ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Приче из Албаније

lazovic-u-albaniji-4

Киша је у Београду, поподне као покисло штене цвили под прозором, свадбарски урнебес пристигао са улице, има и пуцања, ветра и наде да ћу до зиме научити да подложим ватру.

-Шта си јео? – пита мајка.

-Оно од јуче!

-Али јуче ниси ништа спремао!

-То сам и јео, мајко!

Ово је Соњечкино доба, кад год прилегнем нађем је испод јастука.

Изгужвана и мокра, са лицем које се шири на нежност, досољава ми и вида снове.

Причам  јој о вуку који је сањао свог убицу.

И заборавио сан.

Кад су се срели, човек му је рекао – однекуд се знамо!

И то је било последње што је изговорио.

Овакве приче Соњечку одводе у други крај собе.

После  гледа на једно око, задиже хаљиницу да је не изгужва, и покушава да препозна глас који ме убеђује да се спакујем.

-Крећемо у Албанију!

-Кад?

-За пола сата! Хоћеш ли са нама?

lazovic-u-albaniji-6

Одговарам – хоћу, и  увиђам да не знам шта говорим.

Између Малог Пожаревца и Тополе палим цигарету.

Марија ме други пут упознаје са Владом.

Иду у Драч, пословно, на задњем седишту сложили и оно што никад нису гужвали у Београду.

Заглављен сам између кесе с виклерима и великог несесера.

Из њега допире мирис пасте за зубе.

Не би се то ни осетило, да ми се није учинило да је несесер подметач за седење.

Тек негде иза Краљева ослобађамо се вештачког озона.

Пред мостом, одакле пут води према Девојачкој стени и манастиру Градац, баш на проширењу где медари продају вунене чарапе, ракију, полувере и луч срећемо сестру Ефимију.

Бившу Јелену.

Куповала потрепштине за манастир, и застала.

Као да је чекала да нас загрли.

-Кад ће те доћи?

-Кад дођемо к себи! – одговарам.

У манастирском конаку причали смо једном о козама и Тарковском.

Кувала је чај и приносила посне колаче.

И на одласку ме даривала иконом Светог Луке, да ме чува од вишка речи, и тупих слова.

Кад је с нарамком кренула уз  брдо, као да је половина мене пошла за њом.

Као да сам гледао лептирицу, купусарку, како се успиње на тек процвали дуд.

У Рожајама лепршају зелене заставе.

Расплетене косе девојачке, високе штикле и хеланке, и поред  њих оне што им се ни очи не виде, па им корак одмерен и укочен.

Гледају испред себе, и вирну понекад у телефон.

Онако с кесама, застану поред излога, онда се окрену и продуже.

Миришу ћевапи, дишу баклаве и перје некакво пролеће низ улицу.

Да није светла, Рожаје би у свачијем оку остало касаба.

На удаваче подсећа, оне које су навршиле два пунолетства и чекају да се у њих заљуби неко богат, и невин.

-Колико си пута била у Албанији? – питам Марију.

-Мало више него ти на Дорћолу!

Влада се смешка, и пред Подгорицом ми показује крстић који је добио од патријарха Павла.

Он га дељао, обичном бритвом, од сувог јавора.

Пред кишу отежа.

Спрема се Подгорица за спавање.

Ветар јој помаже, уз баладе из кафића, и две продавачице  сладоледа, опасане дебелим шаловима.

Закључавају радњу и проверавају катанце, поред семафора.

lazovic-u-albaniji-5

Скрећемо према Божају, граничном прелазу Hani или Hatit.

Нико се не обазире на наше београдске таблице.

Чак ни црногорски цариници, утегнути и мало смешни са лампама у руци.

Сноп светла се зауставио на мом колену.

И  на оном несесеру из којег је већ прокуљао мирис женског парфема.

Мислим да је поломљено и оно што је било неломљиво.

На албанској страни  рутинска размена погледа, листање и скенирање докумената, и широк осмех пун кармина.

Негде сам то чудо сретао, или ми се привиђало у тмуши, кад сам се тражио тамо где ме није било.

Питам је за име.

-Дрита! – каже, и рука јој остаје на недрима, на царинској униформи, украшеној црвенилом и црним орловима.

До Скадра педесетак километара.

Као да јездимо низ зетску долину.

Питомиња у којој би и камен никао, пут уређен и прегледан, начичкани виногради и воћке поред житних стрњика утонули у мрак.

Скадарско језеро баца сенке према месецу који исијава у налетима, и застаје на таблама продаваца крапова.

Оне су поред пута, наспрам усамљених кућа најчешће без крова на четири воде.

Имају само плочу, и високу ограду.

И на тим таблама је уметник нацртао рибу која личи на фебруарског мачора.

Има и бункера, из доба Енвера Хоџе.

У ресторану “Тратида“, где нас госте печеним сиром, вином и пршутом са Његуша, причају да су бункери прављени од најтврђег материјала.

Да би се уверио у квалитет градње, Хоџа је пројектанте затварао у те бункере и потом на њих бацао гранате.

-Има ли преживелих? – питам.

-Бункери су надживели великог француског ђака! – одговарају.

У Албанији их је било више од шесто хиљада, а један је вредео као гарсоњера у Тирани.

Марији се већ спава.

Ето, зато волим да путујем сам, да на леђима не носим ничији сан, чак ни у земљи у коју сам ушао испуњен слутњом да ми се ништа лепо не  може десити.

Касно је за ноћ али не и за шетњу.

Делује то можда лудо, превише храбро, у земљи одакле је Бог званично протеран 1967.

Албанија је била прва самопроглашена атеистичка држава на свету, а јавно ушражњавање вере дозволила  тек 1990.

Бог на овим просторима још увек сигурно после другог дневника одлази на починак.

Пролазимо поред хотела Европа.

Сав је у сјају и кристалу, и на пространом паркингу нема аутомобила којем се лопови не би обрадовали.

Џипови, па опет џипови, и понеки мерцедес.

И тако до трга Dugajet e Reja.

Из неких ресторана одјекује српска музика, она која се не слуша устима него срцем и ушима.

-Здравко Чолић у Скадру?- зачуђен је Влада.

-Споро то стиже до мог мозга! Вечерас изгледа најмање верујем себи.

Шпартамо улицом Jeronim De Rada.

Широки излози, на другој страни дрворед, билборди, а из оних соцреалистичких зграда, којима малени балкони служе за гледање и слагање свега што не треба, као да цури неко сиротињско светло, и по завршетку треће смене претвара се у таму.

Младеж нас сусреће, весела и мало бучна.

И ми за њима, право према шопинг кварту, званом Kemal Dracini.

Има свега, и српских наполитанки у излозима.

А град ми је изгледао тужно и сиво кад смо у њега улазили.

На свакој кривини перионица аутомобила – lavarh!

И чкиљава светла, празне тезге и згучени ноћни пси.

lazovic-u-albaniji-3

Ово је најљубавнији град у Албанији! – прича рецепционерка.

Овде се додирују Дрим и Бојана, и после одлазе у Јадранско море.

Кад је изговорила  оно – додирују, Влада је праснуо у смех.

И она такође, са српским акцентом.

Срби из Скадра су махом пореклом из Црне Горе, језик им је српски и изјашњавају се као Србо-Црногорци.

У овој некадашњој балканској трговачкој метрополи  живело је  више од 250 000 Срба, од којих је скоро половина  током Првог светског рата избегла у Србију и Црну Гору.

Срби у Скадру нису дијаспора него аутохтони народ.

Гостовао је овде и Матија Бећковић, под зидинама Младе Гојковице.

У оближњем селу Враки, у цркви Свете Тројице, литургију служио патријарх Иринеј.

Марија спава мртвим сном, ни дувански дим јој не смета, ни отварање флаша, шуштање македонског пива, чак би се обрадовала да је пробудимо.

То не изговарам, и на прстима промичем поред њеног кревета.

-Да је мени мајка конзул, спаваобих  још тврђе!- добацује Влада.

Марија се изненада усправља, и пита:- а што није?

У Скадру, четвртом албанском граду по величини, где је српски језик укинуо краљ Зогу декретом из 1934, до када је  радила српска школа “Обилић“.

-Мислио сам да спаваш!

-Сад имам право да те пробудим кад пожелим, и да ти причам о мајци и другим конзулима! – каже Марија.

И отвара прозор.

Који ме  ујутру подсетио да имам још жива леђа.

Кафу пијемо у Љешу.

Пролазимо Вор и примичемо се Драчу, негдашњем главном граду Албаније.

Сад је то велика лука, 1912.  био је  српски.

Палме и бродови, мандарине у приколицама, корморани и домаће вране, и људи насмејани, озарени сунцем, они старији пуше чучећи, и ретко су гологлави.

Марија и Влада  одлазе ка Капетанији.

Већ касне и изгледају смешно са хрпом  папира у наручју.

Они то зову документима.

Чак им се и ветар смешка.

Екрем Дуљевић је тачан.

Чак ме је и чекао, и братски раширио руке при  сусрету.

Идем у Фијер, албанску Тоскану.

Поља пуна маслина, стара и млада стабла се огледају у мору, виногради утегнути под конац и ограђени, и ваздух као натопљен морским зачинима.

Све је окренуто према сунцу, и оној плавети која таласа, хучи и тамо негде у даљини псује небо што не може да га дотакне.

Пролазимо Кавају.

Екрем помиње претке.

У Албанију су дошли 1924!

Кренули ка Цариграду из Рашке области, и застали.

Направили куће изнад града Фиера.

Албанске власти су им промениле презиме у Дула.

Екрем је неправду исправио преко суда, уз доста мука и пара.

Срби се у матичним књигама, каже,  воде као Албанци, а ако се на попису изјасне као Срби , то би значило да дају лажне податке, за шта могу и кривично да одговарају.

Екрем је Србин мухамеданске вероисповести.

Зна своје корене, иде и у цркву и у џамију.

-Ја и сви моји знамо да смо Срби. – прича. Промена вере некад је значила опстанак породица, па чак и племена.

Из Лушње улазимо у Фиер, Bashkia Fier!

Град окружен мочварама, река Гјаница се улива у Семан, идемо низ улицу која је од друге раздвојена тротоаром.

Велики и мали чемпреси као српски војници за време голготе одупиру се ветру.

lazovic-u-albaniji-2

И опет куће са равним кровивима, испред њих албанска застава, негде су окачене и на бандери, поред капије.

Застајемо у улици оивиченој бетонским лоптама обојеним у жуто.

И гледам како црни мерцедес претиче коњску запрегу, уз доста муке и вештине.

Читав град је у градњи.

Ничу зграде, уноси се мермер, постављају велика стакла, и неке жене пролазе на бициклима.

-Пре 2010. овде  нико није знао ни једну српску реч! – каже Екрем.

Владика Амфилохије је покренуо иницијативу да се српски језик сачува на овим просторима.

У региону Фиера живи око пет хиљада Срба.

Немају своју школу.

Грчкој и македонској мањини је омогућено образовање на матерњем језику.

У Ђирокастри је отворена и грчка средња школа, а македонска у Пустецу.

Извлачимо се из града,  другом страном, и опет упадамо у гужву.

Дуљевићи нас чекају.

Живе на периферији града, на узвишењу одакле се види пут којим се до Тиране стиже за два сата.

Село се зове Рефли Милбофш и у њему има више од четити стотине српских кућа.

Пред Екремовом – српска застава!

Дочекују ме као најрођенијег, насмејани и весели, разгласили већ  да имају госта из Србије.

Љубанда, Голоб, Џевахир и Мирко су Екремова браћа,

Ожењени и скућени, имају петнаесторо деце.

И петнаест српских застава.

Дознајем да у Албанији тренутно живи око тридесет хиљада припадника српско-црногорске мањине.

Албанске власти кажу – само 15о!

Краљ Зогу је сањао о албанском идентитету и почео да га ствара бришући оно “ић“ из презимена.

Са српским именом није могло да се школује ни запосли до пада Енвера Хоџе.

Тако су српска имена замењивана албанским и по значењу била понижавајућа: Guri – камен,Druri  – дрво,Hekuri – гвожђе….!

Промена имена и презимена је данас могућа, али је врло скупа, и спора.

Екрем показује према кући, где је направио  школу за учење српског језика.

Прво је основао Удружење Јединство.

Више од хиљаду Срба захваљујући њему научило је ћирилицу.

Учење српског језика организовао је и у Фиру, и у селу Хамин.

Учитељи су долазили из Скадра и Тиране.

Долазили су и дођоши са Косова, прво  уцењивали родитеље, па децу, наставницима претили смрћу.

Разбијали прозоре и клупе.

Било је дана кад је са браћом  чувао страажу под оружјем.

Долазио и један академик из Тиране, да га убеди како он није Србине него Албанац.

Он и Козмо Дима, који шест година предаје српски језик, једном су претучени од косовске банде, која би и овде свему што је српско да утре траг.

Вредни и поносни Екрем слеже раменима.

lazovic-u-albaniji-1

И окреће се према браћи која му у свесрдно помажу.

Колико су сви они гладни домовине.

Србија их помаже и гледа  издалека.

Обезбеђује уџбенике и десетак Срба из околине Фиера стипендира на београдским факултетима.

Али, све је то премало у односу на друге, скоро ништа према потребама. Овдашњи Срби  немају приступ медијима.

Немају ни јавно гласило.

Имају само једни друге, и верују у Бога.

Улазим у учионицу.

Деца устају и једногласно изговарају – добар дан и добро дошли!

Показују ми српску заставу.

Љубе је и слажу, и на карти показују где је Србија.

-Где је то?-питам.

-Тамо далеко! – одговара девојчица из првог реда.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.