НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: НА коју страну ће Бакир Изетбеговић

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

„Иронично речено, толико су вриштали ти бошњачки полуобразовани вршитељи политичких дужности као да им се чинило да се покушај војног удара у Турској догођа у властитој кући, чак у спаваћој соби (…) Зашто су вриштали? Само зато да се још једном снисходљиво додворе Ердогану ‘лидеру свих муслимана’, како га је титулирао Бакир Изетбеговић. Ускликнуо је уз то Алијин син да му је Ердоган и ‘брат’, и ‘наш вођа’. Али нису само властодршци вриштали. Чинила је то и академска заједница. Академик Есад Дураковић, на примјер, тврдећи да иза неуспјелог војног удара ‘стоје ционисти’, затим извјесна Амила Шиљак-Јесенковић, која се представља као туркологиња, говорила је о Гулену као да је Ердоганов портпарол“ (портал Новости, 31. јул 2016).

Тим ријечима је проф. Енвер Казаз са Филолошког факултета у Сарајеву описао локално реаговање на војни пуч у Анкари под насловом Туркофилија премрежила бошњачки ментални простор. Нису нетачне опсервације овог угледног интелектуалца, али бошњачка туркофилија се не може свести на Ердогана и његове блиске односе са Изетбеговићима. Он је само разгорио жар емоција које тињају у бошњачким душама још од повлачења Османлија из Босне. Чезнутљиви уздах „пусто Турско!“, као вапај за „златним добом“, понављале су генерације босанских муслимана. Давутоглуова „стратешка дубина“ је „зеленом трансверзалом“ спојила „босански вилајет“ са „великом портом“ у сновима умишљених потомака босанских бегова.

ГАРСОНИЈЕРА У „СТАНБОЛУ“

Знајући да је сентимент муслимаснке туркофилије лако пробудити, југославенска држава је босанске хоџе слала мимо Истанбула на блискоисточне исламске универзитете. Послије се ипоставило да је то био мач са двије оштрице. Таква политика је Титу олакшала окупљање махом арапских држава у покрет несврстаних. Али истом рутом са Ал Ахзара у Босну су стизали Млади муслимани – босанска верзија Муслиманске браће, а ови опет са Алијом на челу пресудно утицали на судбину Бошњака и Босне на прелазу два миленијума. Нијхова адреса били су Ријад и Техеран, а не тада још увијек кемалистичка Анкара. Да ли је до заокрета дошло на америчку иницијативу да турски умјерени ислам, који је у 16. вијеку зачео босанске муслимане, треба да потисне шиитизам (Иран) и вахабизам (Саудија)? Или је таква понуда стигла из Анкаре у оквиру пројекта неоосманизма? Најзад, можда је било сусретно планирање: Бијелој кући се напросто допала Давутоглуова „стратешка дубина“, па су савезници ушли у заједнички подухват. У сваком случају, ствар се на бошњачко-босанском терену добро примила.

Женски дио породице Изетбеговић рат јесте провео у Турској, али мушки је тек посије рата развио бизнис и инвестирао у некретнине у Станболу. Харис Силајџић се послије повлачења из политике тамо породично и пословно преселио. Примјер су слиједили и многи у партијској (СДА) и вјерској (ИВЗ) халки око њих. Била је то ствар и политике и економије, али и културологије и друштвенг статуса. Потомке малобројних заиста беговских породица запао је у наслијеђе по неки стамбени квадрат у Истанбулу. У доба комунизма то се на башчаршијским сијелима шапатом преувеличавало до читавих квартова поред Капали чаршије и везирских палата на Босфору. Касније је за имућне скоројевиће гарсонијера у пријестоници бивше царевине постала ствар престижа, али и најближег сигурног мјеста изван већином хришћанског Балкана. И, док је љубав Ердогана и балканских муслимана цвјетала у сав мах, Султан није добро прошао на Блиском истоку. Почео је на своју руку и отео се контроли, па је постао мета глобалних медија под централном трансатланстком командом. Да ли је Тајип заиста постао тако „лош момак“?

РЕКОНСТРУКЦИЈА ДРЖАВНОГ УДАРА

Позадина војног удара против Ердогана, једнако као и његовог ефикасног контраудара, углавном је реконструисана. Мање-више је јасно да је на противничкој страни био Фејтулах Гулен, као и ко је стајао иза њега. Као што је јасно и ко је једини могао да уђе у заштићени пучистички систем веза и турском предсједнику у задњи час дојави шта му се спрема. Сада Фејтулаха у Пенсилванији чувају „апачи“ армије УСА, а Тајип се, чим је преузео иницијативу, нашао у Москви. Тиме је накнадно све објашњено.

У укупном билансу нешто свакако припада и брзини и вјештини реаговања самог Ердогана. У критичном моменту он се није могао обратити ни армији, у којој су били и пучисти, ни медијима јер је међу новинарима имао мноштво противника, ни студентима и професорима, који су у парку Гези још раније рекли шта мисле о њему. Тајипови медији били су мујезини на минаретима станболских џамија, његова оружана сила – дио војних и полицијских официра које је сам поставио, а подршка – масе вјерника које су га изабрале.

Наравно, покушај рушења демократски изабране власти не оправдава насиље, али унутар Турске и око ње прорадила је толико пута већ виђена спирала насиља и контранасиља. Најприје су западни притисци преко Гулена и унутрашње опозиције натјерали Ердогана на легитиман контрапритисак: репресију према унутра и неповјерење према спољном свијету. На то обично слиједи „међународна“ медијска стигматизација режима као дикататуре, па сатанизација самог лидера као сатрапа, па политичка изолација земље, па економске санкције, уз бушење изнутра преко финансирања НВО, уз корупцију кадрова на осјетљивим тачакама система итд. Све до припреме удара преко страних обавјештајних служби и ненасилних револуција. Легитимни режим под спољним и унутрашњим притиском легално прибјегава самоодбрани и тиме противницима даје аргументе који на почетку нису постојали. Нешто као самоиспуњавајућа прогноза.

ТАЈИПОВО ПРАВО НА САМООДБРАНУ

Сви су „мудро“ прогнозирали да ће Ердоган послије побједе над пучистима притегнути на свим слабим тачкама режима. А шта би друго било ко на његовом мјесту? Буш млађи је послије 11. септембра најавио крсташки рат, напао Авганистан, Ирак, Либију као уточиште терориста, формирао Гвантанамо, основао тајна истражна мучилишта по свијету, ставио америчке грађане под надзор, суспендовао презумпцију невиности у правосудном поступку итд. Није се ваљда од Ердогана очекивало да се пучистима извини што их је спријечио.

Све док убједљиво побјеђује на „демократским, фер и поштеним изборима“ Ердоган има право да се брани свим уставом и законом дозвољеним средствима, укључив и процедуру промјене устава, увођење предсједничког система, смртне казне итд. И он ће, дакако, то урадити. Али није то оно што би у Турској морало да засмета прагматичном Западу, као што не смета ни у Саудијској Арабији. Ердоган ће такође земљу још више окренути исламизму, као најефикаснијем катализатору свих унутрашњих социјалних, економских и политичких подјела, те најбољој идеолошкој легитимацији ширења утицаја на Блиски исток и западни Балкан. Да ни то за Запад није проблем, поново потврђује двор у Ријаду, који нескривено финансира вехабије – једну од најагресивнијих фракција у савременом исламу. Уосталом, нису ли западне метрополе, посрамљене што пуч није успио, упутиле подршку демократски изабраном предсједнику.

ПРИБЛИЖАВАЊЕ РУСИЈИ НАЈВЕЋИ ГРИЈЕХ

Једино што му нипошто неће опростити, то је приближавање Русији. Пошто је два пута миниран са Запада, шта би него да се окрене Истоку. А послије посјете високе турске делегације Москви могао би се очекивати наставак приче о мегапословима, попут нуклеарне електране и гасовода Турски ток, чија вриједност се мјери десетинама милијарди долара. Руској страни би донијели огроман профит, а турској енергетску основу развоја и независност од Запада. Ердоган је још прије пуча јавно питао Путина шта би требало да учини да би ресетовали односе након сукоба око ISIS и обарања руског авиона, а из Москве је прихваћена рука помирења. И одмах је, уз нос САД, услиједио наговјештај турске подршке Асаду.

Није ли можда баш то активирало аларм у Вашингтону, па је у брзини пуч био недовољно припремљен? Сумњу подгријава коинциденција да се међу пучистима нашао онај исти пилот који је ракетирао руски авион, а то је опет актуелизовало питање ко му је издао команду. Зашто је Давутоглу, еx-премијер и гостујући професор у САД, који је недуго прије удара загонетно напустио Ердогана, потрчао да се испрси да је то био он? Турска армија није више подијељена на кемалисте и исламисте, него на оне који су лојални НАТО и оне који су привржени Султану Тајипу. Јесте слично, али није исто. Индикативно је да су ови други оне прве, непосредно након контраудара, држали опкољене у Инџирлику, ваздухопловној бази НАТО.

КОМЕ ДА ВЈЕРУЈЕ?

Ердоган више не може вјеровати ни Обами ни његовом насљеднику, ма ко то био, нити сукоб са Вашингтоном гурати под тепих. Послије понижавајућег полувјековног „напредовања“ ка ЕУ, Ердоган се тек не може поуздати у Брисел. Елем, Путинова Русија изгледа као „избор без алтернативе“. Али не значи ли то не само турско одустајање од ЕУ и напуштање НАТО, што Бијела кућа ни по коју цијену неће прихватити када се ради о великој земљи још већег стратешког значаја. Појачани политички и економски притисци, даља подршка гуленовцима, нови државни удари и посебно наоружавање Курда, све до војне интервенције САД, биће полуге рушења Ердогана, из чијег имена је већ изведен пејоратив – „ердоганизам“ Истовремено, ни могућа савезница Русија не може остати неутрална, тако да би Турска могла постати ратно поприште на највишем нивоу, попут Сирије и Украјине. Свјестан тога, Ердоган ономад митингом од милион поклоника демонстрирао властиту снагу и самосталност. Али је ипак са извињењем, што је код насљедника империје риједак изузетак, отишао код Путина и пожуриће натраг да дочека Керија.

ОДЈЕЦИ У БОШЊАЧКОЈ БОСНИ

Наравно, потрес новог глобалног одмјеравања снага снажно ће се осјетити и на Балкану. Туркофилне муслиманске земље Албанија и Косово, дијелови Македоније, Црне Горе и поготово БиХ наћи ће се болно разапете између Турске и САД. Нема сумње да ће њихово срце бити у Малој Азији, али политички рацио, реализам и прагматизам превагнуће на противничку страну. Чињеница је да су то географски европске земље и народи са апликацијама за ЕУ, неке и са чланством у НАТО, те хронично у напетим односима са ортодоксним окружењем.

Истина, постоји и оптимистичка прогноза. Руско-турски евроазијски савез могао би допринијети пацификацији православно-муслиманских односа на Балкану. Накнадна памет свједочи да су минули ратови и хроничне кризе у односима Срба, Македонаца, Црногораца односно Бошњака, Шиптара и Албанаца били дириговани из евро-америчких центара глобалне моћи и да би у новим сукобима опет гинули људи одавде, а не оданде. Међутим, САД се журе да предност у класичном наоружању искористе за отварање нових жаришта и за заустављање пада америчке моћи, док Русији не одговара ширење фронта и на Балкан. А на Балкану је увијек у предности онај ко хоће да изазове сукоб у односу на онога ко се залаже за споразумни мир.

ОДГОВОР У БАБИНОЈ КЊИЗИ

Постоји и катаклизматична прогноза да ће баш Ердоган окупити муслимане од Марока до Индонезије. Из очајничког гњева због вјековног католичког колонијализма и актуелног протестантског неоколонијализма, коме су немоћни да се политички супротставе, могли би започети свјетски рат полумјесеца против крста. Самоубилачком тероризму, коме нема лијека, прикључио би се и познати (Пакистан, Турска) и скривени нуклеарни потенцијал (Иран). На примјеру ISIS показало се да вехабије са КиМ и из БиХ могу да мобилишу рекордан број шехида.

Ипак, највјероватније је да ће Бакир за почетак смањити афекат према Тајипу и да ће покушати да „пехливани“ између Станбола и Вашингтона, баш као што је бабо му Алија на Блиском истоку причао о исламској Босни, а на далеком Западу о грађанској БиХ. Уосталом, у Тирани је подигнут споменик Билу Клинтону, у Приштини је покојни син Џозефа Бајдена добио улицу, а у Сарајеву је једна од највећих послијератних грађевина – амбасада САД. Стани-пани Бакиру остаје „такијах“, илити кетман, и поука из Исламске декларације, да би „муслимани, када постану надмоћни, требало да наметну шеријат, а, све док нису, да се прилагођавају“. Ердоганизам је пролазна еуфорија у Бошњака док је туркофилија феномен дугог трајања зато што је ислам као конституенс националног идентитета у Босну стигао преко Османлија.

„ШЕРБЕТ НАРАТИВ“ И ПОЛИТИЧКИ ПРАГМАТИЗАМ

Дакле, проф. Енвер Казаз напросто поједностављује. Лако би било да је проблем само у односима Тајип – Бакир. Ердоган се појавио тек „као бибер по пилаву“.Туркофилним босанским муслиманима он се обратио оријенталним „шербет наративом“ пуним слаткорјечивог удварања, прекомјерног слађења, заводљивог претјеривања, којим и данас говоре жене по сарајевским махалама. Оне се и непознатим продавачицама на Маркалама, обраћају са „срце моје слатко“, „душо моја драга“, „моја ти“ и сл., а дапри том обострано то не мисле искрено.

Када Тајип каже да је „Босна турска, а Турска босанска“, да „немају сна када је бошњачки народ у бризи“, или када говоре о „Алијином аманету“, онда то не би требало узети буквално, баш као ни Бакирово узвраћање љубави: „Ердоган је мој брат“; „он је вођа свих муслимана“. Ердоган је био још дуже још ближи Гулену и Асаду, па их је отписао, и то ће Бакиру олакшати. Ни западном свијету није страна превртљивост. ОВК су, по потреби, преко ноћи претворили из терористичке у савезничку организацију. „Фактор мира у региону“ очас су преименовали у „балканског касапина“. Била Турска матица, диктатура или демократија, у ЕУ, НАТО или са Русијом, више или мање исламска, са Ердоганом или без њега, „бошњачки ментални хоризонт ће бити премрежен туркофилијом“. Али, и христијанофобијом.

intermagazin.rs, Фонд стратеске културе

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.