МР ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Нова приштинска замка за Србију – ко ће водити истрагу?

ИСКРА на Фејсбуку

Убиство српског политичара Оливера Ивановића отворило је ових дана многа важна питања. Оно најважније међу њима је свакако усмерено у проналажење одговора ко су налогодавци овог терористичког акта, упереног против безбедности Срба на северу КиМ и коме је у интересу нова дестабилизација прилика у региону. Међутим, тема која је овим убиством такође испливала на површину је и питање ко је надлежан за расветљавање околности овог злочина и да ли државни органи Србије (и на који начин) имају право да учествују у његовој истрази.

Суштински гледано, од одговора на поменуто питање зависи и епилог читавог догађаја – од тога ко ће бити субјекти истраге зависи и њена ефикасност као и њен коначни резултат – привођење пред лице правде свих одговорних.

Док УНМИК и даље ћути о захтеву Београда, ЕУЛЕКС је већ изјавио да ће одлуку о учешћу српских истражних органа донети Приштина и тиме показао колико је његова статусна неутралност само мртво слово на папиру и у пракси заправо једна обична бриселско-вашингтонска лаж. Охрабрене оваквим ставом мисије ЕУ самопроглашене институције у Приштини светлосном брзином упутиле су свој одговор на захтев Србије.

Злочиначко-терористичке структуре на челу са Весељием и Харадинајем кроз зубе су поручиле Београду да је „свака сарадња између српских и косовских државних органа у истрази могућа искључиво на основу косовских закона„. „Свако другачије укључивање Београда значило би мешање у унутрашње послове косовске државе и представљало повреду територијалног интегритета Републике Косово.“, стоји у изјавама овог сепаратистичког двојца. Њима је у помоћ притекла и Мисија САД на КиМ, експлицитно тражећи да истрагу о злочину изврше искључиво „институције државе Косово„.

Београд или Приштина – ко је у праву?

Правило је да кривичну јурисдикцију (где спада и истражни поступак) на територији поједине државе врше искључиво њени органи. То је суверено право њених власти, а учешће туђих репресивних органа и њихово вршљање по њеној територији је недопустиво без сагласности надлежних институција матичне државе и под условима прописаним међународним и унутрашњим правом. У том контексту поставља се питање: „ко је суверен на подручју КиМ?“

Одговор је јасан. У случају КиМ тапију на суверену власт има само и искључиво Србија. Та тапија се заснива на историјском и духовном значењу Косова за српски народ и државу и на необоривим и неоспоривим међународним признањима да је оно интегрални и неодвојиви део Србије (Лондонски уговор из 1913, Версајски уговор о миру из 1920, Париски уговор о миру из 1947, Финални акт из Хелсинкија из 1975, ставови Бадинтерове арбитражне комисије и одлуке ЕУ из 1991. и 1992. године, Резолуција СБ 1244).

Тзв. Косово упркос свим досадашњим покушајима још увек није успело да заокружи своју независност и стекне њену пуну међународну афирмацију. Оно не поседује све потребне атрибуте државности, нема ефективну власт на читавој територији КиМ, његов државни легалитет и легитимитет су непостојећи са становишта унутрашњег (српског) и међународног права, оно заправо није (и не може бити) држава у пуном смислу те речи. Сходно томе једини носилац суверенитета на Косову и Метохије јесте и остаје Република Србија, из чега произилази да су и њени органи једини надлежни за спровођење истражних поступака на тој територији.

Међутим, како Београд тренутно (и привремено) нема ефективну власт у јужној покрајини дужност њеног очувања пренета је Резолуцијом 1244 на органе међународних снага, УНМИК и КФОР. Они су позвани и обавезани да у име Србије врше ефективну власт на територији јужне покрајине односно да спрече сваки покушај Приштине да наруши српску територијалну целовитост.

У том контексту Србија као држава не може да се повинује захтеву Приштине да се истрага спроводи према „законодавству Косова„. Како објективно гледано није суверена држава тзв. Косово није ни у позицији да Србији одређује услове под којима ће она учествовати у истрази, нити Београд мора да тражи сагласност Приштине за укључивање у саму истрагу.

На делу је несумњиво још један перфидан покушај сепаратистичких власти да Србију увуку у клопку посредног, тихог признања косовске независности. Условљавањем српског учешћа у истрази применом према Уставу Србије неприхватљивих тзв. косовских закона Албанци покушавају да афирмишу свој правосудни суверенитет и наметну себе као „dominus litis“ истражног поступка. Уколико би Србија прихватила овај ултиматум Приштине то би значило да је у односу према тзв. Косову и званично наступила као према сувереној и независној држави, која има пуну кривичну јурисдикцију и на северу Косова и Метохије. Тиме се под знак питања поставља не само став Београда о непризнавању сецесије већ и сврсисходност даљег ангажмана мисије УН у јужној покрајини.

Циљ Приштине и њених западних покровитеља је очигледан; да се ангажовањем искључиво косовског репресивно-правосудног апарата демонстрира оперативност сецесионистичких институција, искористи ситуација за упад специјалних јединица косовске полиције на север КиМ, а у свет пошаље слика о тзв. Косову као самосталној држави, која је у стању да ефективно контролише читаву своју територију. Тиме падају у воду аргументи о Косову као недовршеној држави, а Србији се онемогућава сваки даљи покушај контроле прилика на северу своје јужне покрајине.

Сада када су нам ставови ЕУ и Приштине познати чека се одговор Београда. А он (кад буде и ако буде до њега дошло) мора да буде јасан и недвосмислен, заснован једино и само на државотворној политици према КиМ и на чврстим аргументима одбране уставног поретка и Резолуције 1244.

Елементарна улога међународне мисије УН је очување мира и пружање безбедности свим становницима КиМ. Из те обавезе проистиче и недвосмислена (правна) одговорност њених органа да адекватно реагују на сваки акт којим се угрожавају мир и безбедност у јужној покрајини. Врховни ауторитет на КиМ у домену правосуђа и процесуирања најтежих кривичних дела је према Резолуцији 1244 једино структура УНМИК-а и КФОР-а који сносе примарну одговорност за спровођење закона на територији јужне српске покрајине. Као такви једино они могу да буду истински „dominus litis“ истражног поступка који ће донети одлуку о конкретизацији и начину учешћа српских државних органа у истрази.

Право учешћа Београда у спровођењу истраге и обавеза сарадње мисије УН са органима државе Србије предвиђена је већ самом Резолуцијом 1244 и конкретније дефинисана Заједничким документом између УНМИК-а и СРЈ, усвојеним још 2001. године. Њиме се још једном потврђује приврженост обеју страна поштовању и примени Резолуције 1244 и истиче обавеза одржавања перманентне комуникације као и редовних састанака заједничких радних група и комитета у домену полицијске сарадње.

Једини прихватљив саговорник Београда је у овом случају само цивилно и безбедносно присуство УН-а на КиМ које је дужно да уважи легитимне интересе српске државе у истрази, примени у својим поступцима све њене информације и сазнања о околностима убиства, размотри њене предлоге истражних радњи и примедбе у поступку и свој рад на терену координише са захтевима и потребама српског Тужилаштва и МУП-а. На другој страни учешће ЕУЛЕКС-а и Приштине може да буде само ограничено и сведено на помоћне радње и пружање логистичко-техничке помоћи српским и органима УН као предводницима истраге.

Подсетимо да се у Анексу 2 Резолуције 1244 чак јасно наводи да Србија има право на повратак договореног дела својих полицијских и безбедносних снага на КиМ да би, између осталог, одржавали везу са међународном цивилном мисијом и међународним снагама безбедности. Појам „одржавање везе“ мора да се тумачи на начин да без сумње обухвата и сарадњу на пољу процесуирања злочина. Тиме се српским органима пружа могућност директног и активног присуства на КиМ, а кроз ту могућност манифестује се и српско државно (суверено) право на ту територију.

Наша држава мора без даљег одлагања и децидирано да одбаци наводе ЕУЛЕКС-а и квазидржавних институција у Приштини, сматрајући их неоснованим и без утемељења у важећим актима домаћег и међународног права. Заштиту територијалне целовитости ужива једино Република Србија као међународно призната држава, па је стога свако помињање „закона и територијалног интегритета Косова“ непостојеће и неодрживо и усмерено ка ометању спровођења ефикасне истраге.

Србији се не може ускратити право (и дужност) да штити интересе својих грађана и партиципира у процесуирању злочина над својим народом на подручју које је неодвојиви део њене територије. Због тога је неопходно да Београд настави да инсистира на истрази под окриљем мисије Уједињених нација и да потенцира оне одредбе Резолуције 1244 које српским државним органима пружају могућност присуства и утицаја на прилике у јужној покрајини. Међутим, постизање тог циља изискује један шири спектар безбедносних и дипломатских потеза; Србија мора да активира комплетан обавештајно-безбедносни апарат како би се заштитили интереси државе и благовремено осујетили сви будући потенцијални терористички напади на северу КиМ  и у појасу Копнене зоне безбедности. Тиме би се спречило преливање кризе у ризичне пределе јужне и централне Србије. У том погледу од стратешке је важности да се УНМИК и КФОР што пре одазову на српске захтеве и предузму све потребно за осигурање безбедности Срба у јужној покрајини. Да би убрзао тај процес Београд мора да ургира код својих стратешких савезника, пре свега Русије, Кине и Индије као и у оквиру тела УН како би се извршио легитиман међународни притисак на мисију УН да све своје ресурсе стави у функцију расветљавања не само конкретног убиства већ и разобличавања читавог терористичког деловања косовских Албанаца, које је смакнућем Оливера Ивановића очигледно поново активирано.

Инсистирањем на кључној улози УНМИК-а и КФОР-а у истрази Београд истовремено води битку за КиМ на више фронтова. Он тиме у одређеном погледу позива на реафирмацију Резолуције 1244 и отвара питање ревитализације улоге УН-а на Косову и Метохији, а тиме и унапређења њене персонално-логистичке структуре и финансијских капацитета. А како би се осигурали објективност и ефикасност саме истраге неопходно је и ангажовање Савета безбедности који ће надгледати сам ток истражног поступка и вршити контролу над радом мисије УН на КиМ.

Одлучношћу да истраје у том свом ставу Србија демонстрира своју приврженост очувању територијалне целовитости и показује међународној заједници да није одустала од Косова и Метохије. Она тиме шаље и поруку охрабрења српском народу чији даљи опстанак и безбедност у јужној покрајини су немогући без њених напора и залагања . Поучени досадашњим искуством лако можемо закључити да би препуштање истраге сепаратистичким властима у Приштини само довело до новог заташкивања злочина и у потпуности обесмислило правду.

Албанске структуре никада до сада нису имале ни воље ни спремности да расветле злодела над српским народом па је зато наивно очекивати да ће оне то сада учинити. Србија не сме да дозволи да се Оливер Ивановић сврста на дугачак списак оних Срба са КиМ чије убиство никада до сада није разјашњено.

 

(Текст је изворно објављен на сајту: Видовдан.орг)

 

Данијел Игрец

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.