МИЛАН ГРОМОВИЋ: Милосрдна слобода или о памћењу на које опомињу књиге

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: in4s.net

Двадесети век обилује величанственом комедијом коју карактерише неговање, храњење и улепшавање посебности. Реч је о временском интервалу од сто година, испуњених слободољубљем, људском „мржњом“ (Андрић, Писмо из 1920.), похлепом, гневом, миром, немиром, прогресом, пријатељствовањем, непријатељствовањем, користољубљем и још многим људским посебностима. Столеће хладног рата и ужареног мира (види ко је све добитник Нобелове награде за мир) отворило је још једну страницу повести човечанства – милосрдно вођење ратова. Након бомбардовања Републике Српске 1995. и Савезне Републике Југославије 1999. године више ништа није исто. Почео је нови век – доба милосрдних бомби, мржње, „слободе“.

Војне операције НАТО алијансе насилно су родиле мноштво „бивших дечака“, који се од оних о којима пева Иван В. Лалић након Другог светског рата, разликују само по присуству Милосрдног анђела. Зло које је са собом носила неконтролисана звер у руху нацистичке Немачке у 20. веку било је српском духу познато, јер није заборавио Косовски завет и оно „домаће, турско зло“, које дипломата Иво Андрић осећа у сусрету са немачким послушником Дитрихом (Каинов ожиљак). На почетку краја најдужег века у историји човечанства српски народ сусрео се са до тада невиђеном и у хроникама модерног света непотврђеном врстом зла (уколико зло има врсте?).

Многи бивши дечаци и девојчице заувек ће памтити 1999. годину по пролећној жетви несреће на овим просторима. Новак Ђоковић је у једном разговору са новинарима, поводом прославе свог 24. рођендана, споменуо насилно прекинуто славље 1999. године, када је напунио 12 година: „Моја мајка Дијана (…) направила ми је торту и почела да пева песмицу ,Срећан рођенадан’, али у том тренутку авиони НАТО-а почели су да надлетају Београд и све у стану је почело да се тресе.“ Реч је о пролећу у којем природа обнавља своју вегетацију, али зеленило више није стратешки заклон и заветрина од најезде непријатеља, као што је то био случај у ратним походима српских устаника и хајдука на Руднику, Јавору или Мучњу.

Пролeће 1999. године у Југославији обележено је пролетањима авиона, бомби и живота. Много тога је „пролетело“. Милосрдни анђео створио је оно пролеће „када умиру туберани“ (Кад су цветале тикве) и „прољеће“ са задахом смрти ближњег (Прољећа Ивана Галеба). Српском народу забрањено је право на слободу, буквално и симболички – бомбардована је фабрика „Слобода“ у Чачку, Мост слободе у Новом Саду, резиденција председника СРЈ, Слобода-на Милошевића итд.

Одговор на питање: „Памтимо ли слободу?“ могуће је потражити у делу човека слободољубља, историчара уметности, филозофа и историчара цивилизације – Жарка Видовића (1921–2016). У есеју Смисао слободе и литургијска свест личности Видовић слободу, аутохтоно људско осећање (и насушну потребу!), види као човекову моћ уз помоћ које самостално одлучује о поступцима и деловању властите индивидуе (телесне и духовне). „Да ли ће човек нешто учинити или се уздржати, да ли рећи или прећутати – то зависи од његове (а не Божје) одлуке, дакле, од слободе – коју може да ,плати и главом’, па да чак и тиме слобода (његова индивидуална слобода бића) буде само доказана и потврђена чином мученика, јунака или слабића, издајника, брбљивца или злочинца.“ Искуства памћења, знања и неговања континуитета представљају оружја за очување слободе на промаји (не)милосрдне историје. Слобода јесте, по речима Жарка Видовића, Божји дар, али непрестаним неговањем сећања (искуства) „слобода се увећава само на тај начин што се заправо увећава знање које слободи стоји на располагању (…)“. Искуство, знање сваког човека и колектива није само осећање, већ сећање на осећање које је постојало. Сећањем на немилосрдност Милосрдног анђела и на све друге кризне тренутке једног народа, у којима се слобода привремено губи, могуће је стећи веру, која је увек изнад знања и магловитих присећања.

Сећање у човеку ометају силе несећања – самопотврђивање, гордост и сујета, које поражавају духовно искуство појединца и заједнице, што значи да је човек борба, а не огољена снага или користољубива моћ. Слобода је слободна у проговору о: Логосу (сабраности, саборности), вери, искуству (знању) и незабораву.

 

 

Милан ГРОМовић, докторанд српског језика и књижевности

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.