МИЛАН РУЖИЋ: И кућа и јад и чемер, и тамница и црква…

ИСКРА на Фејсбуку

pirot-5

На крај неког града или села, земље или континента, свемира или света, стоји та једна стара и оронула кућа. То нам је свима био дом, а данас нам је свима мука и туга. У њој проводисмо лета, рађасмо се ми, они који су нас правили, па и они пре њих. Смех је обавијао ту ушушкану страћару и био је њен заштитни знак. Али, како године са собом носе смрт, тако и та кућа с годинама носи тугу и јад.

Не одзвања више смехом него кукњавом и плачем свих оних који туда прођу. Крсте се у доласку или при проласку изговарајући речи: „Не дао Бог никоме!“ Снег затрпава врата и прозоре, као и стопе оних који и даље имају храбрости ту да живе. Јесење кише спирају радост са лица домаћина. Летње врућине и пријатне вечери подсећају на све оно што се ту одвијало. Пролеће опет буди тугу за онима који више нису ту и који се никада неће вратити, сести на кауч и затражити хладне воде. Сузе домаћина са собом носе сету, али он одбија да се одсели и барем мало тугу замени срећом, па макар и привидном. Он седи у тој кући и плаче. Чупа косу и удара се у груди. Ноћу излази на терасу мислећи да је онај најдражи стигао са оног света и да ће да каже да је све била шала онда када је речено да је отишао. Љуби стопе, дрвеће и остале ствари које је тај икад држао у рукама или само погледао. Смех му на лице натерује само неко његов и њихов. Од тих сећања се у тој кући живи, од њих се плаче и од њих се умире дан за даном. Кућа или тамница? Ко ће то знати. Како коме. Домаћину и кућа и јад и чемер и тамница, али и црква, једина преостала радост и упориште онога што је и онога што је могло бити.

У време кишних и тамних дана, све се своди на гледање у врата на којима ће се, надају се, једнога дана појавити исте те главе изгубљене годинама уназад и да ће опет све праснути од смеха и проломити земљу у коју ће сви упадати смејући се што су поново заједно. Дашак ветра или миловање траве буде осмех, али чим се осмех појави, нешто га подсети да то не може бити, па се опет рађа плач као одговор на срећу. Квргаве и знојаве руке опточене жуљевима само бришу сузе и хватају се алата. Трава осваја део по део око куће са намером да на крају и кућу прогута. Не да се домаћин још увек, и то само због сећања на оне који су отишли, а иначе би дао да та трава прогута и њега и кућу када би то имало икаквог смисла и када би то била једина цена за повратак оних којих смо сви остали жељни и које уплакано спомињемо и са сетом их се сећамо.

Неће се време вратити јер би то значило да је јадиковка узалудна и непотребна, али ће се времена мењати па ће заборав од нас начинити људе јаче него што смо у тренуцима док се ово пише и чита, а кућа спи на крају неког села или града, земље или континента, свемира или света, окруњена од љубави, смеха, драгих људи, али постојана од туге и сећања.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.