ДАН КАДА ЈЕ ПОТПАЉЕН ФИТИЉ: Крвава српска свадба и спаљена српска застава – опомена заувијек

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Курир

Фото: Курир

Првог марта 1992. године у Сарајеву је убијен српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Мировић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да идентификује и казни, спалиле српску заставу.

Против убице српског свата, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.

Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.

Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао комендант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је на поклон добио пиштољ са посветом.

Један од српских сватова Ацо Јованчић рекао је раније Срни да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино Поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку, међутим, већ тада су међу комшијама Бошњацима примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре.

Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили.

Тог „црног“ 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак је био организован у Дому Свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.

Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешице према Дому.

Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, сватовима је пришао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима је био и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе.

Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.

Протојереј-ставрофор Српске православне цркве Војислав Чаркић који је годинама службовао у Сарајеву рекао је више пута да „све док се 1. марта 1992. године није десило убиство српског свата Николе Гардовића на Башчаршији, Срби у Сарајеву, али ни у цијелој тадашњој БиХ, нису ни помишљали на политичко или неко друго организивање с циљем заштите личне безбједности“.

„За мене, то је био први знак рата у БиХ, за који су, како се то веома брзо показало, друга два народа у БиХ већ била спремна и политички организована, а да Срби у то вријеме нису помишљали ништа слично“, рекао је раније Срни прота Војо.

Он истиче да су након „крваве српске свадбе у Сарајеву“ кренуле једнонационалне барикаде у Сарајеву, „режање“ једних на друге, и да је јасно било да ће рат у БиХ бити неизбјежан.

Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева.

Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, потом у Шведску, а најмлађи Арсеније је завршавао Богословију у Београду. Сестра Нада се удала за свештеника у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се са породицом, такође, у Зворник.

„Ми на убиство нашег оца не гледамо као на историјски догађај, већ као на смрт једног честитог човека и правог хришћанина. Нисмо били опхрвани мржњом и осветом, јер смо морали да се боримо са животним проблемима. Као свештена лица рано смо се поженили и добили децу. Ја сам већ 1993. године рукоположен за свештеника у Енглеској, одакле сам, по одлуци владике Доситеја, епископа британско-скандинавског, пребачен у Гетеборг, а потом у Стокхолм. Пошто је тамо било доста наших избеглица из БиХ, врло брзо сам за њих постао `наш босански поп`. Када је мој брат Арсеније дошао у Стокхолм, ја сам пребачен у Малме. Ово је моја пета и најуспешнија парохија у Шведској“, рекао је новинарима једном приликом прота Милан.

Он је, такође, потврдио да, неки муслимани у Шведској нису заборавили да су прота Милан у Малмеу и прота Арсеније у Стокхолму синови српског свата који се веселио на Башчаршији 1992. године и због тога био убијен, тако да су храмови које они воде, Свети Сава у Стокхолму и Свети Ћирило и Методије у Малмеу, посљедњих година били око 20 пута мете напада муслиманских и албанских екстремиста.

Огњен Беговић, Срна

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.