има осамдесет и шест година, с другог краја ограде, довикује:

-Жив сам, Сергеј! И још ми се живи!

И ми се смејемо.

-Овде већ десет година нико није умро! – говори Наташа.

-Тамо где нико не живи, нема ко ни да умре! – узвраћа Митја.

Гледамо према црвеном телефону окаченом на дрвеној бандери.

Таксофон!

Телеграмом се заказује разговор.

Потребно је само одредити време, и чекати.

Да зазвони.

Небо пуно кише.

Облаци црни као Цигани.

И запљуштало је над ватром коју смо подложили, испред које ћућоримо и кујемо план за сутрашње сплаварење Волгом.

Сергеј жари месо и приноси вотку.

Пљусак му не смета.

Митја јављају да су у Сирији једном детету дали име Путин Али Мухамед.

Облеће нас птица малиновка.

Има овде и пјеночки.

Грло им дрхти кад певају.

И ја дрхтим од хладноће.

Да су ми сад овде Зоран Шапоњић и Радоје Андрић, где би ми био крај?!

Дозвали бисмо Бурлаке са Волге.

И мртвог Брану Петровића, који се распитивао за њихово здравље, гледајући једну Ану како голишава решава укрштене речи.

Код комараца се распитујем, које је годишње доба?!

Почетак јула, а у Карелији тек пао снег.

Приносе ми џемпере и некакве дебеле кошуље.

Један слепи комарац оставио крвав потпис на мом лицу.

Боли, више него кад брат уједе за срце.

И сви се труде да ме загреју.

Кад је у Русији зелена зима, може се живети.

Говорио је неки афрички студент.

Али, кад дође бела зима – тада је пуно лоше.

Живим за сутрашњи дан.

И огледам се у великој тегли где држе млеко.

Митја воли ватру, али му вотка више прија.

Воли и пиво.

И белоруске цигарете, нарочито оне које нису његове.

И воли месо више од салате.

Код њега је Виктор Цој спавао на балкону.

Мени се не спава.

Како заспати поред камина из којег пршти брезовина?!

Сергеј прича о Камчатки.

Осам сати је до ње летео, и тамо ловио морске јежеве у Долини гејзера.

Прејео се морских гадости.

За карту у једном смеру дао 56 000 рубаља, ондашњих.

Ватра остаје у камину.

Соба у којој спавам мирише на ђурђевак.

Ваздух чист као мајчин загрљај.

Може се узимати на кашику.

Задовољан сам собом, још могу да препознам шта је чисто и здраво.

За нас из великих градова, то је можда главни доказ да нисмо заборавили како смо изгледали док смо били живи.

Волга је опаснија од девојке која се нећка! – упозорава Сергеј.

Стављају ми шлем на главу.

Прслук који личи на панцир.

Личим на ратника који би се предао првој брези.

И крећемо ка Падолу.

Неколико километара изнад њега је Серговка.

Брза речица која мути Волгу.

Трње је увек било подвала цвећа.

И опет кроз шуму, кроз деревњу Данилова свобода.

На дрвеној огради испред броја осам, старица са житом у рукама.

Има два петла.

И пса који спава.

Испред куће у којој живи нема обуће.

Ни у дворишту нема дечијих играчака.

Машемо, али она не одмахује.

Трава кроз коју прлазимо на неким местима прелази моја рамена.

Спуштамо се ка Волги, идемо страном, путем којим нико није пролазио годинама.

Има неколико дача на приобаљу.

Из једне куља дим.

На другој се рода нагнездила.

Тамо где нема деце, има рода.

Сем птица, ништа се не чује, а све мирише.

Шта лекари нуде од лекова кад се човек разболи од лепоте?!

Толико ми је лепо да се осећам болесно!

Спуштамо чамац у воду.

Баш на месту где су се скућили лептири.

Плави облак лепрша око наших глава.

Митја шири руке.

Они се не плаше, као да никада нису видели живог човека.

Слећу на руке.

На рамена.

И воле да се милују.

Као што је Ахматова волела да се љуби.

Машу нам Сергеј и Марија.

Боже, како сам црн у црној Волги.

Она је модра, хладна и шушти као дуг у сиротој кући.

Весламо низводно, према Тверу.

То је негдашњи Калињин.

Бивши посед Александра Невског, после му га преотео брат, Јарослав Јарославич.

Твер је 1305. био најмоћнији град свих руских земаља.

Његова Саборна црква Преображења Господњег срушена је у ноћи 4 априла 1935, и на њеном месту направљен Трг, са споменицима Лењину и Стаљину.

Из Волге искачу рибе.

Велике и беле, са огромним устима.

Не смета им пљусак.

Ни провала облака.

И ништа тако не одјекује као киша на води кад је глава покривена шлемом.

Телефони нам мокри, толико да мислим да је Волга сува.

Избацујемо рукама воду из чамца.

Смеју нам се тек процветали локвањи и вилини коњици.

-Да имамо пива, било би другачије! – говори Митја.

Главни оријентир нам је црквица на десној обали коју не видимо.

Вероватно смо је прошли.

Весламо узводно, још два километра, да је тражимо.

Нема више душе у мени, оно што је од ње остало излази на нос, заједно са псовкама.

Цигарете чувамо на сигурном, испод пазуха.

Али џаба што су суве, кад смо остали без упаљача.

Као да весламо по црном облаку.

И једино што видимо, то је путања грома.

Појављује се сунце.

И гледамо себе на средини Волге.

Митја суши браду.

Цеди ногавице.

Знам да је гладан, и знам да му се прича, али не уме он то без цигарета.

Застајемо крај плавих дача.

Митја се једва извлачи из чамца.

Одлази негде уз степенице.

Враћа се намрштен.

Осушен од муке.

Срео је на брду Таџикистанце.

Споразумевали су се рукама.

По ономе што су му нацртали у ваздуху, разумео је да ћемо све што нам треба наћи на другом километру низводно, поред великог дрвеног моста.

Тамо има људи, рекли му и он поверовао.

И као да крећемо из почетка.

Завеслај кратак, завршава се негде око половине струка.

Појављује се дуга.

И ми весламо испод ње.

Однекуд чујемо црквена звона.

Срећемо и једног рибара на обали.

Маше нам, и подиже флашу с вотком.

Митја прича о Старици.

Она је десетек километара, на левој обали.

У њој је Успењски сабор из дванаестог века.

На њеном месту некада је био град Љубим, који је под најездом Татара 1292 срушен до темеља.

Разарање је преживела само једна старица.

Обновила је град, зато он носи њено име.

У њему је живео и Иван Грозни, дуга два лета, док је ратовао са пољским краљем Стефаном Баторијем.

Старица је постојбина Светог Јова, првог Патријарха Московског и све Русије.

Некада је имала десет цркава, двадесет фабрика и више од сто и двадесет трговачких радњи.

Данас има осам хиљада становника.

Само неки знају да је била важно пристаниште на пловидби према Санкт Петербургу.

Већ се чује како весламо.

Само да нас не чује река.

И да не налетимо на брзаке.

Волга је пуна вирова.

Гутају грање које иде за нама.

Сунце се наслонило на обалу и не спуштамо руке у воду.

Рибе су прегладне, устима додирују весла.

И после одлазе у локвање чији цветови личе на деверске пешкире.

Појављује се коначно и тај дрвени мост.

Обојен је у жуто, и спаја два брда.

Испод њега је пут, а на њему мишићави мушкарци, разголићени до паса, причају с лопатама и песком.

Помажу нам да се извучемо из чамца.

Један је Украјинац, други Молдавац.

Стиже и обезбеђење.

Ми смо на поседу депутата Жилинкина, који је десна рука Жириновског.

Нашој лудости нема краја, тражимо да нам преда рапорт.

Митја још тражи упаљач од мршавог Узбекистанца.

И пожурује га да му припали цигарету.

Пристиже и крупан омањи младић, насмејан.

Са Митјом разговара на руском.

Шеф је комплекса, и прича да је ожењен Аљоном из Молдавије.

Помиње кћерке, Милицу и Аљону.

Доноси вотку, пун тањир меса, срце реже на кришке.

И наздравља, као да му је дошао род најрођенији.

Митја ге пита: – одакле си?

-Из Србије! – одговара.

Зове се Бојан Перић, родом из Жагубице, школу учио у Петровцу на Млави.

Кад сам проговорио, низ образе му је потекла Волга.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.