МР ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Република Српска на удару неоколонијалне политике Британаца

ИСКРА на Фејсбуку

Није тајна да Запад већ од самог завршетка грађанског рата у БиХ и потписивања Дејтонског мировног споразума улаже огромне напоре у процес гашења Републике Српске и њеног што бржег утапања у унитаристичку муслиманску државу на Балкану. Западне државе-покровитељи централистичке политике Сарајева прихватиле су средином 90- их година Дејтонски уговор јер су тада то диктирале силе прилика и ситуација на терену.

Већ тада то је за њих било само привремено и изнуђено решење и већ тада су почеле да кују планове како да убудуће изврше декомпозицију дејтонског поретка и српском народу у БиХ наметну вештачки и дубоко анационални интегративни модел. Модел који би за циљ имао утапање Срба у политички и идентитетски хомогену грађанску државу са једном једином, јединственом „босанско-херцеговачком нацијом“. Главна препрека на путу остварења тог плана била им је Република Српска и у очима Запада увек присутна опасност од њене способности да води самосталну и независну политику одбране српских интереса.

Управо због тога смо у последњих двадесет и више година били сведоци разноразних мање или више агресивних покушаја челних западних земаља да заокруже процес развлашћивања Републике Српске и укину њен Дејтонским споразумом загарантован посебан уставно-правни, политички и национални субјективитет. Идејни предводници и најгласнији заговорници тог процеса били су Британци и њихове експозитуре у самој Босни и Херцеговини, а здушну помоћ у томе пружале су им САД и многе земље чланице ЕУ на челу са Немачком.

Ако завртимо точак историје уназад у не тако далеку прошлост видећемо да је управо британска политика била та која је покретала најжешће дипломатске офанзиве и предузимала главне кораке против Републике Српске. Из британских политичких редова дошао је један од најопаснијих и по интересе српског народа у БиХ најдеструктивнији Високи представник, Педи Ешдаун.

У британској кухињи осмишљено је неколико обавештајно-субверзивних планова чија реализација је требало да допринесе општој дестабилизацији Републике Српске. Да су познати по изазивању „спонтаних“ грађанских немира и стварању атмосфере контролисаног хаоса Британци су показали више пута – први пут 2014. године покушајем подстицања и генерисања народног незадовољства са циљем изазивања опште политичке кризе која би се претворила у нову обојену револуцију на тлу Српске. Други пут 2016. године покушајем да се на територији српског ентитета реализује тзв. операција „Врелина“, која је подразумевала читав спектар унапред испланираних насилних акција и терористичких удара у режији „Безбједносно-обавештајне агенције БиХ“. Подсетимо да је поменуту агенцију на чијем челу се налазе озлоглашени радикални  исламисти и припадници вехабистичког покрета основала управо британска тајна служба као једину такве врсте у БиХ.

Ова кратка генеза британске улоге у рушењу Републике Српске била би непотпуна уколико не поменемо и вест која је угледала светлост дана почетком маја ове године. Тада је у јавност процурела информација да поједине западне земље предвођене Лондоном припремају одлучујући удар на Републику Српску под називом „Последња шанса“.

Реч је о различитим мерама опструкције које би центристички кругови у Сарајеву предузели у сарадњи са прозападним делом опозиције у Републици Српској са циљем дискредитације челних представника власти и свргавања легитимно изабраног руководства у Бањалуци. За главног координатора ове операције предвиђен је нико други до управо Ентони Монктон, оперативац енглеске обавештајне службе који би на располагању имао пуну логистичку помоћ и подршку амбасаде САД у Сарајеву.

Британци су били ти који су уз помоћ Холандије и Америке припремили и пред Савет безбедности Уједињених нација ставили предлог антисрпске Резолуције о Сребреници, вршећи озбиљне дипломатске притиске на међународну заједницу да се политика Републике Српске етикетира као нацистичка, а српски народ као геноцидан. Британци су ти који и даље форсирају причу о неопходности измена Дејтонског споразума и усвајања некаквог „Дејтона 2“ у којем Република Српска више не би била самостални политички и правни ентитет.

Управо су Британци сада ти који највише нападају одлуку државног руководства Српске о блокади даљих интеграција БиХ у НАТО пакт. Ни пуних 12 сати након што је Народна скупштина Републике Српске донела државничку одлуку о проглашењу војне неутралности амбасада Велике Британије у БиХ осула је дрвље и камење на званичну Бањалуку тврдећи како она нема надлежност да одлучује о спољној и одбрамбеној политици БиХ.

И док су дипломатски представници Лондона у маниру своје вишевековне подјармљивачке и антисрпске политике спремали захтев да се Српска хитно подреди Закону о одбрани који је зацртао „безалтернативни“ пут БиХ у редове НАТО-а њихова марионета Бакир Изетбеговић оптужио је Милорада Додика за антидејтонску и антиуставну политику.

А истински предводници и виновници антидејтонске и антиуставне политике седе у Сарајеву, Вашингтону, Берлину и Лондону. Они се не налазе у Бањалуци која данас одлучно инсистира на пуној примени слова Дејтона јер је та примена једини гарант опстанка и самосталности Републике Српске.

Већ поменути Педи Ешдаун је на делу показао сву суштину енглеске политике према српском народу која се састоји у настојању да се Републици Српској одузме што је више могуће ингеренција након чега би се тако окрњена утопила у „централизовану и јединствену бошњачку БиХ„.

Педи Ешдаун је био тај који је својим противправним актима наметао законе са којима су отимане Уставом загарантоване надлежности српског ентитета, Педи Ешдаун је био тај који је својом одлуком отворио врата отимању државне имовине Републике Српске и убрзаној натоизацији БиХ. Колико пута до сада су представници Републике Српске морали да протестују због нелегалног књижења њене државне имовине на институције БиХ иако за то не постоји ниједан основ нити у Уставу БиХ нити у ентитетском уставу.

Отимањем војних објеката, касарни и локација које су од суштинске важности за очување безбедности српског ентитета западне силе уз помоћ марионетских институција у Сарајеву насилно увлаче Републику Српску у НАТО савез. Као основ за своје поступање наводе Акциони план о приступању БиХ Западној алијанси иако је он усвојен мимо уставних процедура и који дубоко задире у темеље Дејтонског споразума који не познаје никакву имовину БиХ.

На сличан произвољан начин, у моментима када је у политичким круговима БиХ владала општа еуфорија због европских интеграција Бањалуци су наметнута уставна и законска решења која је лишавају надлежности на пољу одбране, а њену војску, оружану силу без чијих блиставих подвига не би ни било Републике Српске, интегришу у некакве заједничке Оружане снаге БиХ. Тиме је нанет озбиљан ударац унутрашњем безбедносном суверенитету српског ентитета иако Војни аспекти мировног споразума који у облику анекса чине интегрални део Дејтона не забрањују постојање војске Републике Српске нити предвиђају њено укидање.

Као резултат те вишегодишње девастације српског ентитета али делимично и због политике почетне неодлучности и узмицања пред западним интересима Србима је наметнут и заједнички Закон о одбрани БиХ чијим би одредбама према захтеву Британаца сада требало да се повинује Република Српска.

Резолуција о војној неутралности је легалан и легитиман чин народних представника Републике Српске. Она је јасна порука српског народа да не жели да буде део државе која тежи ка једном империјалистичком савезу какав је НАТО пакт. Она је акт одбране националних и безбедносних интереса Републике Српске и као таква непосредни израз дејтонског права српског народа да самостално одлучује о својој политичкој судбини.

Бањалуци је доста диктата и уцена који непрестано стижу из западног дела међународне заједнице. Бањалуци је доста наређења оних који су умислили да је Република Српска њихова колонија а они метропола која још увек суверено влада светом. Бањалуци је доста захтева који су рецидив једне неоколонијалне свести и доказ да је политика ликвидације суверених ингеренција и брисања Српске са политичке мапе Балкана једина политика коју британска круна спроводи на овим просторима. Државници на челу Републике Српске уважили су став свог народа који не жели да земља за чију слободу је ратовао буде увучена у редове једне злочиначке војне алијансе. И ту своју одлуку неће променити. Никада.

Мр Данијел Игрец, ВИДОВДАН

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.