ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: „На млијечном путу“ Емира Кустурице

Кустурица је добијање Златне палме за „Андерграунд“, у (политички) незгодном тренутку за Србију, објаснио носталгијом канског жирија због смрти Федерика Фелинија исте године, због чега је Кустуричин филм био виђен као лабудова песма велике епохе европског ауторског филма, који је обележавала изразита уметничка визија, заснована на преображавалачком, а не репродуктивном или симулаторном односу према предметно-историјској стварности.

После овог филма Кустурица као да је кренуо неким другим стваралачким путевима, који многе нису престали да збуњују све до данас, када је овај редитељ статус звезде европског ауторског филма већ увелико заменио за (надуметнички) статус „иконе глобалног Истока“. Његова два последња дугоматражна играна филма, „Завет“ и „На млијечном путу“, а који највише збуњују, свакако садрже, готово каталошки пописане, све оне главне поетичке топосе целокупног Кустуричиног стваралаштва, али свакако и један вишак или мањак, како се узме, а који се састоји у другачијем третману и улози одавно уочених елемената Кустуричиног ауторског рукописа. Ту је и даље карневализација, фантастика, необарок, постмодернизам, магични реализам, и тако даље, али значењски и поетички, а свакако и идеолошки, реорганизовани у мери да обавезују на битно другачија читања.

Можемо, стога, „На млијечном путу“ посматрати као филм о идентитету, у ком се одсликава и борба за идентитет (и право на идентитет) самог аутора; можемо га, са још више уверености, посматрати и као филм о „отмици Европе“, отмици нашег права на Европу и да будемо Европа, нашег права да уопште имамо свој свет.

И, управо у овом „нашем“ можемо тражити један од кључева за тумачење ових збуњујућих Кустуричиних поетичких избора, а које би избегло теорије завере, моралистичке проповеди или психологију. Последњи филмови овог аутора су стога ломљење остатака оног некадашњег у њима, ломљење оне визије света коју најрадије описујемо као западну, или европску. Њихова провокација, што се директно одражава на њихову поетику, естетику и структуру, у одбацивању је западњачких претензија на универзалност, па и на поетичку, естетичку и структуралну универзалност. Она нарушава прописане норме како би угрозила и саме „дубоке структуре“ на којима те норме почивају, а које су виђене као полазиште за колонијализам и империјализам, константе тако схваћене „западњачке“ цивилизаторске политике.

Кустиричини поетички, па зашто не рећи и идеолошки избори, у том кључу могу бити читани као слалом за избегавање колонијалитичких стратегија, за које нам се чини да се у већ постале не само део нашег културног него и генетског кода, и да су се претвориле у нужност, још једну датост међу многима.

Кустурица разара кодове, како би отворио простор за „наше“, за „наш“ свет, за „наше“ право да и „ми“ имамо свој космос и свој универзум, да и „ми“ будемо свет и будемо све, а не само они који су то одавно, у некој давној паљевинама царског и патријаршијског града обележеној епохи, прописали као норму и приграбили као своје наследно право.

Одговор на питање ко смо то „ми“, и шта подразумева то „наше“, може се тражити само на цивилизацијском нивоу, а за све испод тога – боље је ћутање. Да ли смо спремни за то, чак и на разговор о том „нашем“ цивилизацијском идентитету, то је већ посебно питање, као и да ли и сам Кустурица пружа било какав одговор на њега. Осим да су „наше“ те горе по којима ходимо, и све што по њима ходи је „наше“; осим тог готово пантеистичког слободарства, и „нашег“ права које иде са њим.

Кустурица је рекао и то како је он „танак глумац, али добар комуниста“. То је такође једна од важних истина о овом његовом последњем филму, поред оне, а коју би у следећем филму свакако требало уважити, да је боље имати добру драматургију него лошу: она, ако већ не нуди готове одговоре, свакако помаже бољем формулисању питања.

Тагови: Владимир Коларић, Емир Кустурица, На млијечном путу