ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Јевтушенко и Милена, никад више такве љубави!

Имаће Јевтушенко брезу изнад главе.

И Пастернака с десне стране.

Имаће и стари јаблан крај ногу.

На гробљу переделкинском.

Шта ли ће радити птице?

Тог 11. априла, у 16 сати!

И возови на станици Зима?

Кад више не буде Јевтушенка!

Плакаће сигурно једна Милена!

О Боже, како је молио да је нађем:

-Погледај,  можда је  у Београду!

Још је волим, и хоћу то да јој кажем!

Док смо мирисали на вино и растајали се пет векова.

-Видимо се у мају! – викао је с врата.

Снежана је ћутала.

Она увек ћути кад се мени плаче.

И Краснопољски је ћутао.

Ћутале су и књиге које сам носио за Кустурицу.

У Переделкину те ноћи кад није било мрака.

Срео сам себе од пре тридесет лета.

И Јевтушенка како ме упознаје са Вознесенским.

Ахмадулина је по обичају кувала горку кафу.

И ја сам стално био гладан.

Од књига нисам стизао ни да волим.

Тамо неке жене за које сам мислио да су поезија.

Биле су срећне због тога!

И ја сам био срећан.

Кад је Јевтушенко због мене побегао из болнице.

И дошао у Долгопрудни, по снегу.

-Сад идемо код моје Маше! –рекао је пред зору.

-Зашто?

-Да јој кажеш да нисам пијан!

Отишао сам тек за Божић!

Опет је вејало, као кад сам га чекао једном испред Дома писаца.

Са мном је била и Марија.

Сви ти Козлови су добри људи.

И Јевтушенко је Марију пољубио у руку.

На Божић, кад све бајке допутују у Москву.

Били смо у Переделкину.

Помешали наочаре и сломили једну чашу.

Из  нехата.

Причали о женама и Фиделу Кастру.

Маша није била код куће.

Јео сам сирову рибу и црвену икру.

Иде то уз коњак из шездесет и друге.

Кад се пије из чепа и помиње Милена.

Опет, док пада снег.

Марија је стављала капу на очи.

Мени је, искрено, било свеједно.

На Кијевском вокзалу што ми се смеју девојчице.

Оне што у мини сукњама отапају лед.

Уместо да их гледам, ја сам брисао књиге.

И маштао.

Да им у брусхалтер гурнем по једног Јевтушенка.

И докажем да је љубав, ипак, нешто што постоји.

За разлику од мене, и смрзнутих  усана.

Које ме засврбе, чим се сетим Сибира.

Где сам за једно поподне два пута расплакао Уљану.

-Хајде сад мало да се грлимо!

Молио је на минус четрдесет и три.

-Ти ниси нормалан!

Бранила се нежношћу.

И гледала да муж не наиђе.

Поред Јенисеја, одакле искачу златне рибе.

И мресте се у сновима.

Тако ми причао Јевтушенко.

У  шта Уљана ни сад не верује.

Док прича о плавој хаљини, коју ће обући за Васкрс.

Звала ме пред поноћ.

И питала – је ли жив?

Таман кад се Јевтушенко примицао облацима.

Јавила ми се и Милена.

Она, коју смо тражили годинама.

Послала једну слику.

За неколико дана удаје кћерку.

И никад више такве љубави.

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.