МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Опрости нам детињство, Јано!

ИСКРА на Фејсбуку

Михаило Меденица (Фото: intermagazin.rs)

Драга Јано, не знам да ли волиш кишна јутра, ви деца волите све, свему се радујете и на томе вам завидим, заиста!

У свему пронађете нешто дивно а ја то, признаћу ти, више не умем!

Нисам толико стар, нити ме је живот јоште уморио али страхујем да сам ја добрано уморио њега и да му је мрско попити јутарњу кафу са мном, но…

Такви смо ми одрасли, знаш- док смо деца журимо да одрастемо а када одрастемо жудимо да се посеремо у детињства онима који још имају разлога да се искрено смеју…

Имам две ћерке, предивне су! Једна се зове именом твојим, а то је прелепо, старо име с Косова и Метохије, дао сам јој га као аманет да никада не заборави ко смо, шта смо и где нам се ваља вазда враћати, али да те сад не умарам тиме, претежак је и овај ветар за та малена плећа твоја а камоли шупље речи незнанца којег ћеш сутра клети и презирати, с правом!

Ти си, срећо, остала без маме, то знаш.

Прерано, мада, веруј, не постоји право време да човек остане без ње- мајке не би требало да умиру, никада нисмо довољно одрасли да останемо без њих, па и кад оду тихо, с миром, само заспу и…

Твоја мама нажалост није и волео бих да то никада не сазнаш, али хоћеш!

Умрла је стравичном смрћу, или је пак живела стравичне последње тренутке а умрла тихо, молећи да смрт пожури по њу, не знам шта је тачније од та два али знам да ћеш знати све о страхотама њеног ропца док је, убеђен сам, мислила само на тебе!

Не, неће ти бити лакше због тога, напротив, носићеш и то бреме замишљајући како те је кроз сузе дозивала, покушавала да те види, пружала руке некуд ка теби али смрт је једноставно била хитрија…

Ништа од овога не би требало да знаш, малена!

Мама је отишла с анђелима и сада је она најсјајнија звезда на небу, она што ти се ноћу смеши и чува те, она којој махнеш и пошаљеш пољубац пред спавање, тако и ја чиним а знаш колико ми је година…

Не знам, срећице, ко је убио твоју маму, дивно би било да никада и не сазнаш да је убијена, али знам ко убија тебе чинећи све да имаш права да презиреш кад одрастеш- ми, велики, они што као тугују над судбином твоје мајке раскопавајући њен гроб свакога дана изнова, јер ништа не продаје новине и душу као „добар“ леш над којим се можеш иживљавати једнако колико и онај који је тог дана бесомучно ударао по глави док није престала да се познаје…

Видиш како и ја одвратно пишем не размишљајући да ћеш можда једном, баш за овакво поганог дана, читати све и проклињати одрасле што мама Јелену нећеш моћи да замислиш онако лепу, насмејану, ведру, животну каква је била, или каква желиш да је била, већ унакажену, располућену, непрепознатљиву од крви, модрица, јаука и немоћи да те дозове.

Ако ти је за утеху, а не сме бити, знај да смо упропастили још толико живота да им више и нема броја, пишући крвљу за оне који вапе да с новинских страна липти и прска свуд по столу…

Месецима смо извртали гроб малене Тијане Јурић, она није остала без маме већ су мама и тата остали без ње, али то је било мало, морали су знати колико је патила чекајући да се смрт прене и крене ка њој, ногу пред ногу, без журбе и жеље да стигне што пре и оконча…

На срећу и гробови досаде!

Изиграмо се, искачемо по њима, изгазимо цвеће и свеће па се уморни наслонимо на крстаче загледани куд би могли даље, ослушкујући где је лелек најјачи и којом реком суза ваља запливати узводно…

Људи смо, па опрости ако икако будеш могла, јер твоја је мама Јеца тако „дивно“ умрла да би била грехота не писати данима о јауцима, јецајима, патњи, болу, тако „умешно“ смрсканој лобањи и приде ударити барем још једанпут, јер ништа тако добро као „ваљан“ леш и детињство које сутра може постати јад од живота, ако нам се баш „посрећи“!

Не замери, људи смо, што сад да те лажемо како је мама заспала мирно и отишла с анђелима кад ћеш и онако знати све, јер ти све остављамо као залог да нас презиреш!

Ниси човек ако тако не учиниш, а запамти да смо ми били људи према теби кад је било најтеже и учинили све да ти сутра буде још теже!

Ипак, опрости ако икако будеш могла, људи смо, а у људима чучи звер и њихов је одабир хоће ли се борити с њом или уживати гледајући је како разгоропађена вреба из оне празнине где је била душа…

Знаш, не прође дан да не мислим на мајку, не дозволи ни ти да прође и не дозволи да изгледа икако другачије до онако како је, верујем, знала да чучне и рашири руке док јој летиш у загрљај!

Јесте, то је она најсјајнија звезда ноћног неба, смеши ти се, бди над тобом, чува те довека!

Махни јој и пошаљи пољубац, с анђелима је, лепа и насмејана какву не дозвољавамо да је упамтиш, али ти буди јача и боља од нас!
Извини, драга Јано, наше су душе пустахија, не дозволи да твоја буде ни налик!

Праштај нам као што ми теби нисмо могли детињство, људи смо само, а људи су…

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.