СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: КРАЈ АМЕРИЧКЕ ХЕГЕМОНИЈЕ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

ИСКРА на Фејсбуку

(Синиша Љепојевић) Фото: intermagazin.rs

Сиријски рат се ближи крају а са њиме се завршава и – из Вашингтона генерисана – вишегодишња криза целог Блиског истока. Шта год да су биле намере Америке у иницирању дестабилизације и ратова у том делу света, исход је – то је сасвим јасно – амерички и пораз вашингтонских савезника и губитак доминације Америке на Блиском истоку. После 14 година америчко-западних ратова доминантну улогу на Блиском истоку сада имају Русија, Иран и Кина. То су тектонске промене, које ће дефинисати судбину не само Блиског истока него и међународних односа у Европи, Азији и делу Африке.

Те нове реалности очигледно су свесни и лидери арапских земаља, који су традиционално амерички савезници, и они сада траже извесну одступницу и покушавају да се прилагоде новим околностима. Најтипичнији знак је понашање Саудијске Арабије као стожера америчких клијената на арапском делу Блиског истока. Саудијски краљ Салман идућег месеца путује у Москву, као први монарх куће Сауда који посећује Русију. Његов син и престолонаследник Мухамед бин Салман је у последње две и по године пет пута био у Русији и састао се са председником Владимиром Путином. У Русији су били и краљ Бахреина, емир Катара, престолонаследник Емирата и премијер Либана. Тамо је често и премијер Израела Бењамин Нетанијаху.

Без обзира на статус америчких клијената, арапске земље ипак имају известан маневарски простор, док је Израел, треба подсетити, у деликатнијем положају. На неки начин међу највећим губитницима у америчким авантурама на Блиском истоку је уствари Израел, највернији амерички клијент у региону. Тога су очигледно свесни и у Јерусалиму, па гаранције своје безбедности сада траже и од Русије, Америка више не може да буде једини гарант. Последњих скоро 40 година конкретни гаранти безбедности Израела су, под америчком заштитом, ипак били Египат и Сирија, и то је функционисало, али сада се ситуација променила. Те земље ће због свог положаја и даље бити реални гаранти те безбедности, али њихова политика сада много више зависи од Москве него од Вашингтона. То у основи мења и политички и безбедносни положај Израела.

ИЗЛАЗАК КИНЕ НА ГЕОПОЛИТИЧКУ СЦЕНУ

Криза, наравно, дуго траје али је преломни историјски моменат грађански рат у Сирији. У успешној одбрани те земље од исламских естремиста – које су помагали Америка, Запад и већина арапских земаља – искристалисала се доминантна група земаља које медији обично називају „4+1”, коју чине Русија, Иран, Сирија и Ирак и плус покрет Хезболах. Покрет Хезболах је током сиријског рата толико ојачао, па је у том делу Блиског истока постао озбиљан партнер. Често се, међутим, заборавља да је сиријски рат ојачао и позицију народа Друза, који већином живе у Либану, али их има и у Сирији, где су се после почетног двоумљења прикључили снагама Дамаска и херојски се носили у борбама против такозване Исламске државе. Али сада, како се сиријски рат ближи крају, у тој групи је још једна велика земља – Кина. И то је историјски моменат. Шире гледано, то је чак и важнија чињеница од повратка Русије на Блиски исток и продора Ирана на арапску територију. То је први геополитички искорак Кине изван азијско-пацифичког региона. Кина је изашла на светску геополитичку сцену.

Кина је од првог дана грађанског рата давала одлучну политичку подршку званичном Дамаску и уз Русију била главни ослонац у међународним институцијама. Али сада, уз Русију и Иран, постаје кључни носилац обнове и развоја Сирије. Сирија је постала део великог кинеског пројекта познатог као „Пут свиле”. Пре два месеца у Пекингу је организован велики скуп о пројектима за обнову Сирије, а кључни носилац ће бити Азијска банка за инфраструктурне инвестиције (AIIB) са већинским кинеским капиталом. Кина такође види Сирију и као базу за пласман својих производа у цели блискоисточни и медитерански регион. Уследиле су и конкретне инвестиције. Кинеска национална петролејска корпорација (CNPC) је већ сувласник две највеће сиријске нафтне компаније а потписала је и уговор о истраживању и развоју нафтне индустрије. Друга кинеска компанија Синоћем је откупила права на једно од два највећа нафтна поља у Сирији. После Пекинга у августу је у Дамаску одржан сличан скуп, међународни сајам о обнови Сирије. На том скупу су учествовале земље БРИКС, затим Иран, Ирак и Куба. Није било ни једне западне земље, ни Америке а ни Саудијске Арабије. Само имена оних који су били и оних који нису били симболично најбоље говоре о новом односу снага. Према саопштењу званичног Дамаска, приоритет у обнови земље ће имати Русија, Кина и Иран.

„НОВИ БЛИСКИ ИСТОК“

Сирија је, међутим, само део нове политике Кине према Блиском истоку. Средином јула ове године је из кинеске луке у Ђанђангу испловила група војних бродова ка Џибутију, првој кинеској прекоморској војној бази. Кина је са том малом земљом на Рогу Африке, изузетно важном стратешком месту и која је практично део Блиског истока, потписала уговор и изградила војну базу која може да прими до 10.000 војника. Према уговору, Кина ће користити ту базу најмање до 2026. године. Та база је део пројекта Један појас, један пут, назван и Пут свиле. Званична Кина истовремено подсећа да та база пре свега има војни, а не комерацијални карактер и да ће бити у функцији заштите кинеских интереса.

Занимљиво је да је прва кинеска војна база у иностранству удаљена свега неколико километара од америчке базе Камп Лемонијер у Џибутију а нешто мање од највеће базе француске Легије странаца. Америчка база у Џибутију је највећа у том региону и једина стална дестинација у Африци. Џибути је бивша француска колонија са великим западним присуством, па сама чињеница да је та мала земља потписала уговор о војној бази Кине сведочи о темељним променама односа у том делу света. Кина са Блиског истока увози 50 одсто својих потреба за нафтом, највећи је, на пример, купац саудијске нафте, а од тога више од половине се транспортује кроз мореуз Баб ел Мандеб, на чијој афричкој страни је Џибути а азијској јеменски Аденски залив. Мореуз је и улаз у Црвено море а највећи део кинеског извоза за Европу управи пролази Црвеним морем и Суецким каналом. Са базом у Џибутију Кина може да контролише промет Црвеним морем и обезбеђује своје интересе.

То су тектонске промене које су се већ десиле, али је још увек неизвесно како ће пре свега Америка даље реаговати. Тешко је прихватити такав пораз, и вероватно је да Вашингтон неће одустајати иако је његов манвеарски простор сада знатно мањи. Тај простор се углавном своди на детсрукцију и изазивање локалних криза. У овом времену једини на које би Америка могла да рачуна у деструктивним акцијама су Курди у Ираку. Ирачки Курди су најавили референдум о независности за 25. септембар иако су обећали да његове резултате неће одмах применити него ће кроз преговоре покушати да избегну нови рат. Тај рат, међутим, већина хроничара сматра неизбежним. Американци у том евентуалном рату рачунају и на сиријске Курде, који су за сада амерички савезници, мада је то веома неизвесно.

Јер, требало би се присетити речи некадашњег израелског премијера покојног Ариела Шарона, који је рекао да је то „регион у коме се никада и никоме не може веровати”. Без обзира шта буде употреба Курда, тектонске промене су се већ десиле и оне су нова реалност коју гарантују они којима се, ипак, може веровати.

Почетком 21. века, када је Америка кренула у ратне авантуре и разарање Блиског истока, говорило се како уствари Вашингтон жели да створи „нови Блиски исток”. И, заиста, створен је „нови Блиски исток” али он није амерички.

Стандард, intermagazin.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.