НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Је ли баш дош’о вакат за мирни разлаз у Босни

ИСКРА на Фејсбуку

(Ненад Кецмановић) Фото: intermagazin.rs

„Како не може у Каталонији ни референдумом, а може на Косову и без референдума?“ – само је, са ироничним осмијехом предсједник Србије повукао логичну паралелу. Потом је, предсједник Чешке Земан такође само упитао: „Како ваља сецесија Косова, а не ваља отцјепљење Крима?“ И вицепремијер Србије је поставио питање: „Како послије референдума у Каталоније објаснити народу у Српској да нема исто право?“

Биле су то само неке од реакција поводом драматичних превирања у Шпанији, које су тек индиректно и дискретно исмијале лицемјерје тзв. међународне заједницеОбјашњење да је „сваки случај специфичан и захтијева различите приступе“ требало је да оправда не само „двоструке“ него чак „вишеструке стандарде“. Ради се о провидној камуфлажи за ординерне лажи и преваре, које све теже пролазе са опадањем моћи једине суперсиле. Ни све старе, ни све нове чланице ЕУ, па чак ни кандидати, више се не либе да поставе незгодна питања.

Додиков позив на размишљање

Предсједник Српске, који се понајмање устручавао и зато навукао „међународну“ стигму „црног пере“, те зарадио америчке санкције, сада наступа тактичније. Пошто је Брисел заузео став да је „реферндум у Каталонији унутрашња ствар Шпаније“, и он је поставио своје питање. „Чули смо ЕУ која је рекла да је то унутрашња ствар Шпаније, а мене интересује да ли су процеси који се дешавају у БиХ такође унутрашња ствар БиХ“, упитао jе ономад пред новинарима у Зворнику. И пошто се логички намеће позитиван одговор, додао је: „Можда је дошло вријеме да управо поводом ових догађаја почнемо рационално разговарати о могућем мирном разлазу у БиХ. Тај процес треба отпочети, с обзиром да оваква БиХ, упркос масовним интервенцијама међународне заједнице, није успела. И инострани експерти сврставају је у ред пропалих држава“.

Овај Додиков позив на размишљање о разлазу биће, као и обично, априори дочекан на нож, баш зато што је тешко наћи контрааргументе. Прије свега, протекторат је увијек, барем декларативно, инсистирао на директним преговорима између националних представника, а таквих сусрета послије рата није било. Затим, Додикова иницијатива, што је посебно важно, ни својим садржајем није антидејтонска. Напротив, у Споразуму пише да је у БиХ све подложно промјени, под условом да о томе постоји косензус све три националне стране. Даље, он наглашава да је „можда“ дошло вријеме за разлаз (што значи да можда и није), да разговори треба да буду „рационални“ (тј. неострашћени), да је разлаз само „могућ“ (дакле, ништа не прејудицира), да треба да буде остварен у „миру“ (што ће рећи без насиља). И најзад, да разговоре треба „започети“ (јер ће бити дуги).

Три народа у два ентитета у БиХ непрестано се једни на друге жале на узајамне блокаде, кочење у развоју – политичком, економском, културном итд. А чиновници „међународне заједнице“, опет, да су фрустирани неуспјехом да у Босни створе функционалну државу. Послије четврт вијека било би логично да се сви заједно упитају нису ли на погрешном путу упали ћорсокак и покушају у супротном смјеру.

БиХ је функционисала само годину након избора

Не треба заборавити да су на првим слободним изборима три националне странке наступале у дјелотворној коалицији и да су послије избора брзо и лако заједнички формирале власт. Али да се, упркос континуитету са комунистичком структуром власти по националном кључу, нова власт већ након годину дана, мајоризацијом бошњачких и хрватских посланика над српским, распала. Што значи да је позитивно искуство њихове сарадње постојало, али да се показало неодрживо и на краћи рок.

Треба подсјетити да је почетком грађанског рата крња власт у Сарајеву тврдила да је „Радован Караџић завео само мањину Срба у БиХ“, а онда је та власт од те исте „заведене мањине“, којој су се убрзо прикључили и остали сународници, поражена у грађанском рату. По истој схеми, муслиманском Сарајеву је данас за све крив Милорад Додик јер је у неколико циклуса заредом такође завео већину бирача у Српској. Испада, да није њега, потрчали би да Српску утопе у јединствену БиХ.

Чак и једно од само три заједничка министарства која су предвиђена Дејтоном – ресор спољних послова – не функционише. У обновљеном хладном рату Бошњаци су на једној страни, а Срби на супротној. У хроничној блискоисточној кризи они први су на страни исламских земаља, а ови други на страни Израела. Нема готово нити једног међународног проблема, укључив и Каталонију, о коме БиХ има став, јер једни друге блокирају ветом у Предсједништву БиХ. У десетак осталих ресора у Савјету министара, који су се у међувремену, мимо Дејтона, намножили – тек нема ни о чему сагласности, већ зато што су наметнути силом протектората.

Фрустрације „међународне заједнице“ у Босни

Американци су најприје (преко Изетбеговића) срушили већ парафирани европски „Лисабонски споразум“, а затим (преко високих представника) већ двије и по деценије руше свој властити Дејтонски споразум не би ли направили јединствену и цјеловиту мулти-култи Босну. Са централизацијом и унитаризацијом БиХ покушали су и тврдом и меком моћи, и штапом и шаргарепом, и завртањем руку власти и корумпирањем опозиције, и јавним и тајним операцијама, и преко матице и Шарповом обојеном револуцијом, и „бонским овлашћењима“ и одлукама иностраних уставних судија, и све то кршењем дејтонског Анекса 4, односно Устава БиХ.

Шта све још нису покушавали, укључив и уједињење социјалног незадовољства и пензионерску солидарност због ниских пензија, али све и увијек – дупло голо. Зашто? Зато што на нивоу БиХ не постоји неки централни демократски ауторитет било у облику општег поштовања достојне институције, популарне заједничке партије или лидера који би добили повјерење већине сваког од три конститутивна народа, те легитимно и легално створили јединствену БиХ. Без тога она, у ствари, и не постоји, односно постоји само као дејтонски компромис три народа у два ентитета, који се практично потврђује само „с мијене па на уштап“ око чисто техничких питања.

Високи представник, који је требало да буде прелазни ауторитет, орочен на десет година, одавно је потрошио не само дејтонски мандат него и било какав утицај. Компромитован „бонским овлашћењима“ примјећује се само по већ годинама у длаку истовјетним периодичним извјештајима, које СБ УН редовно одбија, и понеким интервјуом у медијима, у којима такође прежвакава исту причу. Попут слијепог цријева Инцко ничем не служи, а може да изазове упалу и сепсу, али остаје зато што би његова замјена отворила питање смисла и опстанка те функције. А са трећином „окупационих“ судија, Уставни БиХ, који је преузео његову функцију утјеривања Срба у суру, бламира се из пресуде у пресуду.

Насилну ревизију Дејтона Српска је зауставила на 70-так одузетих надлежности и наметнутих закона који су деформисали изворни дејтонски устав и уништили ауторитет највишег законског акта, а нису ништа промијенили у реалним политичким односима. За неки „Дејтон 2“ нити има свјежих идеја, нити је могуће обезбиједити консензус. И све се безнадежно врти у кругу вјечног понављања истог, што узалудно троши вријеме, енергију и мотивацију и „Босанаца и Херцеговаца“ и њихових јалових протектора.

Од БиХ у Дејтону није ни требало правити државу

Да ли је заиста дошло вријеме да се сви упитају није ли већ сам циљ стварања једне државе за три народа, који су, сразмјерно националној структури, узајамно побили укупно 100.000 људи само у посљедњем рату, био лудост. Касније спољно наметање државе, која никада прије није ни постојала, било је лудост на квадрат, али је суперсилом још била могућа у униполарном свијету половином 90-их, а не и у мултуиполарном свијету крајем 2017. Но, све и да јесте, каква би била перспектива државе коју одбија преко 50 одсто становништва на 75 одсто територије. Ипак, кладио бих се да ће Додиков позив, или само идеја изазвати саблазан „међународне заједнице“, односно Американаца и европских вазала, које до бијеса доводи свако утјеривање у лаж, у недосљедност, нелогичност и сл. А онда пред новинаре пошаљу портпароле да то и арогантно бране гомилом глупости.

Рецимо, када они серијски крше изворни Дејтон онда је то корисна надоградња споразума који је донио мир, али не и политичко рјешење, а када то други учине једном онда је то опасан антидејтонски прекршај који пријети да запали Балкан.

Или, када сваком живом боде очи симетрија између Косова и Крима, они кажу да је сецесија Косова посве легитиман и легалан чин, јер одговара САД, док је отцјепљење Крима спроведено референдумом узрок обнове хладног рата, јер одговара Русији. Или, РС није исто што и Каталонија, ни као КиМ, ни као Крим, него неко чудо невиђено.

Мектић предводи Србе, Месић – Хрвате

Човић једва чека разговор на тему мирног разлаза или, како би Чеси и Словаци рекли „плишаног развода“. Изетбеговић ће, међутим, на позив одговорити пријетњом да ће се Бошњаци дићи на оружје да бране границе БиХ. Он, истина, не би знао да објасни како би кроз Српску стигао до границе на Дрини, или кроз „Херцег-Босну“ до границе са Имотским, јер фантазира о томе како ће већ послије избора догодине Србе предводити Драган Мектић на челу Савеза за промјене, а Хрвате Стипе Месић на челу „Игманске иницијативе“.

Додик је недавно замијенио референдумско питања „да или не улазак у НАТО“ са „да или не војна неутралност“. Било би добро да изврши и инверзију формулације теме разговора. Умјесто о мирном разлазу, разговарало би се „о мирној реинтеграцији БиХ“, и Бакир би први дотрчао из Сарајева на било коју адресу. А пошто би се током разговора показало да мирна реинтеграција не иде, самим тим би се наметнула тема мирног разлаза. Прича би кренула са другог краја и завршила истим закључком. Сигурно да Изетбеговић не би одмах промијенио став, али би се, за почетак, бар суочио са отрежњавајућом истином.

intermagazin.rs, Фонд стратешке културе

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.