СЛАВКО ГОЛДШТАЈН: Распиривање ксенофобије против Срба је застрашујуће, Јасеновац се још прећуткује

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Курир

Фото: Курир

Застрашујућа је већ сама чињеница да има појава које изазивају асоцијације на страхоте из тридесетих и Другог светског рата. То је компромитујуће за неколико европских земаља, а нарочито за Хрватску.
Писац, издавач, публициста, партизан и Јевреј – тако најчешће представљамо Славка Голдштајна, једног од најугледнијих хрватских интелектуалаца, преносу Нови лист. Витални 88-годишњи заговорник слободе и демократије управо је завршио рукопис књиге »Јасеновац – трагика, митоманија, истина«, непопустљив и оштар полемички одговор на прошлогодишњу књигу »Јасеновачки логори – истраживања« Игора Вукића, Стипе Пилића, Владимира Хорвата и Бланке Матковић.

Голдштајнова књига излази крајем марта, а биће представљена 8. априла у Загребу. Говорећи о књизи, аутор ће казати како је, пишући и истражујући, трпео и емотивни терет, јер су бројни чланови његове породице, укључујући и најближе, убијени у Јасеновцу и другим стратиштима Холокауста.

Кренимо од актуелних догађаја, провале у стан Оливера Фрљића и његове девојке, упозорења Српскога народног већа да је »обновљена политика страха«, те поруке секретара ХДЗ-а Милораду Пуповцу да оде из Хрватске ако се осећа угроженим. Је ли то повратак атмосфере деведесетих?

– Могло би се рећи, иако није идентично. Раних деведесетих, за рата, било је пуно горих испада, чак језивих, од убиства породице Зец надаље. Сада тога, на сву срећу, нема. Но, тада је био рат, а рат је плодно тло за таква недела. Данас није исто, али знакови распиривања ксенофобије, највише уперене против Срба у Хрватској, застрашујући су. Изјаве попут ове коју сте споменули – »иди тамо где ћеш бити сигуран« – подсећају на тридесете године прошлог века, уочи Другог светског рата. Тада је Хитлер према Јеврејима у Трећем рајху поводио баш то: остави сву имовину и иди у Палестину. То је био увод у Холокауст.У данашњим европским и хрватским околностима, не верујем да би невоље могле ићи тако далеко, али застрашујућа је већ сама чињеница да има појава које изазивају асоцијације на страхоте из тридесетих и Другога светског рата. То је компромитујуће за неколико европских земаља, а нарочито за Хрватску.

У једном интервјуу, давно пре парламентарних избора, упозорили сте на сличне појаве те рекли да страхујете чак и од прогона настави ли ХДЗ таквим путем, те освоји ли власт. Тада су вас многи исмејали, али данас, ето, ситуацију пореде с тридесетима у Немачкој. Јесте ли узнемирени?

– Рационалан сам човек, имам близу 88 година, и смирено размишљам. Знам да се ондашње зло у ондашњим размерима не може поновити, али алергичан сам на симптоме и рецидиве.

Српско народно веће ове недеље је упозорило на велики пораст изгреда мржње према Србима, а Милорад Пуповац детектовао је три узрока томе тренду: јачање национализма, ревизионизма и милитаризације. Ваша се књига највише бави овим другим феноменом.

– Тим трима коренима које детектује Пуповац, додао бих и општа кретања у Европи. Пољска, Мађарска, Словачка и балтичке земље еклатантни су примери. Тамошњи је развој засигурно утицао на збивања у Хрватској, премда је то чудно, јер су те земље у Другом светском рату доживеле сасвим друкчију историју. Ми смо имали Народноослободилачку борбу и отпор фашизму као ниједна од тих земаља, па и уопште, као ниједна земља у Европи. На подручју Југославије, од 1941. до 1945. постојао је најснажнији антифашистички отпор, посебно у Хрватској и Босни, где је био најстабилнији. Стабилност устанка на тим подручјима увелике је »потпомогао« Анте Павелић и усташе, који су проводили терор промењивог интензитета, али константан. То је уносило све јачи страх у широке слојеве становништва и увелике доносило јачању антифашистичког отпора.

Али данас ипак имамо тај невероватан парадокс таласа проусташког ревизионизма, и то у часу кад се земља придружила ЕУ, која је израсла из победе над нацизмом те из демократије и људских права. Слично је и у Србији. Чини се да у обе земље траје нека врста ревизионистичке »ренационализације« историје.

– Био сам партизан. Тога се никако не одричем, напротив. Али баш зато, у оваквим дискусијама, волим помести и с наше стране. Југословенска је власт предуго забрањивала слободну интерпретацију наше ближе прошлости и наметала пропаганду. Смем рећи да сам био међу првим бившим партизанима који је јавно проговорио и о нашим гресима. У мојој књизи »1941. – година која се враћа« написао сам да смо знали победити, али да нисмо знали бити добри победници. Провала једностраних десничарских интерпретација делимично је последица тих, »наших«, дугогодишњих забрана. Али данас, праву истину сузбија десница, чинећи још гору грешку него што ју је чинила једнопартијска Југославија.Нико не оспорава да је Југославија спутавала слободу говора и истраживање Другог светског рата. Проблем је, међутим, баш у томе да добар део данашње деснице настоји кривотворинама прекројити историју.
Упоредимо ли то с узорном британском историјографијом, видимо да се у Британији слободно расправља о свим чињеницама, али се не доводи у питање сама вредност победе на злочиначким нацистичким режимом.

У нас, аутори попут оних с којима полемишете, историју покушавају реинтерпретирати у вредносном смислу, па тврде да је НДХ била права и добра хрватска држава, а да је Југославија била комунистички, чак фашистоидан казамат.

– Тачно, и то је зато што се у таквим »истраживањима« не ради о историографији, него о рехабилитацији НДХ. А кад се тако гледа на историју, кад се у истраживање не улази с отвореношћу према чињеницама, него с унапред одабраним циљем афирмације једне политике, искривљавање истине постаје нужност. Велики дио десне историографије у Хрватској искривљује истину јер жели бар деломично рехабилитовати НДХ.

То је био ваш мотив да напишете полемички одговор на књигу »Јасеновачки логори – истраживања«.

– Да. Каутор књиге и секретар Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац Игор Вукић у једном је интервјуу јасно формулисао циљ, рекавши да НДХ, а не ЗАВНОХ, треба стајати у хрватском Уставу као један од темеља хрватске државности. Тај је циљ, истодобно, и објашњење свих Вукићевих једностраних историографских напора.

Опишите укратко своју методу у књизи.

– Једноставно: темељно сам прочитао њихову књигу »Јасеновачки логори – истраживања« и њихове нетачне тврдње побијао сам чињеницама. Аутори тотално прећуткују, рецимо, геноцид над Ромима, а ја сам написао шта се Ромима уистину догодило. Вукић, на пример, познаје чињенице, али потпуно прећуткује да су у Јасеновцу убијени готово сви Роми с подручја НДХ. Једностраним избором података Вукић систематски скрива истину, а на једном месту и директно лаже: тврди да преживели логораши у својим мемоарима Роме уопште не спомињу, а из његових се текстова види да је у рукама имао барем пет књига у којима мемоаристи с великим саосјећањем говоре о масовним страдањима Рома. Па већ први јасеновачки мемоарист, Ђорђе Милиша, који је у Јасеновцу преживио три и по године, у мемоарима има цело поглавље о страдањима Рома!

У књизи сте нашли и једну грубу кривотворину.

– Да. Не знам ко ју је направио, али је очигледна. У првом делу књиге објављен је оригинал једног документа, а исти тај документ, али фалсификован неким променама, објављен је у трећем делу. Исто тако, књига је пуна контрадикција.

Пре неколико месеци упозорили сте да би се таква врста ревизионизма, исказана у књизи »Јасеновачки логори – истраживања«, с руба јавног живота могла преселити у мејнстрим. Управо се то и догодило: у најутицајнијим медијима недавно се озбиљно расправљало треба ли увести усташки поздрав у Хрватску војску.

– То није предложила иста група, али јест део истог тренда. За њу смо такође делимично криви ми, заговорници демократије, слободе и људских права.

Зашто?

– Јер ћутимо. Књига »Логори Јасеновац – истраживања« објављена је јуну 2015, а праву критику није доживела све до ове моје књиге. С друге стране, њени аутори и чланови њихове организације обилазе Хрватску и представљају своју књигу, понегде чак и у школама, па и у организацији црквених удруга и Ротари цлуба. Не бих тврдио да је усташтво ушло баш у мејнстрим, али је истина да у деловима хрватског народа, па и међу добронамерним и образованим људима, постоји, а сада можда и јача, осећај да је НДХ, успркос злочинима почињенима у њено име, ипак била држава, прва самостална хрватска држава у хрватској историји. Но то, наравно, није тачно: НДХ ниједног тренутка није имала атрибуте праве државе. Границе јој од самог почетка нису обухватале виталне делове хрватског територија, а унутар тих крњих граница никад није имала власт над целум простором. Била је злочиначка Хитлерова творевина, која је вршила геноцид на Србима, Јеврејима и Ромима, од првог до задњег дана свог опстанка ратовала је на страни апсолутног Зла, а Хрватима је наштетила као ништа друго у хрватској историји.

Актуелну рехабилитацију НДХ ја не бих толико приписивао апстрактним историјским националним сентиментима: за њу је, држим, одговоран ХДЗ, јер је не сузбија и не реагује. Јер, власт понајвише диктира атмосферу у друштву.

– Тачно, али то није цела истина. Ни две СДП-ове власти нису нашле праве начине да сузбију такве трендове.

Јесте, али инспирисано је ХДЗ-ом. Видимо да на том таласу ХДЗ долази на власт, од отпора ћирилици у Вуковару, до шатора у Загребу.

– Неоспорно је ХДЗ у томе инспиратор и повремени диригент, али то настоји прикрити флоскулом да је подеднако против свих тоталитаризама. Но ту долазимо до министра културе Златка Хасанбеговића. Носио је усташку капу и писао новинске панегирике усташама, али није историографски дилетант попут групе аутора књиге коју сте оспорили.

Хасанбеговић се недавно у новинама похвално изразио о вашем предлогу да се појам »антифашизам« замени неким другим, јер поистовећивање тог појма с комунизмом уноси терминолошку збрку, која узрокује претеране и непотребне идеолошке сукобе.

– Појам »антифашизам« нужно је рашчланити: ратни је антифашизам неоспорна историјска вредност, али неколико послератних година у нас није био прави антифашизам него стаљинизам, а титоизам је био и антифашизам, али га је владавином неслободе битно окрњио.

Слажемо се, то је објашњење кроз историју. Али данашњи антифашизам, онај који Хрватској сада треба, по мом суду, најбоље је дефинисала Наима Балић, назвавши га »скупом вредности које омогућују демократију«. Ако се о томе можемо сви сложити, онда ту нема места за било какву рехабилитацију усташтва.

– То је врло сажета и одлична дефиниција, а ја сам више пута написао варијанту: данас је антифашизам обрана слободе, демократије и људских права. Али кад данас код нас наступате с паролом антифашизма, десница ће вам одмах узвратити да заговарате Блајбург. У томе је рањивост термина »антифашизам«. Уосталом, он се као појам на Западу врло ретко користи.

Али на Западу нема ни пронацистичког ревизионизма ове наше врсте.

– И то је тачно. Има, али посве безначајно. У сваком случају, држим да треба прецизно разграничити и разјаснити појмове. О томе каним писати, и заузети се за друкчију терминологију. Нове термине не знам, можда ће их неко једном осмислити. У сваком случају, држим да не можемо много учинити будемо ли инсистирали само на појму »антифашизам«.

Нови лист, Курир

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.