ГОРАН ЛАЗОВИЋ У САНКТ ПЕТЕРБУРГУ: Јесењин, љубав и друге ситнице

Goran Lazovic u Sankt Peterburgu (2)

Срећа ти понекад треба да некоме кажеш да си срећан!

Ево ме у Санкт Петербургу, на Невском проспекту, у најлепшем граду на свету!

Све је лепо, и све далеко!

Чак и Сунце, које је у једном децембраском дану сијало само један сат.

Снег је мало прљавији од чистих пелена.

Пахуље личе на петокраке и за еуро може да се купи ништа!

Допутовао сам јутрос, ноћним возом из Москве, и у њему заборавио слике   које сам носио у сновима и дебелим књигама.

Балтички северац, онај што завија и хучи око ушију, што се завлачи у кости и прозива прележане бољке, показује да Петербург има оштре зубе.

И топле људе!

Сви журе и сви нешто читају, само жене носе неку сету у очима.

У кафеу “Сајгон“, на углу Владимирског проспекта, где су се скупљали Бродски, Цој, Шемјакин и остатак интелектуалне елите, огледам се у руском чају.

Лепота кроз стакло не изгледа лепше, само је  мало загонетнија, и топлија!

Санкт Петербург је 1707. градило 40.000 људи: принудних радника и сељака, робова!

Током рада, на хиљаде их је умирало, тако да су делови града изграђени на скелетима и  масовним гробницама.

И град  се не зове по  Петру Великом, него по Петровом свецу – заштитнику, Симону Петру.

По избијању Првог светског рата, 18.8.1914., постао  је Петроград, а после Лењинове смрти – Лењинград!

Од 6.септембра  1991. носи данашње име, по вољи народној!

Изграђен је на надморској висини од 2 до 4  метра, има 42 острва.

Река Нева  је дуга 74 километра, широка око 600 метара, опасана каменим стенама.

Goran Lazovic u Sankt Peterburgu (3)

Град спајају 22 моста преко  реке  и 342 преко канала!

Пушкин, пише: – град је обучен у граниту!

Указом из 1710., наређено је да сви становници града морају да донесу 100 комада камена, или да плате високу глобу.

Док  се градио  град, цар је забранио да се у Русији било шта зида од камена!

-Од  тад  Руси  пишају уз ветар! – прича  овдашњи метеоролог, који је управо саопштио:  123 дана  било под снегом, а 165 под кишом и облацима!

Прича се да је млади царевић Алексеј, пред смрт, проклео овај град!

– Је л’ ти хладно? – пита Башкиров.

-Мало топлије него кад сам се родио!

Денис  гледа кроз прозор и пружа ми дебели бели џемпер.

Отвара ме  мало у струку и на левој страни има рупицу, тамо где мислим да ми је срце.
Шетамо Невским проспектом,  газимо по леду, и код Дворског трга скрећемо према згради градског Министарства културе.
Нема потребе да свраћамо, ни они не раде радним данима.
Окрећем се ка улици, кад оно  – Џони Деп!

Направљен од пластелина.

Стоји крај излога, у гусарској униформи.
И чека да га неко загрли.

Споменик  браниоцима Лењинграда је у центру, на Тргу Победе.

872 дана трајала је опсада града.

Тада је страдало више цивила него у паклу Хамбурга, Дрездена, Токија, Хирошиме и Нагасакија заједно!

У музеју  се налази и парче хлеба тешко 125 грама од пиринчаног крупно млевеног брашна.

Било је дневно следовање за оне који су се прејели смрти.

Goran Lazovic u Sankt Peterburgu (4)

У  данима када је било минус четрдесет!

У децембру 1941. умрло је 50.000 људи.

Једанаестогодишња  Тања тада је  писала:-Совичеви су умрли,  сви су умрли, Тања је сама!

Ана Ахматова гледала  у небо:- птице смрти у зениту стоје!

Љубов Шапорина, сликарка, слала  је писма:… нема  дрва, писма не стижу, сви ћемо умрети и покриће нас снег!“

Чекајући једну Зоју, да јој каже да је воли, овде се смрзавао и Мирослав Антић.

Можда сад стојим на његовим сузама.

Зоја није дошла, јер јој је муж стигао  пре него што га је очекивала!

Стижемо  до   “Ауроре“ !

Први пут је коришћена у бици код Цушиме, током руско-јапанског рата.

Топовском паљбом, са ње је означен почетак Октобарске револуције!

Током опсаде Лењинграда, служила је као противавионска батерија.

Била  гранатирана и потопљена, а 1944 извађена и обновљена.

Окована је ледом, око ње  галебови, и туристи  који питају: – има ли музике унутра?

Људима  који не знају да путују,  од свега што су видели, најважније је да су негде били.

-Где си?

-У затвору, мајко!

-Каквом црном затвору?

-Најчувенијем, али није црн…!

-Шта си урадио?

-Дошао  да га обиђем!

-Само се ти шали са мајком, док ти она једном не умре!

Не зна моја мајка, смрт ретко  долази одједном.

Стиже у наставцима!

И кад се појави, не каже да је дошла, подвије реп и оде као да није долазила!

Само кад се окренеш,  угледаш да  нема онога  кога си волео!

Мајка није била члан Партије, али је волела друга Тита.

И пуно је плакала кад је  умро.

За оне који нису плакали, причало се да ће ићи у затвор.

И сви смо тада плакали и гледали да ли нас него гледа како плачемо.

Сузе су вода без сведока!

Не занима мајку што је у Петропавловској тврђави  робијао  друг Тито.

Од великих глава, у њој су били и царевић Алексеј, Тадеуш Кошћушко, Чернишевски, Бакуњин и наравно Достојевски, који је писао на маргинама Библије, која је била једина дозвољена књига и папир који је затвореник могао имати.

Максим Горки  био најуреднији , овде је провео три дана!

Тврђава је на Зечјем острву и грађена је 34 године.

Била је прво  база за градски гарнизон, после претворена у затвор за политичке и затворенике високог ранга, који су у “Командантовој кући“  испитивани, и служени сланим колачима.

Затвореници су, ипак, комуницирали са спољашњим светом!

Преко стрелица направљених од папира, увијених у узак, шпицаст фишек, на чији су врх стављали сажвакани хлеб, да би боље летео.

И свако од њих  је веровао да ће неко од пролазника покупити папирну стрелицу, узети поруку и однети је на приложену адресу!

У оквиру Трђаве је Петропавловска црква  где су сахрањени сви руски цареви од Петра Првог  до Александра Трећег.

Међу њима је и Марија Фјодоровна!

После Лењинове смрти претворена  је у музеј.

Било би лепо овде направити поетско вече, испред фигуре џелата који држи секиру и гледа у кладу на којој су наслањане главе а он узвикивао : – следећи,  код мене смрт не боли!

Или је можда само ћутао, и радио свој посао!

У овом граду је заморно памтити имена!

Зато и не знам назив хотела у којем  сам смештен.

Goran Lazovic u Sankt Peterburgu (5)

Знам где се налази.

После Дома књиге трећа улица десно, онда  сокак лево и прва врата десно, трећи спрат. Степениште уско,  кухиња и две собе са француским креветима. Намештај рустичан, прозори бели и  огромни, као у доба Катарине Велике, само нико кафу да скува?!

Не прилази ми се плинској боци.

Десет пута сам гледао филм “Цигани лете у небо“!

Самоћа у туђим градовима тражи да се мисли о њој!

Не боји се светла , не штреца на повлачење завеса и није занета петербуршким канделабрима, ни невским пуцкетањем леда.

И мој улазак у сан је прелазак преко  реке, за шта морам да платим мостарину, и да у  глуво доба  позовем некога ко је можда усамљенији од мене,  да му само кажем да нисам сам.

Самоћа се најлакше лечи измишљањем и препричавањем бољки.

Чим чујете да некога нешто боли, одједном престајете да будете сами.

Ето, мене вечерас самоћа боли.

Санкт Петербург је један од најважнијих ликова у романима Достојевског.

Фјодор је имао сталних финансијских проблема и често се селио.

Променио је око двадесет адреса, и увек настојао да изнајми кућу на углу улице, са балконом и погледом на цркву.

Таква је и ова на адреси Кузњечки сокак 5/2, претворена у  пишчев музеј.

У њој  је довршавао свој последњи роман “Браћа Карамазови“ и пред вољеном Аном Григорјевном Сниткином отписивао коцкарске дугове.

На углу Столарског сокака и Козначејске улице, у кући број 7, писао је  “Злочин и казну“.

У то време, у Сокаку су биле 22 крчме, Раскољников је из  собичка на поткровљу, до кога је водило тринаест степеника, слушао вику пијанаца.

На Столарски сокак наставља се Кокушкин мост, а недалеко од њега кућа старе зеленашице, Аљоне Иванове, која је живела на кеју Канала Грибоједова 104.

Раскољников је на Сенском тргу дошао на идеју да изврши злочин.

У близини је и полицијска станица, Вознесењски мост, где је под кочијама  страдао  чиновник Мармеладов, и кућа његове кћерке Соњечке, сиромашне девојке  принуђене да продаје своје тело.

У време Достојевског, та кућа је била  “двоспратна, стара и окречена у зелено“. Данас је подзидана и префарбана у жуто.

Канал Грибоједова некад се звао Јекатерињски, а народ га је прозвао “шанац“.

Достојевски је умро у 20. часова и 38. минута, 28. јануара 1881.године.

Пробудио се у сред ноћи, рекавши Ани:-знам да ћу данас умрети. Запали свећу и додај ми Јеванђеље!

Сахрањен  је 1. фебруара,на Тихвинском гробљу  Лавре Александра Невског.

Како се осећам?

Као хлеб остављен поред контејнера.

Да могу да бирам, завршио бих пре у осмеху гладног интелектуалца,  него у кљуновима  шћућурених птица.

Можда ме узму и бели Цигани, да им заиграм мало по цревима!

Башкиров се, ипак, појављује на време!

Од свега што не уме, највише ми се допада што не зна да касни!

Пролазимо  поред Гранд хотела Европа, који је основан 1875.

У њему је банчио Распућин, Чајковски провео медени месец, јео се кавијар из златњих тањира и пио шампањац из кристалних чаша.

Снег се претворио у конфете и са Башкировим причам о Казимиру Маљевичу.

Иде  уз лагану шетњу, таман као мостарско вино уз јагњетину.

На дан Маљевичеве сахране, у поворци која је ишла за његовим ковчегом, ожалошћенима је било дозвољено да носе само његов “црни квадрат“.

Наследницима је оставио у аманет да урну  положе у гроб испод  једног ораха, у Њемчиновку, у близини даче.

На том месту је касније изграђен споменик у облику беле коцке с црним квадратом.

Санкт Петербург пресеца 68 речица, канала и потока.

Заједно са Фонтанком, Мојком, Великом Невком  и другим притокама, личи на водени лавиринт.

Један од његових најпознатијих мостова је Аничков, по мајору Аничку чији су војници, по наређењу Петра Првог, поставили мост од брвана, преко Фонтанке, на путу ка тргу  “Бољше перспективе“, садашњег Невског проспекта.

На овом мосту је чувена скулптура “Укротитељи коња“, Петра Клода.

Откуд коњи на мосту?

Цар Николај набавио за свој коњички пук два енглеска ждрепца и решио да их покаже дворјанима. Случајно се ту нашао Клод, цар га замолио да их овековечи у бронзи.

Царска се не одбија, али вајар је споро радио, и кад је завршио дело, наручилац је за њега био толико заинтересован да је одмах хтео да га проследи Фридриху-Вилхелму Четвртом, на поклон.

Клоду је било жао, и предложио је да  “Укротитеље коња“ поставе на Аничков мост с чим се цар сагласио.

Goran Lazovic u Sankt Peterburgu (6)

На Мојки је мост – Поцелујев, мост пољубаца.

На њему су се морнари растајали с девојкама пре одласка у касарну.

Најлепши је, ипак, Лављи мост, на кривини канала Грибоједова.

На њему је често стајао Пушкин, који је о овдашњим мостовима певао у поеми “Млади садник“.

Има и један до којег нисам хтео.

Налази се на Обводном каналу.

То место зову – мост самоубица!

-Како изгледа? – питао сам.

-Као удавача пробуђена у подне!

Невски мостови се сваке ноћи подижу у 1.55 часова и остају отворени док бродови и барже не прођу.

На крају Невског проспекта је Лавра коју је основао Петар Велики и њена градња је трајала  скоро један век.

У манастирском комплексу налазе се неке од најстаријих грађевина Санкт Петербурга.

Лавра је од почетка била позната као најпрестижније погребно место у Руској Империји.

Поред ње, испред дрвеног моста, гробље Тихвинско.

И уз саму улицу, кућерак сличан оним поред банатских пружних прелаза.

У њему се купују карте.

Не може се џабе код мртвог Достојевског.

Ко хоће да запали свећу и однесе цвеће на гроб Чајковског, Рубинштајна, Стравинског или Ломоносова  мора да извади рубље и да пази како тугује.

Камере  се ни ноћу не гасе.

Достојевски је заробљен тишином.

Нисам му рекао: – види, ко ти је дошао!

Не би ме ни препознао, мада смо се у сновима сретали пуно пута.

Ограђен је кованом металном оградом, неколико  црвених каранфила вири из снега, са јелке поред гроба гракћу вране и један сунчев сноп пада му на бронзано лице.

Њему се и смрт претворила у скромност.

Колико је само оних који су се са њим овде дружили, слике, наравно,  урамили, и сад се хвале: -погледај, ја и Толстојевски!

Кад сам на то помислио, онај сунчев сноп је нестао са његовог лица.

Појавиле су се намргођене усне и издужене обрве и опет је све било  као кад је био сам.

Он овде има одличне услове за рад, фали му само мало живота.

Чајковски му је један од првих комшија.

Прислонио сам уво, и музике није било.

Има нота, змајева и анђела на његовом гробу, пуно цвећа и венаца, испод којих је смрзнута веверица промаљала главу.

Свратио сам мало и до Шишкина, Стравинског и Рубинштајна.

Ни  кафу да понуде!

И мука се намучио док сам нашао Ломоносова.

Таман сам помислио да је негде отпутовао, кад је Башкиров повикао:-ево га!

Залеђен!

Негдашњи дечак који је из родне Денисовке пешице стигао у Москву!

Обилазимо и генерала Суворова.

Његови посмртни остаци су положени у Лаври.

У данима царских празника појављивао се са звездама и ордењем и своју седу главу, у цркви, сагињао до земље, и уместо црквењака певао црквене песме.

Александар Васиљевич је највећи војсковођа у историји Русије, четрдесет година није изгубио битку.

По највећој хладноћи носио је само мундир,спавао у постељи од сена, није волео огледала ни сатове, говорио:- војник и без сата мора да зна колико је сати!

Није волео ни лекаре:-не идите у тај старачки дом, првог дана мека постеља, а трећег – мртвачки сандук!

Будио се у поноћ и ручао ујутру, поливао хладном водом, звали су га и невидљиви човек.

На надгробној плочи само пише:- овде лежи Суворов!

На Невском булевару  засијали канделабри.

Ћутимо и корачамо,  и у тишини желимо  негде да залутамо, и да нас дуго не траже.

Згрејали смо се  код   продавца кестења.

Човек нас није видео, а ми се најели његовог дима.

Нико не зна да долазимо из предела смрти, чак ни оне две утегнуте девојке, које су кренуле  у ноћни живот.

Башкиров их  пита:- знате ли где је улица Горана Лазовића?

Погледале су се и збуњено одмахнуле главом.

Окренули смо се за њима, и промрмљали:- вероватно нису одавде!

Оксана Софронова личи на принцезу којој је мајка за рођендан купила звезду и исплела белу капу.

Дуго нас је чекала, и претворила се у ходајућу пахуљу.

-Идемо у “Камчатку“, повикао је Денис, улица Блохина 14!

Дочекује нас  Сергеј Владимирович Фирсов.

Он и Цој су били језичак  између брата и најбољег друга.

У култном филму “Игла“,  игра борца против наркоманије.

“Камчатка“ није само клуб, котларница, него Музеј Виктора Цоја.

Фирсов  је њен последњи  начелник.

Goran Lazovic u Sankt Peterburgu (7)

Цој никада није лагао, није био лицемер, зато су га поштовали и они који га нису волели!- прича, док наздрављамо.

Овде су снимљени неки кадрови филма “Рок“:

Цој убацује угаљ у пећ, и говори:-апсолутно сам слободан!

Осамдесетих година група “Кино“ и Виктор Цој били су популарнији од председника Русије.

Добијам и поклоне, Оксана и Денис ми приносе мајицу  “Камчатке“, и сви се грлимо, и у сред поноћи правимо државни празник, од мало ничега и од пуно  окрњених успомена!

Причамо  и даље о Цоју.

Осамдесет  друге, прошлог века, Маријана Радованска је извукла кармин из торбе и на његово лице  написала број телефона.

На венчању је носила бели сако и пругасту сукњу.

Цој је био у црном, боју није мењао ни кад им се родио син, Александар.

Живели су срећно, док се није  појавила Наталија Разлогова.

Кад се враћао са пецања, на седишту Цојевог  “москвича“  играло је неколико живих риба.

Он и смрт су седели за воланом.

Сахрањен је на Богословском гробљу, поред њега спава и Маријана Радованска.

Нису стигли  ни да се разведу.

Добри Петр Гордиевски нас води у послепоноћну шетњу Санкт Петербургом.

Ређају се Трг декабриста, Исакијевски трг, Адмиралитет, парк Максима Горког, споменици Глинки и Љермонтову, Јесењинов парк у Невском реону, Девојачки институт, уз реку Фонтанку,где су се школовале црногорске принцезе, Трг Мајаковског, и лед који постаје подстанар у мом малом мозгу.

Гледамо у небо пуно ватре.

И овде је обичај да се на свадбама пуца, урличе, да се чучи  испод ватромета.

Стојимо на обали Неве, поред старе Капетаније, младожења је  у белом оделу, млада у дугој венчаници и нико не гледа у сватове који се клизају, падају и наздрављају.

Гледамо у сат и чекамо да прође лудило.

Младенци се љубе као голубови, фотографишу их и те ће слике вероватно завршити  у њиховој спаваћој соби, да их подсећају како су изгледали,  кад су мислили да су били срећни.

Јутро мирише на пирошке с купусом.

На чај с чоколадом, који Оксана спрема уз поздраве за лаку ноћ.

Они одлазе и остављају ме с Аном Ахматовом.

Држим је на грудима и чим су се врата затворила,  учинило ми се да је у собу ушао Модиљани.

У овдашњем Фонтанском дому проживела је тридесет година.

Била је први песник у женском облику, ако је веровати Цветајевој!

Кад сам прилазио Петербургу, њена смрт ми је била пред очима.

Са аеродрома Шереметјево, испратили су је пријатељи, било их је четворо, било их је шесторо, више него што их је имала.

Био је и Сергеј Михалков, совјетски химнописац.

Из Николавске црке, превезена је у Камерово, где је било снежно и непроходно. До раке су је однели на рукама.

Мимо свих забрана и претњи, из Петербурга је мртву  Ахматову испратило десетак хиљада људи.

Није неудобно спавати са мртвим песникињама.

Са њима увек има о чему да се ћути!

Ове живе су досадне, стално их жуља  накит, и питају: – јеси ли ме гледао?

Како да  одговорим да су праве песникиње  протеране са телевизије?!

Око поднева одлазимо у хотел “Англитер“.

Поред 193 собе, бизнис центра, ноћног клуба, казина, сауне,  има и лекарску ординацију.

И нема собу број 5, ону  у којој је 28. децембра 1925. Јесењин пронађен мртав.

Она је на другом спрату али је нема.

Спојена је, преграђена, дозидана, премештена, соба у којој сам сањао да се пробудим.

Велика Морска улица 39!

На хотелском зиду располућена мермерна табла са Јесењиновим именом, бела као његова црна смрт!

Goran Lazovic u Sankt Peterburgu (8)

Црни человек!

Који је рецитовао царици Александри Фјодоровној Романов, и њеним кћеркама у Царском селу, тамо где је Ахматова провела детињство и младост.

Где после  Јесењина?

У ноћ, или у цркву!

Само не у кафану, тамо нема будућности!

Идемо у Казањску саборну цркву.

Она је у облику издуженог крста, има три улаза и сваки има портик са шест стубова.

Скоро шездесет година  била је  Музеј атеизма!

Подигнута  1901.,  најсјајнији је украс Невског проспекта.

Бољшевици су из ње 1922. однели  “ 129 пудова сребра и више од 37 фунти злата“ и украсе са иконе Казањске,  Мајке Божије!

Икона, која је преживела пожар и пред којом су се одигравала чудеса, која је била у првим редовима пукова Мињина и Пожарског при опсади Москве, пред којом се молио Петар Први пред Полтовску битку,  украдена је 1904.

Замишљам лик Стојана Чајкина, који је казну служио у самици у Шлисербургу.

Хода по соби, с рукама на глави, изуједан од савести, урла:- шта ми је требало да је бацим у ватру, да проверим колико је свемоћна?!

И Бог му одговара:- како си чинио, тако ти се враћа!

Прва победа руске војске при Наполеоновом насртају на Русију, догодила се 22. октобра 1812., на дан  Казањске иконе.

Наполеон је тада изгубио 7000 војника.

У време кад је Лењинград био пред падом, Стаљин је дозволио да се икона изнесе из цркве и да се одржи литија са молебаном.

Ношена је у Стаљинград, пред њом се молио и маршал Жуков.

Стојим пред њом и палим свећу за Јесењина!

-Заборавио си на себе! – каже Башкиров.

-Да, тога се увек сетим у слободном времену!

Запалио сам свећу и Кутузову, који овде лежи.

Фелдмаршал, Михаил Иларионович, за кога причају да је волео киселе јабуке.

И успут причамо о једној жени коју нисмо познавали.

Као и све жене, и она је била лепа, али ова је била и паметна, докторирала и на једном од овдашњих института бавила се оплемењивањем и укрштањем биљака.

После много година, успела је да направи сорту краставца које обично  купујемо у теглама и зовемо – корнишон!

За то је добила Стаљинову награду.

Она је тада била мало вреднија од Нобелове!

И госпођа је дуго размишљала: шта да уради са парама, да ли да купи стан, имање, да помогне институту…?!

Имала је двоје деце и мужа.

Муж је говорио:-направићемо дачу и купити чамац, више нам не треба.

Она је рекла:- не, купићемо ауто, да обиђемо свет и кад се вратимо одлучићемо!

На изласку из Санкт Петербурга, имали су саобраћајни удес.

Goran Lazovic u Sankt Peterburgu (9)

У полицијском записнику је писало – четири беживотна људска тела и једна мртва мачка!

Кад су их сахранили, месни парох је рекао:- уплела је руке у бојже прсте, да је хтео мали краставац, Бог  би га први створио!

У Санкт Петербургу  кад замирише снетац, сезонска риба, зову је карјушка, мирисом подсећа на краставац,  кажу – долази пролеће!

А одавде до пролећа, као од корнишона до великог краставца.

Причамо  о Пушкину.

Александра Смирнов – Росет, каже: – волела сам да ручам код великог песника.За ручак је био шчи или зелена супа са куваним јајима, крупни  котлети са спанаћем или кисељаном, а за дезерт је било слатко од белог огрозда. Или палачнике по рецепту Арине Родионове, блини, са боровницама!

То је оно што сам јео са Оксаном, док смо чекали Дениса.

Питала је:  да л ‘ ми се допада, и ја нисам одговорио!

Исидора Секулић ћутање дели на претходно и накнадно!

Не умем да се сврстам.

Сарамаго је, пише Магдалена, наставио тамо где су стали Бекет и Кафка.

Знам да је за позамљене паре купио прву књигу и свој  роман  “Земљу греха“ осмислио  док је радио као аутомеханичар.

Али, зашто  се његови ликови заљубљују у жену која не постоји?!

Мора ли  жена која се воли да буде,  Јелена које нема?

Магдалена шињел зове кабаницом и воли Набокова.

Он је рођен у овом граду и један лептир се зове по њему!

Није то само лептир, то је –  двокрила врста!

Ловио их је, скупљао, велики Набоков, и лепо је што ноћас мислим о жени које има.

Пушкин је у Санкт Петербургу упознао Наталију Гончареву са којом се венчао, 1830.

Била је лепа, размажена, помало и расипница!

Са њом  добио четворо деце, издржавао  и њене две сестре, поверовао је себи тек кад  су му други рекли да се оженио кокетом која није волела књиге.

Тада је дошао и Жорж Дантес.

Емигрант, који је Наталији језик завлачио под врат.

У  “Литерарном кафеу“ на Невском Проспекту, где пијемо чај, постављена је његова биста.

Одавде је отишао на двобој који се одиграо у зору, 27. јануара 1837.

У  последњем часу је  затражио слатко од дудиња,  а власт  наредила да се сахрани тајно, и да се до гробља превезе у колима натовареним сеном.

И где је сад?

Ено га у Михајловску, седи  мртав  пред продавницом.

Нико га не би препознао, осим оних који питају: колико је сати?

Осећам да је касно, не пише ми се.

Сутра идемо у цркву Христовог васкрснућа, зову је храмом Спаса на крови.

То је црква проливене крви Христове!

Шта ћу ја тамо, кад ни петла нисам заклао?!

Истина, имао сам неколико блиских сусрета са свињама које су се у сланину претвориле!

Бог воли масно и кад једе рибу, у име пастира својих!

Француски кревети су направљени да ти покажу колико си далеко од оних који ти говоре да те воле!

Башкиров ме опет буди.

То би се могло рећи – Башкиров брзо спава,кува нам кафу и сања о совама које је као студент неговао  у Кишињеву!

Имао је и гаврана, са којим је причао о Горбачову!

Црква је саграђена на месту где је убијен руски цар, Александар Други, 1881.

Прекривена са скоро осам хиљада метара мозаика, које су осмислили  Вашњецков и Несторов.

Подсећа на цркву Василија Блаженог у Москви.

Током блокаде Лењинграда била је прекривена платном.

Да фашисти не гледају  колико је лепа.

Иза ње је пијаца, где се продају сувенири.

-Како ме топло гледате!- каже Елена.

Родом  из Ростова, има кћерку, бившег мужа и дугачки капут – BOSS!

Не зна она да је модна кућа Хуго Бос шила и дизајнирала нацистичке униформе Вермахта.

Дође ми да јој скинем капут,  и  да је обучем у родољубиви осмех с кратким рукавима.

Исакијевски сабор, један од најпознатијих објеката у Санкт Петербургу, обмотан је чудесним легендама.

Goran Lazovic u Sankt Peterburgu (1)

Његовом архитекти, Августу де Моферану, прорекли су да ће умрети  нагон завршетка изградње  храма.

Месец дана након завршетка радова, архитекта је умро.

Причало се, такође, све  док је Сабор у скелама,  царска породица је безбедна.

После изградње 1858., Сабор је био у скелама до 1916. Када су скинуте, догодила се Октобарска револуција!

Испред Сабора је монументални споменик цара Николаја Првог на коњу.

На постољу извајане фигуре цареве жене и три кћерке које држе крст и Јеванђеља.

Недалеко одавде је и споменик који је Катарина Друга подигла Петру Првом, кога је Пушкин назвао – “бронзани коњаник“.

Ову легенду симболизује коњ који гази змију.

Исакијевски сабор био је највећа црква у царској Русији, грађен четрдесет година,висок 101,5 метар и посвећен је Св. Исаку Далматинском, који је био заштитник Петра Великог, рођеног на празник светитеља.

Анђели са спољне стране украшавају куполу цркве, док је улаз украшен гранитним стубовима од једног комада, појединачно тешким 80 тона.

Велика бронзана врата у рељефу рађена су по узору на она која се налазе на Крстионици у Фиренци.

Сабор краси 112 стубова коринтског стила, изнад њих је уметнички рељеф који представља преобраћање Св.Владимира.

Унутрашњост цркве захвата површину од 4000 метара квадратних и обилује позлатом, муралима, мермером и мозаицима.

Иконостас је израђен од осам стубова мелахита и два од лазурита, и изнад њега су две  фреске –  Христовог васкрсења и Тајна вечера.

Ноге не осећам, можда нису моје!

Денис рачуна, препешачили смо више од двадесет километара.

Док прилазимо чувеном Ротонду у Гороховој улици, где се налазе “ђавоље степенице“, прича ми да је пливао у Неви, чак му је и милиција аплаудирала.

Осећам мирис паучине, некад је ово била јавна кућа, у њој је живео чувени Григориј Распутин, сад овде спава прошлост, има штап и  квалитетне социјалне вилице, оне што испадају само кад се прича о будућности.

Пролазимо поред Споменика љубави.

Подигнут је Осипу и Надежди Мандељштам, направљен од страха и наде!

Дубок наклон, заљубљена стражо!

Љубав не расте, не постаје велика, и савршена одједном и сама по себе, већ захтева време и сталну бригу, говорила је последња руска царица, Александра Фјодоровна Романов.

Ево ме са њом, у хотелској соби.

Ни ја не верујем да су ово њене фотографије.

Са дугим плетеницама, сиво – плавим очима, нежна и топла, није чудо што су је звали Сунчана!

Није била омиљена у народу, није марила за дворска правила, што је посебно љутило њену свекрву, царицу Марију Фјодоровну.

Чак и кад је после четири кћерке родила сина, царевића Алексеја, Руси нису умели да је заволе.

Али, њен брак са царем Николајем Другим, све до часа кад су мученички убијени, био је пун љубави и разумевања.

Постоје  жене којима се не да да буду срећне.

Оне су добре, привржене, вредне и не завиде женама које немају ништа  од тога.

Фали им само мало, да би имале оно што имају жене које то не заслужују.

Не знам како сам спавао.

Снег нападао до колена.

Рецепционерка пита:- јесте ли пушили у соби?

-Шта вам пада на памет, госпођице! То радим само у тоалету или крај прозора, кад ме нико не види!

На централном петербуршком Тргу је споменик Александру Првом, подигнут након победе Руса над Наполеоном.

Међу оваквим, ово је највећи споменик на свету: висок 47,5 метара и тежак 500 тона.

Н а постољу је композиција од штита Принца Олега Новгородског, шлем Александра  Невског, напрсник Александра Првог, као и други симболи хероја који су донели славу Русији.

На врху је анђео са крстом, за кога верују да личи на цара Александра.

Не, данас нећемо у Ермитраж!

Ни сутра, јер идемо у Царско Село!

Имамо довољно времена да нађемо улицу  Горана Лазовића!

-Само идите право, ту има једна црква, не знам како се зове, има и неколико кафана, и уз улицу је велика кућа. У њој живи тај господин! – каже човек са клупе.

-Не тражимо њега, него улицу!

-Он ће вам све објаснити, само не верујем да ћете га наћи!

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.