НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Сто година након 1918, Срби су поново на српском путу

ИСКРА на Фејсбуку

(Ненад Кецмановић) Фото: intermagazin.rs

Поводом стогодишњице формирања Југославије (1918-2018) – Прве на коју се надовезала Друга – већ су обновљене расправе о томе да ли је то била историјска грешка краља Александра Карађорђевића и Николе Пашића, или су је Србима наметнуле велике силе савезнице као понуду коју нису могли да одбију. Сви се, међутим, слажу да је Југославија за Србију била илузија, утопија, промашај, заблуда и превара са дугорочним посљедицама. А многи указују да су Британија и Француска са Италијом, да би је увукле у рат на својој страни, Србији 1915. у Лондону понудиле територијално проширење државе. Иако мањи од Југославије, за Србе би тај оквир значио уједињење српских земаља у јединствену и стабилну националну државу (тзв. мало рјешење) Али, Петар и Александар и премијер Пашић оптирали су за Југославију („велико рјешење“).

На крају Другог свјетског рата, у компартијском врху у игри је била и опција да БиХ буде покрајина унутар Србије, али су другови Срби из Босне хтјели своју републику, па их је распад СФРЈ одвојио од Србије. Но двије шансе су пропуштене и добили смо двије какве-такве и напослијетку пропале Југославије.

ВИЂЕЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ СА ДВИЈЕ ОБАЛЕ ДРИНЕ

И, с обзиром на то и такво искуство, погледи на двије Југославије у Срба у Србији и Срба изван Србије, нису једнаки. Они први су у Југославију унијели државу Србију, а ови други жељу за слободом од вишевјековне окупације и жељу за уједињењем са матицом. Прва као и Друга Југославија за Србе изван Србије била је модус да истовремено остану и у завичају и заједно са матицом. Отуда је у БиХ код комшија Муслимана и Хрвата Југославија препознавана као „проширена Србија“или „Србославија“, иако су управо они од заједничке државе више профитирали него Срби.

Једни су од поражене Хитлерове марионетске државе НДХ са конц-логором у Јасеновцу преко ноћи преведени на побједничку антифашистичку страну. Други су, упркос активној партиципацији у усташком поретку у БиХ, од министара у Павелићевој влади до СС ханџар дивизије, добили нацију закључком једне од сједница ЦК СК БиХ. Ваља поменути да су у исто вријеме српски либерали, на челу са Никезићем и Латинком, у партијском руководству Србије изашли са ставом да Срби у БиХ своје проблеме треба да рјешавају у Сарајеву, а не у Београду. Како ће то рјешавање у Сарајеву изгледати видјели смо почетком 90-их када су посланици СДС у Скупштини БиХ мајоризовани од стране коалиције СДА-ХДЗ, односно конститутивни српски народ од стране свезаних барјака полумјесеца и шаховнице.

Истина, и ортодоксна комунистичка линија у партијским превирањима у Србији није имала битно другачији став. Сјећања Петра Стамболића свједоче о томе да су добро видјели куда ствари иду у БиХ, али су то потцјењивали као више чудно и комично него као забрињавајуће и са супериорне дистанце сеирили, како су говорили, „бошњаклук” колега из сусједне републике.

СРПСКА – КОМПЕНЗАЦИЈА ЗА СЕЦЕСИЈУ БИХ

Срби из БиХ у Дејтону су добили Републику Српску као компензацију што су отргнути од скраћене СФРЈ. Наравно, не на поклон, него као невољно међународно признање да су у грађанском рату успјели у отпору да не буду утопљени у нову унитарну државу под бошњачком хегемонијом. Нажалост, тај отпор, који се данас зове одбрана Републике Српске, наставља се јер унутрашњи и спољни промотори унитарне БиХ и даље говоре о „повратку на западни Балкан” и „незавршеним пословима у Босни”. Али, они раде и сасвим конкретно и отворено на реализацији пројекта рушења патриотске власти у Бањалуци. Америчка амбасада у Сарајеву је објавила да ће у изборној години уложити у невладин и сектор независних медија цијелих 12 милиона долара, али је одбила да објасни коме и зашто. Коначни трошак ће нам, ако у томе успију, вјероватно саопштити тек по обављеном послу, како то цинично и тријумфалистички чине послије сваког режираног преврата у свијету.

Што је најгоре и што је било најмање очекивано, нашли су савезнике међу редовима опозиције коју предводи странка која је ’92. стварала Републику Српску. Подршком Бошњака нашли су се у заједничким органима у Сарајеву и постали су партнер у рушењу Српске. Но, ипак иза леђа Брисела, који је не само сједиште ЕУ него, не треба заборавити, и НАТО-а, Српска се, са једне стране све више отуђује од БиХ, а са друге све више срођује са Србијом на нивоу културе свакодневног живота. Парадоксално, том удаљавању унутар БиХ и зближавању преко њених граница највише су допринијеле бошњачке комшије које се залажу за њено унутрашње интегрисање. А пристрасне интервенције евро-америчког протектората у прилог централизације остварују контра-ефекат.

Ради се о политичкој култури која се у теорији политике дефинише као однос лингвистичких, етничких, вјерских, вриједносних, обичајних, менталитетних итд. идентитета у односу на политичке феномене, односе и процесе. Испод транспарентне политичке површине у БиХ, у којој национални лидери и елите већ 25 година воде међусобну битку – једни за „цјеловиту и јединствену БиХ“, други за изворно дејтонску „самосталност Републике Српске“, трећи за „обнову Херцег-Босне“ – три народа се у свакодневном животу све више међусобно удаљавају и приближавају себи сроднијој браћи у сусједству или у малој Азији, односно на Блиском Истоку. У сјени политике, права и дипломатије, култура тихо ради на разликама и више и дубље и трајније. Прецизније речено, њена политичка надградња само ослобађа неке притајене унутрашње – привремено од освајача, дикататора и високих представника потиснуте – енергије, које унутрашњим и спољашњим оспоравањима и блокадама, добијају додатне мотиве и енергије.

СВЕ ВЕЋЕ РАЗЛИКЕ И СВЕ ДАЉЕ ОД БИХ

И у социјалистичкој републици БиХ, Срби, Хрвати и Муслимани били су три нације и три религије. Они који се данас вајкају да се тада није знало ко је које нације, обмањују и друге и сами себе. Већ сама чињеница да је поштован национални кључ при избору политичких функционера, директора, декана, шефова клиника, управника позоришта, главних уредника итд. – свједочи да је национални идентитет био институционално итекако респектован. Вјерска опредјељења била су симетрична националним и већина је приватно обиљежавала славе, божиће, бајраме, без обзира на то што је религија током полувјековне комунистичке власти била потиснута и занемарена у урбаним срединама.

Данас, међутим, спектар разлика се проширио, те три народа дијеле и језик, и писмо, и научно, и лаичко вредновање догађаја из прошлости и садашњостии, и умјетност и празници, образовање и начин одијевања, и исхрана, и пиће, и лична имена, избор брачних партнера и начин поздрављања, а практиковање вјере добило је прворазредни јавни значај.

Узмимо за примјер језик или језике! До рата су се сви служили једним, српскохрватским језиком, с тим да га је мањина легално називала хрватскосрпски. Послије рата ес-ха, како су га скраћено звали ђаци, раздвојио се у српски и хрватски, а појавио се и бошњачки језик, под називом босански. Најзад, однедавно се јавила идеја да се, када већ име језика не одговара имену народа, природан склад успостави тако што ће се Бошњаци још једном у 25 година преименовати у Босанце. У Хашком трибуналу су открили да се оптужени добро разумију иако говоре три језика, па су због уштеде у превођењу све спојили у акроним бе-ха-ес. Нису знали да је све то, у ствари, један те исти Вуков српски језик, који се користио у источној и западној варијанти, с тим што су до рата Муслимани користили источну, послије рата западну, а са турцизмима и уметањем гласа „х“, уз „кахву“ и „олахко“, прогласили свој засебан језик. Признање да, у ствари, говоре Вуковим језиком и тако лингвистички подрже реинтеграцију БиХ, Бошњаци би доживјели као национални харакири, јер какав би то био народ који нема свој језик?!

Западни мировњаци током рата у БиХ нису никако могли да схвате како „агресор“ може да буде народ који говори језиком „жртве“, па су Бошњаци искористили слободу да свој матерњи језик назову како хоће. А маштовити бошњачки академик Мухамед – Туњо Филиповић је из чињенице да је Вук за стандард српског језика узео говор херцеговачких Срба, закључио да је то у ствари украдени беиха језик. То је онај исти професор који је својевремено оптужио нашег нобеловца Андрића да је својим дјелом нанио више зла Босни него све окупаторске војске заједно. Кривица великог српског писца била је у томе што је готово пола вијека раније упозорио на потмуло зло потиснутих мржњи које ће почетком 90-их провалити у парламентарном насиљу над српским народом у БиХ.

КУЛТУРНА ДИВЕРГЕНЦИЈА ИСПРЕД ПОЛИТИЧКЕ

Данас Срби из БиХ у Србији више нису Босанци, као што ни Срби из Србије у Српској више нису Србијанци. И једни и други су само Срби са двије обале Дрине. Заједно обиљежавају велике датуме из јединствене националне прошлости. Држе заједничке сједнице влада, пишу Декларацију о опстанку српског народа као цјелине.У складу са Дејтонским споразумом развијају специјалне и реципрочне везе Српске и Србије, које су за нас напросто природне сународничке везе које имају историјски и територијално-етнички континуитет.

Арент Лајпхарт, амерички научник холандског поријекла и водећи стручњак за дубоко подијељена друштва, пише да протестанти и католици у земљи његовог поријекла живе два поптпуно одвојена паралелна живота: „Имају све засебно (обданишта, школе, болнице, кафане, банке, синдикате, бракове, ловачка удружења …) и једино се сусрећу на улици и у војсци“. У БиХ још није дотле дошло, али постоји друга, важнија чињеница. Протестанати и католици упркос свему желе да живе у заједничкој држави Холандији, као и Фламанци и Валонци у Белгији, док три народа у БиХ никада послије Дејтона нису имала прилику да се о томе изјасне на тронационалном референдуму. Можда баш зато што ино-творци независне БиХ знају какав би био исход. Али, без тог базичног конзенсуса о заједничкој држави све полудејтонске, парадејтонске и антидејтонске акробације протектората напросто висе у ваздуху.

Но, не треба се заваравати, неуспјех травничких везира, Бењамина Калаја, Бранка и Хамдије, те Волфганга Петрича и Педија Ешдауна да, након уништења југословенског, наметну интегрални босански идентитет није их обесхрабрио да наставе. Једино тестирају разна средства и форме, комбинују вањске медијске и дипломатске притиске са провоцирањем унутрашњих раскола, подривањем институција, криминализацијом власти, мобилисањем бошњачке дијаспоре. И ко зна докле тако… Али, како је говорио Екмечић, „ваља издржати све док се не промијене међународне околности”.

Срби у БиХ су се ‘92. дигли на оружје да не би били киднаповани из Југославије сведене на Србију и Црну Гору, а унутрашња републичка граница између Срба на Дрини постала је државном признањем не Пала него Београда, уцијењеног да ће у супротном бити оптужен за агресију. Уједно, Српска не би ни настала ни опстала без подршке Србије. „Јединим српским успјехом на згаришту Југославије”може да се назове само релативно у односу на судбину српског народа у Хрватској и Црној Гори, и то само под условом да сачува своје дејтонске границе и изворне надлежности. Све мање од тога је пораз, али свесрпски пораз, што значи и пораз Србије која ће се данас без Косова, сутра без Војводине, звати „ужас”, што је скраћеница за „ужа Србија” (Србија без покрајина), како су је звали по Уставу 1974. „Велика Србија” ће чак и као колика-толика „Србијица” преживјети јер је једна од најстаријих држава у Европи. Српска, која своју будућност види са њом, у том случају ће постати још већи ужас.

„МАЛИ РУСИ” УМЈЕСТО „МАЛИ АМЕРИКАНЦИ”

Српска без војске тешко ће одбранити унутрашњи поредак и ентитетске границе ако изостане енергична подршка „матице Србије” и „матушке Русије”. Приче да ће Вучић пустити Додика низ воду и да је Путин препустио и ултрарусофилну Црну Гору шири малодушност, која је дио хибридног рата против Србије и Српске. Ако пак Српска заиста остане усамљена и поражена, Србима у БиХ једино преостаје егзодус у матицу или да се од „малих Руса”, уз помоћ малобројних „малих Американаца” у својим њедрима, претворе у „мале Турке” или „мале Арапе”, потајно сјетно загледане преко Дрине.

Наћи ће се у истој ситуацији као у вријеме османске окупације када су се Зека Буљубаша и његови „голаћи” из Босне придружили устаницима у Србији и као Спартанци сви изгинули на Равњу, о чему је изблиза свједочио њихов земљак, српски Хомер – Филип Вишњић. Или за хабзбуршке окупације када је Србија била нападнута држава, а мобилисани Срби из Босне масовно прелазили на другу страну фронта да бране своју „резервну домовину”. Да им не би преостала само „југоносталгија”, као сјећање на једину реалну државну формулу да остану и код куће и под истим кровом са Србијом, Срби морају сложно да дјелују као један и јединствен народ у одбрани Српске.

КАКВО ЧУДО: СРБИ ХОЋЕ ЗАЈЕДНИЧКУ ДРЖАВУ СА СРБИМА

Када Додик каже да су Срби у Српској загледани у Србију, да теже територијалном и државном уједињењу са матицом – он говори сушту истину о расположењу народа. И у срџби пречују да он увијек додаје да су то снови, жеље, тежње, које и он дијели са народом, али да „не вјерује да ће то доживјети његова генерација, да ће се то можда остварити до краја вијека, али да то треба да имамо на уму и чувамо у срцу, као и да мора да буде остварено мирним путем и политичким средствима“. Када још помене и референдум – њима се коса диже на глави, а то је важно јер Срби се никада нису непосредно демократски изјаснили да ли су и за Александрову и за Титову Југославију, као ни да ли су за Холбрукову БиХ. Једино су се на плебисциту у децембру ’91. са 98 процената изјаснили да хоће да остану са Србијом. Шта у томе има саблажњиво? Као да исто не желе и Хрвати у „Херцег-Босни“ и Бошњаци у Санџаку, и Шиптари на Косову?!

„Стољећима су народи живјели у миру једни поред других под империјама” – написао је Мајкл Волцер – „а када је дошла слобода сви су хтјели да живе са себи најсличнијим по вјери, језику, обичајима и да са њима организују самовладавину”. Интереси великих непријатељских сила вратили су Србе на полазну тачку која се до 1918. звала „малим рјешењем“ које се показује историјски проходнијим и истински српским путем. Најављена Декларација о опстанку српске нације и све тјешња сарадња Српске и Србије плод су те спознате националне и историјске неминовности.

intermagazin.rs, Standard

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.