ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Будући робови капитализма, спремите се

После 5. октобра 2000. године скоро сваки министар просвете трудио се да донесе нов Закон о основама образовања и васпитања (ЗОСОВ). Тако је и са министром Младеном Шарчевићем. Његов анонимни тим је направио нацрт будућег закона и пустио га у јавну расправу, чији су учесници уочили низ одредаба које додатно урушавају ионако скоро разорени просветни систем. О чему је реч?

ОДЕСЕЦАЊЕ ГЛАВЕ БУДУЋИМ МИСЛИОЦИМА

Пре свега, одузимају се компетенције Националном просветном савету (НПС), који је имао значајну улогу у обликовању планова и програма, али и општег смера просветне политике. НПС убудуће бира Влада, а не више Скупштина, и имаће искључиво саветодавну функцију (даје мишљење на измену и допуну планова и програма, који се, по западном новоговору, зову Курикулум), дакле неће као досад доносити измене и допуне Курикулума или их одбијати.

Нацрт ЗОСОВ-а предвиђа радикално смањивање броја чланова Националног просветног савета, као и избацивање из истог представника СПЦ (уместо њега ту ће бити неко из Министарства просвете задужен за веронауку, која се више и не помиње као обавезни изборни предмет).

Директоре образовних установа по новом закону именује министар (до сада их је бирао орган управљања, тј. школски одбор на основу конкурса), чиме се пресудно утиче на аутономију школе. Школски одбор учествује само у расписивању конкурса за директора установе.

Садашњи председник НПС, угледни математичар Александар Липковски, с тим у вези каже: „Поправке не могу променити генералну намеру писца нацрта, а то је централизација просветних надлежности у рукама једног човека, до сада невиђена у српској просвети, као и политизација просвете која подсећа на ону из доба владавине Комунистичке партије. Овај закон, ако буде усвојен, може довести до несагледивих штетних последица. Овакав Национални просветни савет не треба ни да постоји. Све надлежности које су одузете Савету пребачене су министру; реч ’доноси’ или ’утврђује’ министар појављују се у тексту нацрта закона 25 пута, а сама реч ’министар’ чак 88 пута.“

Па ипак, то је само површина приче.

Неолиберални капитализам разара последње остатке хуманистичког образовања, насталог на најбољим традицијама европског културног наслеђа. Методе су, како вели италијански филозоф Дијего Фузаро, „уклањање културе, корпоративизација школа, програмирана идиотизација ученика трансформисаних у ’потрошаче образовања’, укидање наставног процеса“. Процес неолибералних реформи у образовању значи „одсецање главе генерацијама мислилаца“.

Суштина свих досадашњих реформи у Србији је, све у свему, проста: централизација и стандардизација зарад умног сакаћења будућих робова капитала. Тако у званичном документу из 2015. године, такозваним „Општим стандардима и постигнућима за крај општег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета за предмет Српски језик и књижевност“, сазнајемо да, на крају школовања, ученик „разуме важност личне активације и показује иницијативу у упознавању са карактеристикама тржишта рада (захтеви појединих радних места, начин функционисања институција, позиционирање у свету бизниса); разуме принципе тржишта рада и схвата неопходност сталног усавршавања у складу са развојем тржишта и захтевима послодаваца; (…) зна да комуницира с послодавцима; уме да преговара; спреман је да обавља праксу и волонтира поштујући договоре“.

Какве то везе има са Шекспиром и Достојевским?

Да је либерални капитализам кључ наших школских реформи, види се по причи о дуалном образовању која ће приватним фирмама обезбеђивати јефтин прилив радне снаге. Јер, по новим законским предлозима, ученици на пракси ће пуно радо време радити за 65 динара по сату, што је око 9.000 динара месечно.

Пре но што су направљени законски оквири за тако радикалну реформу школства, требало је извести студију о реалним потребама нашег тржишта рада и занимањима за која се наша деца школују, као и отворити јавну расправу о томе какав нам је модел образовања уз рад потребан, и да ли је коришћење јефтине радне снаге ђака хумано. То се, наравно, није десило.

Овде је, по свему судећи, сав посао преузела Привредна комора Србије, која као да је и писала предлог новог закона – она одређује ко су инструктори, даје лиценце, доставља податке о потребним занимањима за која се пишу планови и програми. Послодавци ће, предложено је, добијати и субвенције и смањивање пореза зато што користе јефтину радну снагу момака и девојака који се дуално образују.

Људи се ипак буне. Не пристају да буду следбеници тупоумне и крволочне идеологије капитализма, коју је Валтер Бењамин с правом назвао лажном религијом. Али пошто Велики брат из Вашингтона и Брисела такве побуњеничке испаде, поготово на периферији капиталистичког система, не дозвољава, онда треба донети законе који ће сваки вид протеста спречити.

Зато се доноси нов ЗОСОВ.

ИЗА ПРИЧЕ О „НУЛТНОЈ ТОЛЕРАНЦИЈИ“…

Милан Јевтић, који се у Унији синдиката просветних радника Србије бави развојем образовања, указује на следеће мане новог „кровног“ закона: „Из одредби закона се јасно види намера увођења строгог надзора, увођења политичке контроле над највећим сектором у држави. Екстерна евалуација, фамозно спољашње вредновање, подиже се на пиједестал поуздане мере свих вредности у школи. Иако се ради по сумњивим стандардима, преписаним из стабилних образовних система, и спроводи се у условима који нису ни налик онима на Западу, окачена је да виси као Дамоклов мач изнад главе сваког просветног радника и саме установе.

„Смета и начин на који је дефинисано ’психичко насиље над ученицима’. Према новим законским одредбама, сви смо већ извршили такав облик ’психичког насиља’ самом чињеницом да смо некада у каријери уписали ученику неку слабу оцену, или макар слабију него што је очекивао и што се надао. Да банализујемо до краја, злонамерни директор покренуо би дисциплински поступак, суспендовао наставника, а министар, по већ виђеном сценарију, одузимао би лиценце.

„Нацртом ЗОСОВ-а и даље се наставља са праксом подилажења и охрабривања нерада и недисциплине код ученика. Према његовим одредбама, подилази се лењим, неодговорним и нередовним ученицима, омогућава им се чак и да негативне оцене на крају године поправе без полагања поправног испита. На такав начин се омаловажавају управо они одговорни и вредни, дисциплиновани ученици, јер им се на посредан начин шаље порука да се фаворизују њихови антиподи.“

Један од највећих скандала везан за рад садашњег Министарства просвете био је покушај да се у школе, преко приче о „нултој толеранцији“ према сексуалном насиљу, уведе пропаганда ЛГБТ идеологије, са све женским кондомима које се навлаче на анус кад лезбејке „мазе“ једна другу. Иза „образовних пакета“ је стајао „Инцест траума центар“ из Београда, а министар Шарчевић, који је те садржаје уклонио из школа после притиска јавности, тврдио је да није имао појма о чему је реч. Наравно, он још није одговорио на низ питања, каква су, рецимо, ова: „Ко је тај материјал крстио образовним пакетом и послао у школе; ко је морао да провери на шта се ставља одобрење министарства, а није; ко је без икаквог критичког осврта, у име Министарства просвете, проследио „образовни“ материјал школама са инструкцијом да се ти садржаји унесу у школски програм; да ли је требало да заседа Национални просветни савет, а није; како је могло да се догоди да се грешка увиди тек након два месеца, а не одмах; како поступити према онима који су здраво за готово примили тај пакет, распаковали га и поступили према њему – колико су подобни за рад са децом и омладином ако нису у стању да препознају очигледну настраност; ко ће преиспитати стручне службе и директоре који су прихватили да се овим баве не уочивши да материјал није прихватљив за наставу и ученике; хоће ли они и даље бити у стручним тимовима Министарства; хоће ли вратити средства потрошена да се изнедри тај приручник; хоће ли исти људи из министарства радити на одобравању нове верзије тог или неког другог образовног пакета?“

Иако није одговорио на та питања, министар је спреман да, новим законом, узме апсолутну власт над образовним системом у своје руке, по начелу: „Школство – то сам ја!“ А требало би да сарађује са што више независних инстанци, које би му помагале да се овакве грешке више не понављају.

Али шта ако то нису грешке?

ГРЕШКА ИЛИ НАМЕРА?

Оно што је, после протеста јавности, избачено из учионица, враћа се кроз увођење у ЗОСОВ категорија којих нема у Уставу Србије – то су „родни идентитет“ и „сексуална оријентација“. По нацрту ЗОСОВ-а, забрањена је дискриминација на основу „родног идентитета“ и „сексуалне оријентације“.

„Људскоправашка“ идеологија на тај начин је ушла је, још дубље, у нов закон. Филозоф и изучавалац савремених друштвених феномена Миша Ђурковић указује на злоћудни, за сада незаустављиви, полип штеточинске идеологије тобожњих „права“: „Ви зауставите грађански законик, а иста та решења се на мала врата провуку преко Закона о спречавању насиља у породици. Ви зауставите образовне пакете, кад ето њих у нацрту новог Закона о основама система образовања и васпитања.“

Ђурковић упозорава на стравичне последице непромишљеног усвајања НВО закона, попут новог Закона о насиљу у породици који омогућава државним службеницима да се сваког часа мешају у породични живот: „Ко год данас има било какав проблем у браку може да позове државу, измисли разлог (психичко, емотивно и друга насиља) и ако је довољно уверљив, добије једно месец дана да се ’искулира’ од партнера. Но кад се исти врати у кућу, шта мислите како ће изгледати њихов заједнички живот? Ко ће желети да живи даље са особом која га је пријавила и одвојила од деце? Најлицемерније је што се у исто време отварају некакве расправе о потреби повећања наталитета. Хајте, молим вас. Ко ће са оваквим законима да улази у брак и да рађа децу? Коме, ако не може сам да их васпитава? Држави која константно разара породични оквир у коме они треба да се развијају и расту?А онда се политичари ваде како ово морају јер Европа то тражи. Европа тражи и наше докторе, инжењере, медицинске раднике који у хиљадама одлазе одавде. Као што су отишли из Бугарске и Румуније нпр. Бриселски службеници који гурају овакве ствари неће да живе овде. Њих баш брига што ми демографски пропадамо. Али нас треба да је брига и ми треба да се боримо да не нестанемо.“

Кад се, каже Ђурковић, у експлозивну смесу озакоњених НВО лажи дода категорија „позитивне дискриминације“ за одређене групе, то доводи дотле да се српска деца увелико опредељују да на пријемним испитима себе одређују као ромску како би се лакше уписали: „Да ли је држави Србији стварно у интересу да подстиче Србе да се изјашњавају као Роми?“ По његовом мишљењу, као и по Јевтићевом, увођење у нови ЗОСОВ категорија психичког и социјалног насиља, који су прешироко и нејасно дефинисане, значи могућност још већих злоупотреба него до сада.

Неки сматрају да је нов основни закон о образовању увод у својеврсну диктатуру једног човека – министра. И уопште се не поставља питање ко је тај човек, да ли се презива Шарчевић или другачије. Свака моћ квари човека, а апсолутна моћ квари апсолутно, кажу мудри. Довољно је да образовни систем у руке узме неки нови Гаша Кнежевић, и разарање нашег школства постаће трајно и неповратно. Испада, кажу критичари, да ово и није закон о образовању него закон о министру. Стари Хераклитов афоризам: „Један је мени као десет хиљада – ако је најбољи“, у новој верзији могао би да гласи: „Један је мени као 16 хиљада чланова школских одбора у Србији – ако је министар“ (јер толико је сада у школама присутно чланова школских одбора из локалне заједнице, који су, новим ЗОСОВ-ом, сасвим развлашћени). Већ се чују предлози да би министар просвете требало да буде директор свих школа Србије, разредни старешина свих одељења, а да би преко интернета, у школама снабдевеним видео-бимовима, могао да држи и наставу за све предмете. Уместо давно обећаних демократизације, деполитизације и децентрализације школства, добили смо министра Терминатора (понављамо: без обзира на то ко је у питању), који ће спровести дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију, пошто нов закон, чак и више него до сада, просветаре третира као штетне вирусе, бубе и пацове, који спречавају децу да слободно дишу у оквиру онога што је Гаша Кнежевић звао „школигрица“.

Тагови: Владимир Димитријевић