ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ДУШКО РАДОВИЋ: Три чвора на трепавици

Lazovic i Radovic

Тад сам живео у улици  Војводе Степе, негде иза броја 320.

Био студент, а газдарица гладна и зла.

Имала две куће, кћерку и неколико зечева.

Једном, кад је била зима, ушла  у мој собичак, узела књиге, поцепала их и потпалила ватру.

Достојевски је први изгорео!

Кад ме угледала, само је  рекла:- имаш ти тога пуно, гледај од чега се живи, напољу је снег!

Нисам имао телефон, знао сам само број на који могу да ме зову!

Кад бих јој дао двеста грама кафе, она би из неке дебеле свеске прочитала ко ме је  звао!

Другарици сам тако, после три месеца,  честитао рођење сина!

Њена кћерка је била лепа и  витка.

Препаметна?

Питао сам једном: -волиш ли Мику Антића?

-Мику да, али Антића не познајем!

Била је мало удата за неког црнца, са њим ишла на море, он се тада изгубио, и имала је страшну жељу да се уда.

Умела је да направи погачу, питу и баклаве!

Кромпир је гулила баш  танко!

Стално ме питала за мајку, и: -треба ли нешто да се опере?

Међу нама није било неслагања.

Кад сам јој попунио захтев за издавање извода из матичне књиге рођених, загрлила ме, и донела чоколаду.

Била зајапурена, у некој мајчици испод које су се назирали капилари.

Чим се окренула леђима,газдарица је очима показивала да је погледам.

И ја сам гледао,  као у месару.

Квалитетно месо не прија студентима из провиције!

-Звао те неки Душан Радовић, крчи кад прича! Рекао  да пораниш, сутра око пола пет, и купи мами кафу кад се вратиш!-рекла је, молећи да угасим светло пре десет.

Да не види мајка како горим!

Нисам спавао те ноћи, пробудио сам петлове и уличне псе, ширила се завеса из моје собе и иза ње виркала најмање три ока.

Душко је већ пио кафу, на 23 спарату  “Београђанке“.

У собичку од дима, окружен књигама, седим пред иконом која пита:-хоћеш ли нешто да попијеш?

Пијемо кафу из великих шоља, горка, али слађу нисмо ни заслужили.

Жали се на несаницу и лекаре:

-Са докторима сам на ратној нози. Одвраћају ме од цигарета, лажем их да пуно не пушим, али они се не дају преварити.

Распитује се и о колегама:

-Некад су долазили чешће, ударили против себе, пишу само о ружним “ситницама“.

Лазовић:

Ученици Пете београдске гиманзије, исписали су паролу  МИ ВОЛИМО ДУШКА РАДОВИЋА! Црвеном бојом! Преузимате ли улогу диховног узора?

Радовић:

Требало би посумњати у младост младих људи који ме воле.

Радије сам за дружење са мојим вршњацима или нешто млађим од себе.

Бити нечији узор, значи имати голему памет у сваком тренутку. То значи, паметно мислити и паметно причати.

То је далеко од мене!

У многим треницима, дозволио сам себи да паметно не мислим, и да не причам тако.

Рекао сам доста онога што други паметнији људи, никада не би рекли!

Паметније је дружити се с људима од “угледне памети“.

Они знају да посаветују, као што знају и да помогну у оном важнијем смислу.

Ми, људи од пера, можемо, понекад само, да посаветујемо,а младима који инсистирају на  отвореном дијалогу то не може бити довољно.

Лазовић:

Причамо о духовној кризи…?

Радовић:

То је груба реч, а можда и није!

Мањкавост духа значи апсолутну неразумност и површност, а до таквих висина треба још пропуста.

Радије бих говорио о тренутној мањкавости, за чије постојање кривицу сносимо  заједно.

Наравно, и ја се осећам кривим што нам је инфлација у порасту, што нам унутрашњи непријатељ доказује присуство и што нам се дешавају ствари које нисмо ни сањали.

Кад већ причамо о духовним вредностима, немогуће је не поменути важећи систем вредности.

Овакав, какав је, он је небитан и неважан!

Али, срећом, није ни вечан!

Ипак, битан је у другом попгледу: треба да укаже на стварне вредности и оне које то никада не могу бити!

Лазовић:

Поражени су памет и озбиљност, завладало је народно весеље…!

Радовић:

Једном сам рекао да је успех занимање бестидних.

Сви који су се стидели остали су анонимни!

И ко год се није стидео, урадио је нешто, а то је сигурно нешто велико!

Ја сам се у почетку пуно стидео!

Ти осећаш то време?

Лазовић:

Да, питају јеси ли гладан, а ја одговарам:-радије бих кафу!

Радовић:

Нема више тога, Горане!

Ово је време лаке популарности, лажног успеха, а све што је лако – тешко се подноси.

Озбиљност је привилегија добростојећих!

Логично је да за разумевање те врлине није потребно географско предзнање.

И здрав разум озбиљно надгледа уска пространства.

Нема времена народном весељу.

Биће га ако памет и озбиљност поведемо заједно на гозбу.

Такву потребу осећамо и спремни смо јој удовољити.

Лазовић:

Нема нам бежања, кад немамо где побећи…!

Радовић:

Много смо се подели, не знамо више од чега смо састављени!

Што је више интереса, то је више и разлога за полемике!

Некад нам се чинило да имамо заједничке интересе, тад нисмо имали о чему да полемишемо.

Тад ми је досадно, и обично ме глава боли!

Заједнички интереси омогућавају да се пронађемо и распознамо.

Боље је знати заједнички капацитет на почетку, него трчати почасни круг са онима који су ти увек нож забијали у леђа.

Лазовић:

Волите полемике?

Радовић:

У кафани , са пријатељима, волим да полемишем. Проветравам мозак! Изван тога, обично кажу да сам рекао оно што нисам ни помислио. И ја волим да попуштам људима који воле да буду у праву, јер им је стало да буду паметни пред онима који им могу бити од користи.

Лазовић:

Пишете, свакодневно…?

Радовић:

Ово је дување  уз ветар. Пишем, али треба да седнем, да побегнем и напишем оно што хоћу.

Тад би ме звали и питали:-јеси ли жив?

Мени је увек било смешно на то питање да одговорим.

Стално сам одговарао – можда!

Лазовић:

Ипак, утичете и реметите “друштвени тренутак“…?

Радовић:

Моје интервенције су нежне и деликатне!

И као такве, опет су тамо некога погађале.

Ми смо народ који више воли да хвали него да куди. По ономе што сам до сада рекао или написао, испада да сам изрод свога рода.

То нисам, нити бих то могао бити.

Исмевајући туђе мане, исмевао сам и себе.

Јер, док пишем, увек полазим од себе, не гледам друге.

Моје писање је зов да ми се помогне, да будем бољи гледајући у друге.

Лазовић:

Замерате нешто себи?

Радовић:

Да, зашто причам оно што сви знају и виде?

Нико да крене први, ја кренуо, и матор сам да се заустављам.

Из књиге ЉУДИ И ГРАДОВИ Горана Лазовића

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.