БУДО СИМОНОВИЋ: Жртвама за спомен, живима за опомен!

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: in4s.net

Фото: in4s.net

Кад једну истину неко упорно крије и покушава је гурнути у заборав, драгоцјена је свака ријеч, све што представља брану томе и доприноси да истина угледа свијетло дана. Књига Бранка М. Пауновића „ВЕЛИКА, велика по вјековној патњи“ представља управо тај немјерљиво драгоцјени, свети напор и допринос да истина о страдању Велике, посебно о стравичном покољу који је овај подчакорски крај доживио 28. јула 1944. године, након више од седамдесет година коначно добије заслужено мјесто у историји, да свијет дефинитивно сазна истину о једном од најстрашнијих злочина, не само у Другом свјетском рату и не само на овим балканским вјетробојима.

Овај злочин је дуго био забрањена тема. Неко је, бајаги у име мира и братства и јединства, упорно покушавао да заувијек заклопи ту најкрвавију страницу величке историје, а у суштини да опере крваве руке и црни образ шиптарско-муслиманских зликоваца и кољача. Некоме су били важнији они који су злочин починили него невине жртве, велички великомученици, претежно дјеца, жене и стараци, које су тог дана у бестијалној помами и безумљу побили добровољци из редова шиптара и муслимана под њемачким барјаком и оружјем, а у саставу њемачких СС дивизија „Скендербег“ и „Принц Еуген“.

фото: део злогласне квислиншке 21. брдске СС дивизије „Скендербег“, усликани нешто мало прије или послије покоља у Великој

Кад књига Бранка М. Пауновића доспије у руке читалаца дефинитивно ће бити разобличено сво лицемјерје, пасти све маске, сви досадашњи покушаји прикривања истине о величком страдању, посебно о виновницима и њиховим заштитницима и налогодавцима:

„Ћутање је било поновно клање величких страдалника“ – с правом закључује Пауновић и за илустрацију те безумне снисходљивости према злотворима и бездушног непоштовања жртава наводи дио бесједе једног од црногорских државних званичника коју је изговорио приликом откривања прескромног споменика, мрамора, величким страдалницима на четрдесету годишњицу покоља:

„Ово знамење је израз чувања слободе, слоге и достојанства међу људима и народима, на основама које је утемељила наша социјалистичка револуција!“

И за Велику би се, попут Херцеговине, могло рећи да је цио свијет населила, али се није раселила. Да нема кутка на планети гдје се не може срести Величанин, неко ко вуче коријен из ове питоме подчакорске долине. А сеобе и бјежаније одавде су биле сталне. Кад од мука и невоља које је живот доносио, понајвише од зулума Турака, али и свих других злотвора и завојевача које је пут доводио и вријеме ратних бура доносило на овај простор, тјескобан и мучан за живот и у миру и благостању, а камоли у земанима кад прокључа мржња и пакост и проговори оружје.

Занимљив је и илустративан податак, који истиче Пауновић, да су, рецимо, послије сеобе Срба, коју је 1690. године повео патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, у Велици, изгледа, остале само двије породице – Живаљевићи и Петровићи. Слично је било и 48 година касније кад је сеобу повео Арсеније Четврти Јовановић Шакабента, али су они који су остајали, који су се досељавали и овдје налазили уточиште и мјесто под сунцем, љубоморно чували родни пријеклад и без узмака гинули на огњиштима и кућиштима предака.

Фото: in4s.net

Фото: in4s.net

„Ријетко је гдје наћи таквог родољубља као код Величана“ – цитира Пауновић ријечи гласовитог хроничара Андрије Јовићевића. Потврда за то је и чињеница да се у Велици не памти да је, рецимо, неко некад превјерио, чак ни у вакту ропства под Турцима и сталним, великим кампањама исламизације.

Управо због те постојаности и тврдоглаве упорности да истрају и опстану, да буду своји на своме, и Величани су, попут Куча и неких других непокорних брђанских племена, били непрекидно под притиском, трн у оку скадарских и пећких паша и везира, да се и не говори о плавско-гусињским и другим околним зулумћатрима и кабадахијама, који су користили сваку прилику да напакосте Велици и на све начине настојали да овај простор присаједине скадарском санџакату и чврсто га држе у покорности.

Ту се ништа, сем на горе, није промијенило ни кад је Велика 1857. године добила статус једне од седам васојевичких капетанија, односно, како се вјеровало и како су се Величани надали, ослонац и заштиту црногорског двора у њиховом непрекидном рвању са турским силницима.

Нада им се, међутим, изјаловила јер је Црна Гора у то доба била нејака да и себе заштити, а камоли да стигне до невидбога величког. Показало се то, како истиче и Бранко М. Пауновић, већ 1859. године, када је услиједила крвава турска одмазда величким непокорницима. Велика је спржена, побијено је око 20 Величана, углавном нејачи, а у ропство је поведено око 50 младих жена и дјевојака.

Велику ће иста судбина задесити и седам година касније, када је у новој турској похари побијено 25 Величана, а 70 младих жена одведено у ропство. Њих су касније продавали на пазарима од Плава и Гусиња преко Пећи и Подгорице до Скадра, све док их имућни Срби и добротвори нијесу откупили и вратили у Велику.

Турци, иначе, нијесу зарезивали ни одлуке Берлинског конгреса нити поштовали државни статус који је Црна Гора тада добила. И даље су војштили, поготову на периферне крајеве, а Велика се тако увијек прва налазила на удару. Тако су само у крвавом Боју на Новшићу, прецизира Пауновић, изгинула 42 Величанина, а у сталним борбама и сукобима, који су потом трајалии све до Балканских ратова, још 108 Величана је дало живот за Велику.

Страдање се, наравно, наставља и касније у Балканским ратовима – Пауновић је пронашао оригинални списак, који је руком написао Костадин Р. Микић, из којег се види да је из величког батаљона у тим ратовима погинуо 41, а са раном се вратило 88 Величана. Пауновић је уз то прикупио и од заборава сачувао и податке о страдању Величана у Првом свјетском рату када је, поред осталог, 70 бираних мушкараца у најбољим животним годинама завршило у аустроугарским казаматима, углавном у Нађмеђеру, а од њих се по завршетку рата у Велику вратило тек нешто мало више од двадесет.

Велика је, ипак, у својој бурној и крвавој историји највећа страдања доживјела током Другог свјетског рата. Прича о томе, уствари, представља и окосницу ове књиге, односно она је у цјелини, директно или индиректно, посвећена том страдању и представља потресну читанку о несрећи и злу које се сручивало на Велику, нарочито тог стравичног 28. јула 1944. године.

Уз то што се и Велика 1941. године, као и толики други крајеви, нашла под окупаторском чизмом њемачког и италијанског фашизма и нацизма, она је имала и невољу више. Њени највећи непријатељи и крвници, уствари су били прве комшије, шиптари и муслимани, односно балисти и вулнетари, који су заумили да под кишобраном великих освајачких сила и уз њихов благослов и подршку, искале исконски бијес и мржњу према Велици и Величанима, да их искоријене и једном за сва времена очисте са овог простора.

То што су 52 Величанина пала у Народноослободилачкој борби и заувијек остали на браницима отаџбине као и сва друга страдања и погибије током Другог свјетског рата, остали су у сјенци тог страшног покоља који је Велика доживјела 28. јула 1944. године, злочина о којем је тек у новије вријеме почело отвореније да се говори и пише.

А колико је упорно и дуго овај геноцид гуран у заборав можда најбоље говори податак да до данас није утврђен чак ни тачан број нити комплетиран именик жртава. Пауновић наводи податке који варирају од 344 до 700, а истини је, изгледа, најближи онај који је уписан на том мрамору постављеном у срцу Велике 28. јула 1984. године. Уз већ добро познату поруку Михаила Лалића, на споменику стоји да је у Велици тог дана „свирепом злобом“ усмрћено 428 Величана, однисно готово сваки четврти становник овог села ако се узме да је Велика почетком Другог свјетског рата имала око 2.000 житеља.

Поред тога што поставља као нож оштро питање, на које ни послије седамдесет година нема ваљаног и поштеног одговора – зашто су партизанске јединице тог судбинског дана оставиле на цједило Велику – Пауновићева књига широм отвара и болна питања касније небриге живих о жртвама, дотле да им макар имена не падну у заборав. Чак и поред застрашујућих чињеница да су тог дана поједине породице истражене до посљедњег омлатка, да није остало ока за свједока, најблаже речено, срамотно је и никако се не може правдати то што се тако дуго, све до скоро – па и до ове Пауновићеве књиге – ћутало или тек некако у пола гласа говоркало о појединостима величког покоља пред којим запире људски разум.

Да је, рецимо, у Велици тога дана поклано четрнаесторо дјеце која су била млађа од годину дана, да је на најзвјерскији начин убијено осам трудница у одмаклој трудноћи, да су их зликовци живе распорили и да је прва свјетлост коју су угледала њихова нерођена дјеца била оштрица ножева помахниталих и необјашњивом мржњом и злобом распамећених кољача…

Истину о тим ужасима свакако ће допунити и употпунити зборник потресних сјећања двадесетак преживјелих, која је Пауновић сабрао у својој књизи. Уз то, Пауновић је у књигу, као засебно поглавље, преточио и свједочења двадесетљак преживјелих величких страдалника из документарног телевизијског филма Радио телевизије Србије, односно РТВ Приштина, „Велички непребол“, снимљеног 1994. године. То је још двадесетак изворних прича за које се не зна која је од које потреснија и дирљивија. Предњачи, чини се, казивање Душанке Рајковић, рођене Вучетић, чијег су брата Тома, дјечака са непуних четрнаест година, зликовци живог одрали!

Све је, наравно, употпуњено фотографијама и документима, међу којима се трагиком истиче она на којој старац Душан Симоновић показује на коју су грану старе шљиве безумници и бездушници за ноге обесили његовог миљеника Мата и потом се над њим иживљавали ножевима све док нијесу занавијек утихнули његови јауци и запомагање.

Пауновић се потрудио да сабере и у књигу унесе и нека најзначајнија умјетничка остварења, првенствено величких стваралаца, мотивисана овим покољом.

Предњачи свакако роман Вељка Мијовића „Црни вјетар“ и грозоморна сцена злостављања и смрти Пољке Живаљевић. Кад млада дјевојка, у очајничкој и неравној борби са помахниталим зликовцима за одбрану части, већ савладана и онемоћала, последњом снагом једном од силоватеља ископа очи, сијевнуле су каме осталих и спасиле је мука…

Вриједан пажње је свакако и невелики, непребогати зборник новинарских написа и прилога из медија посвећених величкој трагедији, који намеће утисак да су се и новинари дуго понашали у складу са дневном политиком и жељама политичара да се „не таласа“ и не ремети успоставље пракса чувања братства и јединства, нераскопавања затрављених ровова мржње.

Осим што је у својој књизи отворио именик жртава, Бранко М. Пауновић је дао и, до сада сигурно најкомплетнији, албум њихових фотографија и других илустрација, што, иначе, генерално гледано, представља велики квалитет и капитал ове књиге – што јој даје вјеродостојност и занимљивост.

У том погледу посебно је занимљиво и значајно поглавље у којем Пауновић набраја имена зликоваца и кољача из Плава, Гусиња, Горње Ржанице, Новшића, Ругове, односно Метохије и Санџака, оних који су у Велици тако срамотно, свирепо окрвавили руке.

И ове спискове илуструје њиховим фотографијама, како би им, во вјеки вјекова, остао упамћен срамотни зликовачки лик. А колико је све то био тежак и пипав посао најбоље говори једна фотографија коју је, највјероватније у Велици, снимио неки њемачки официр. Пауновић наводи готово десет досадашњих различитих тумачења те фотографије, што, поред свега осталог, такође показује колико је некоме било стало да пуна и права истина не изађе на видјело.

Иначе, та злогласна квислиншка 21. брдска СС дивизија „Скендербег“ (кум јој је, изгледа, био лично Гебелс) формирана је свега неколико мјесеци прије покоља у Велици. Очигледно задовољан искуством са 13. СС „Ханџар“ дивизијом, која је, такође од добровољаца из редова муслимана и шиптара, формирана половином 1943. године, Хитлер је почетком 1944. одлучио да из њемачких логора ослободи око 4.000 шиптара, припадника бивше југословенске војске, који су заробљени и интернирани у априлу 1941.

Они ће бити окосница дивизије „Скендербег“, у коју је прекомандован и дио припадника „Ханџар“ дивизије. Улога главнокомандујућег је повјерена Џаферу Деви, али су комплетан официрски састав чинили Њемци. Наравно, и у пропагирању ове јединице, њених борбених циљева и задатака, пресудну улогу је имао незаобилазни великомуслимански идеолог, јерусалимски муфтија Мухамед Емин ел Хусеини.

Други дио, половину овог обимног рукописа, аутор је посветио историји цркве у Велици, посебно изградњи спомен – храма светих мученика Кирика и Јулите, посвећеног величким новомученицима. Наоко, то је засебна цјелина, која би могла бити и посебна књига да није нераскидивих нити, да у коријену цијеле те приче није величка трагедија и жртве, да сва прича о цркви, о изградњи спомен-храма, није у суштини најдиректније повезана са содомском судбином Велике и Величана, оним што су доживјели 28. јулског дана 1944.

Тог смјера и значаја је и својеврсни љетопис свега онога што се у минулих двадесет – тридесет година збивало у Велици, комеморације, научни скупови, новински написи, емисије, бесједе, богослужења – све што је минулих година доприносило да се истина о овом геноцидном злочину отме из раља заборава.

Веома спретно комбинујући историјске изворе и записе историчара и хроничара који су се до сада бавили овим догађајима са оним до чега је и сам дошао дуготрајним и марљивим истраживањем, Бранко М. Пауновић је, дакле, направио једну врло убједљиву, систематизовану и јасну слику и представу шта се заправо десило, како се одиграо тај погром над величком нејачи у љето 1944. године.

Не знам да ли је Пауновићева књига баш та коју Велика заслужује и чека, али сам сасвим сигуран да је она за сада најбоља, најкомплетнија и најсвеобухватнија самим тим што је прва ове врсте и овакве садржине. Михаило Лалић је рекао – и не само рекао него и на дјелу потврдио – да је књига готова кад писац умре.

Не сумњам апсолутно да ће и Пауновић мировати, да ће по објављивању ове књиге забости перо у буњак. Потпуно је реално очекивати да овај упорни и систематични истраживач настави да трага, да допуњује, дописује, обогаћује и поправља своје дјело, које ће свакако подстаћи и друге, не само Величане, да се лате пера и позабаве овом стрхотном причом пред којом би и Дантеу задрхтала рука.

У сваком случају, ко год од сада па док траје Велика и Величани, док је свијета и вијека, зауми да се бави величком голготом, књига Бранка М. Пауновића му мора бити полазиште и стамени ослонац.

Наравно, као што у животу никад ништа није савршено и без мана, ни ова књига сигурно није без тога, али је све то занемарљиво у односу на њен укупни значај и вриједност, на то што ће бити својеврсни споменик жртвама, ово је и велики опоменик живима да се зло не смије заборавити како се никад и нигдје више не би поновило.

in4s.net, Будо Симоновић

1 коментар

  1. Dragan Cvijan каже:

    Da, u ime bratstva I jedinstva, danas u ime meduregionalnih odnosa treba se NATO okupacija preneti na celu Srbiju ito zakonom donetim u skupstini Srbije, potpisom predsednika „neutalnosti“. „Ljubomorno cuvane“.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.