ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Марушка Јованова

Илустрација: Ирина Власова

Илустрација: Ирина Власова

Кад је умрла Марушка Јованова, таман се бирала слама за дуње у трапу, читаву ноћ је тињало светло пред црквом, и у поноћ је стала киша која је појела ону равну страну пута што води до гробља.

Сахрана је обављена тек трећег дана, и то пред мрак, чим су пристигле Марушкине кћерке издалека.

Јаукале су јаднице, и примицале се једна другој, све три подбуле, стајале су до попа који је пречицом дојурио са нечије свадбе, и крстиле се кад год би их он погледао.

Сувоњаве и високе, повукле на Јована, који је умро погрбљен, онакав какав се вратио са Голог отока, збуњено су гледале у окупљени свет.

Зевнуле би каткад и у раку, у коју се неприметно сурвавала земља са стране, клизећи нечујно као што се деца спуштају са младих шљива.

И народ је више гледао у њих него што је слушао попа, или загледао откривену мртву Марушку.

Ретко су долазиле, и о томе се у селу причало тек кад би отишле.

И за њима су ишле разне приче, од којих се највише веровало оној коју је шумар знао понекад да исприча пред продавницом:-воле краља и Русију више него Тита и партију, зато не долазе!

Са гробља су отишле у цркву.

Нико за њима није пошао, чак ни поп који је журио опет на свадбу, само их је замолио да црквени кључ ставе у опанак испод метле крај новог звоника.

Кући су дошле у сами мрак, тад се појавио и дим из оџака, што га је Марушка  очистила онога дана кад су је нашли са неначетим хлебом у рукама.

Седам дана су уређивале покућство, чистиле прозоре и подове, и сваког јутра одлазиле на мајчин гроб, низ ону страну поред срушене воденице, а поштар их гледао кроз завесу, на једно око, и чудио се како погоде да прођу туда стално у десет сати, ни минут доцније.

Сијалице су им некад гореле и до поднева.

-Ал ће се наплаћати  струје! – жагорила је попадија, која једина није била на Марушкиној сахрани, јер годинама нису говориле због некаквих ситних колача који су им загорели  уочи Светог Јована.

И стално је гледала према њиховој кући с рукама на куковима,  знала је и да чучне не би ли боље видела како дан протиче горе код њих.

Она је прва и угледала како Марушкине кћерке закивају прозоре са спољне стране и на њих навлаче дебелу шарену ћебад.

-Спремају се да више не дођу! –рекла је попу, и показала на велику црну лимузину која се зауставила пред Марушкином кућом.

Препознала је клесара Стојана, оговараног због кривих прстију и подвољка, скупог и поштеног мајстора, који је Марушкиним кћеркама дошао незван.

Причало се, тај се налутао по свету беломе, изучио занат код најбољих сликара, и кад је намерио да се врати, срео  човека који га је окитио златом и парама, јер му је насликао сестру на мермеру тако да су сви рекли – ко да је сад заспала!

И од тада, клесар Стојан добро мери коме ће и шта да ради.

Прво пита – какав је био тај што је умро?

Умре ли лош човек, говорио је, греота је причати да је био добар.

Треба рећи оно што јесте, да је био фукара и тако му помоћи да на ономе свету буде бољи.

Марушкине кћерке су биле збуњене и затечене пред непознатим човеком, који је дуго ћутао и гледао у иконе окачене на чађавом зиду, десно од врата, уоквирене босиљком и везеним пешкиром.

Принеле су му кафу и ракију, и селе наспрам њега, покуњене.

-Дошао сам због ваше добре мајке. Нисам је познавао али мислим да о њој знам све. Хоћу да је уклешем, и за то не тражим ни динара.

Она  је заслужила да јој се добро добрим врати.

Погледале су га отворених уста, још више се стисле у раменима и ближе примакле столу.

-Откуд знате да је била тако добра? – питала је најстарија кћер.

-Има код нас један човек, брадат и мало запуштен, мало говори и иде тако од куће до куће, ради  и не тражи пуно. Зовемо га Славонац, а он право име никоме није рекао. Носи шајкачу и живи сам. Сад је мало оронуо, а док је био здрав носио је оно што нико није могао ни да подигне. И онда, док је радио на крову једне куће, неко му је рекао:-хајде, пожури, хоће киша, јебем ти дете!

Он је испустио цреп из руку, и почео да дрхти. Бацио је алат и газди викнуо:-ништа не треба да платиш, ниси ти нашао испечено дете у шпорету с јабуком у устима него ја!

И од тада се отуђио од људи.

Никад више никоме није рекао – добар дан!

Само је понекад одлазио код ваше мајке, помагао јој око врта, и радио шта би му рекла.

Јуче сам га срео у продавници, тражио је свећу на вересију.

-Платићу кад будем имао! – рекао је.

-Даћу вам и мало хлеба и сланине! – узвратила је продавачица.

-Нисам гладан, јуче сам јео! – одговорио је и са свећом изашао а ја кренуо за њим.

Давао сам му пара, није хтео да узме.

-Хоћу да зарадим, зови ме кад имаш посла! – одбрусио је.

Ту свећу коју је узео на вересију, однео је и запалио на гробу ваше мајке.

Марушкине кћерке су заплакале.

Клесар Стојан је држао руку на устима.

Пристижући од попове куће ковитлао је ветар конзерве по ливади, оне што их је Марушка качила међу прозукле пармаке, и пунила житом, да птице не певају гладне.

-Стално прича о некој дуњи коју му је ваша мајка дала. Држао је у недрима и негде изгубио, па се враћао да је нађе.

-Што си то радио, питао сам, бар у дуњама не оскудевамо, има их пред сваком кућом?

-Знаш, рекао је, мајку нисам упамтио, подигла ме њена сестра.

Од ње сам и чуо, кад се, јадница, с душом растајала, тражила је да ме види, а ја тек проходао.

Тад ми је пружила жуту дуњу, и  умрла.

Марушкине кћерке су гледале према старом креденцу.

Клесар Стојан се скупљао на шкрипавој столици.

И све му се чинило да је заборавио да броји.

На сталажи изнад кревета прво би избројао дванаест а после петнаест дуња.

Није знао ни која је од које жућа.

-Дајте ми сад једну мајчину слику, и ја ћу је уклесати најбоље што умем! – рекао је. И јавићу кад завршим!

Марушкине кћерке су се погледале и скоро жмурећи окренуле према Стојану.

-Мајка је имала само три фотографије. Једну су мишеви оглодали с врха па све до врата, другу  дала оцу и он је није вратио са Голог отока, а трећу послала нама, у писму које никад нисмо примили! – одговориле  су.

-А каква вам је била мајка?

-Добра, кад би нас нешто заболело, плакала је а ми нисмо хтеле да плаче па смо лагале да смо очас оздравиле.

-А очи?

-Плаве и бистре, мало упале, то иде с годинама.

-Јел била висока?

-Виша од нас!

-Сећате ли се њеног лица?

-Било је топло!

-А чело?

-Стално вруће! И знојаво.

Бележио је Стојан све што су Марушкине кћерке причале, притискао преполовљену мастиљаву оловку, и окретао се према шпорету из којег би понекад прокуљала шака дима.

-Кад имаш мајку све што те боли брзо престане! – рекао је  на одласку и замакао.

Марушкине кћерке су сутрадан  отишле.

Ко их је и како превезао до града, није знала ни попадија, која је  одмах разгласила да су заборавиле кућу да закључају.

-Кућа се закључава само кад не знаш кад ћеш да се вратиш! – одговорио јој је Стојан с којим се срела на улици.

О Марушки Јовановој нико више није говорио.

Једном су је о слави  поменули, и шумар је рекао: – била је поштена прековише,  зато није умела да живи!

Попу је те ноћи позлило, једни кажу од печења, а други  од дугова којих није могао да се сети.

Снег се наваљивао на прозоре, а онај брадати Славонац је  подлагао ватру у Марушкиној кући.

Ноћ уочи њене честреснице.

Куљао је дим и ишао право у небо, док је он  пребирао по дуњама са креденца.

И гледао, која је топлија, она коју држи у руци или она коју је видео на гробљу, коју је у Стојан уклесао у мермеру и испод ње написао  – Марушка Јованова!

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.