Ексклузивно за ИСКРУ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ – Писма из Доњецка (2)

Сећаш ли се Анатолија, нашег Тоље?

Звала си га – мали Рус!

Однекуд је чуо да сам у Доњецку.

И зове!

Из Харкова.

Каже – Украјинац ми на граници враћа пасош, а ја питам – је л’ све у реду, а он одговара – биће, кад ти ноге буду хладне!

Добри Тоља!

Ожењен Украјинком, добили сина Душана.

На руском ти је говорио да си заљубљена.

-Нисам, само ми је срце прехлађено!- одговарала си.

Волим те твоје беле лажи.

Имају мирис душе, и боју снега.

Овде је мразно.

Увек је тако у градовима где немаш друга ни брата!

У Кијевској улици, на ћошку, грле се младић и девојка.

Њихово и моје хладно се разликују.

Док дрхтим, они се смеју као да им никада није било топлије.

Излашао сам на Шахтјорску плошћад.

Нема рудара, има јелки.

Бог штити сиромашне од грехова богатих!

Добра плата у Доњецку је осамдесет долара.

За пензије не питам!

Идем за покуњеним старцем у војничком шињелу.

Споро корача, и осим старости као да нема другог доказа да је живео.

-Хоћу на ратну линију! – рекао сам Роману.

На твоју радост, ништа није одговорио. Смешкао се, и тапшао ме по раменима.

Знаш ли колика му је шака?

Могла би да зачепи топ! Да га подигне и баци у даљ!

Та рука ми је показала – Путиловски мост.

Уништен је, испред њега бункер, џакови са песком, има војника.

Роман је рекао – било би добро да нас не виде!

То је опасна зона, место где сам ти обећао да нећу ићи.

Има снајпериста.

Њихов метак са два километра просипа мозак који после скупљају птице.

Застали смо у Доњецкој улици, пред зградом у којој је Роман живео.

Гранатирана је и изуједана од куршума.

Пуна чађи.

Овај реон су 2014. звали Чернобилом.

У њему су и деца била озрачена смрћу.

Упознао сам и малу Жењу.

Има три године.

Жуту машњицу!

Писала Деда Мразу, моли га да њој и мами врати тату, и да им донесе мир.

Хода као лептирица.

Сећаш ли се кад смо причали о првом дечјем кораку?

Њега треба заборавити.

Важно је упамтити кад дете први пут потрчи.

Роман ме стално пожурује.

Гледа преко моје главе.

У ауто улази тек после мене.

И нисам знао где ме води, леденом уличицом са пуно зграда, једва смо се провлачили између контејнера и скупљеног снега.

Тако смо стигли до Булевара Челјускинцив број 121!

Пред улазом је стајала вазна са цвећем!

-Овде је убијен Моторола! – рекао је Роман.

Командант “Спарте“.

Херој, Арсен Сергејевич Павлов!

Када је ушао у лифт, укронацисти су активирали експлозив.

На сахрани је било педесет хиљада људи.

Данило, Моторолин син, носио је очево ордење.

Не љути се, нисам му однео цвеће, нити запалио свећу.

Ти једноставно не можеш разумети како овде живим.

Баш по партизански.

Мало говорим, још мање спавам!

Документа која имам скоро ми ништа не значе.

О теби никоме не причам.

Поменуо сам те само синоћ.

Сећаш ли се Анатолија, нашег Тоље?

Звала си га – мали Рус!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.