ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: О подмуклости и подметању

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Курир

Фото: Курир

У политици се исплати имати праве непријатеље, па је новом лидеру лабуриста вероватно помогло што га је Тони Блер цртао као политичко страшило

Нови лидер британских лабуриста постао је човек кога је конзервативна британска влада пре десет дана прогласила опасним по националну безбедност. То би некад било довољно да у Лондону сваком уништи каријеру, али Џереми Корбин је јуче огромном већином гласова тријумфовао још у првој рунди унутарстраначких избора.

А шта то Корбина по Вестминстеру чини опасним? Рекао је да Осаму бин Ладена није требало убити по кратком поступку, већ извести пред суд. Рекао је да ни Југославију ни Ирак није требало бомбардовати без дозволе Савета безбедности. Оценио је да су изговори за бомбардовање и у једном и у другом случају били лажни.

Какво светогрђе. Замислите да оптужбе за тероризам морају да се доказују на суду, да оптужене не смете да убијете по виђењу, хиљаде километара далеко од ваше престонице? Замислите да измишљотине о „стотину хиљада несталих албанских мушкараца” одједном више не могу бити валидни разлози за војне интервенције. Замислите да и за Лондон и Вашингтон почне да важи Повеља Уједињених нација и да за слање бомбардера на суверене државе прво морају да прибаве сагласност Савета безбедности? На шта би свет изашао и колико би то погубно било за националну безбедност Велике Британије? Да и не помињем Трајдент и нуклеарне планове америчког острвског савезника на које се Корбин такође острвио. Би ли планета преживела мање нуклеарних ракета?

Британски естаблишмент, у који укључујем и тамошње водеће медије, водио је бесомучну кампању против Корбина. Упркос томе, довољно велики број Британаца на овим партијским изборима гласао је да је права опасност по британске националне интересе у ствари био Тони Блер, јастреб који је волео сваку војну интервенцију за коју је чуо.

Зашто је све то нама уопште битно? Лабуристи су у опозицији, избора неће бити још четири године, а Корбин је, тврде они који се разумеју у британску политику, „unelectable”, дакле без шансе да победи на парламентарним изборима. Неки ће његов јучерашњи победнички говор чак назвати самоубилачком поруком којом се Лабуристичка странка можда занавек опростила од власти.

„Политика” је три месеца помно пратила „корбиноманију” јер је рано постало јасно да Корбин има добре шансе да победи. Али, било је јасно и да се против њега води жестока кампања. У нашем политичком поднебљу такве кампање нису реткост, напротив. Неке разлике ипак има. Британци су прогонили Корбина катастрофичним сценаријима о пропасти Британије под његовим вођством (богаташи ће се разбежати, руски тајкуни ће продати лондонске домове, замкови ће бити предати имигрантима и бескућницима, полиција неће примати плате, Лондон ће бити у пламену), плашећи Енглезе његовим „превазиђеним” идејама, његовим социјализмом и несклоношћу према Америци и НАТО-у.

Али га нису лажно цитирали ни криво тумачили. Изостало оно што што код нас доминира у јавном животу да онима с којим се не слажеш, или отимаш око истог плена, учитаваш сваковрсне задње мотиве, да им дијагностикујеш карактер и психологију, да их понизиш као људска бића – чак и онда кад у политици раде исто што би и ти радио, само да си на власти.

У политици се исплати имати праве непријатеље, па је новом лидеру лабуриста вероватно помогло што га је Тони Блер цртао као политичко страшило. За њега је гласала генерација коју су политичари отписали као аполитичну, а била је антиполитичка – и то само док јој се није указала прилика да гласа за политичара какав је Корбин. Антикорбинизам у медијима их је по свој прилици само учврстио у ставу да је Корбин њихов човек.

Чега још у британској кампањи нема, док је овде неизоставно? Моралисања, претварања да смо „ми” бољи људи од „њих” јер, за разлику од њих, мислимо исправно, на правој смо страни историје, имамо боље савезнике у свету, моћније… Слушала сам Корбинов победнички говор: нови је лидер огорчен, мисли да је прошао медијског топлог зеца. Можда мисли и да је „сатанизован”, иако би морао да упита Мађаре и Виктора Орбана како сатанизација у данашње време заиста изгледа. Резервисана је за „источне Европљане” који, зато што нису на време „десовјетизовани” или „денацификовани”, не деле с нама „људскост” према избеглицама.

За британску унутрашњу употребу, чак и најљуће политичке свађе остају у домену чињеница, аргумената и уверења. Кад критикују Корбинов „попустљив” став „српским злочинима”, или непопустљив према британском нуклеарном програму, Корбинови противници критикују његову политику, а не његов карактер или морал. Читала сам како један љути противник, који с ужасом очекује да Корбин лабуристе лиши сваке шансе да поново освоје Вестминстер, о њему свеједно говори као о пристојном, „светачком човеку”.

Барак Обама је ових дана с правом приговорио својим противницима у вези с Ираном да се у дебати не побеђује тако што другој страни приписујеш ниске побуде. То нема везе с фер-плејом, није интелектуално поштено, а није ни пристојно.

Било би добро да и наши политичари тако мисле. Негде сам читала како би најбоља ментална и психолошка вежба за америчке републиканце, који жарко желе да поврате Белу кућу, била игра у којој би себе присилили да замисле како и међу онима који гласају за супротни табор има веома пристојних људи.

Бојим се да би таква вежба и код многих од нас изазвала осећање вртоглавице.

Ево зашто то мислим. Свеж пример је дебата о српском односу према избеглицама. Они који верују да су избеглице подвала западног света огорчено се противе објављивању њихових потресних фотографија и жале се на „злоупотребу слике дечака који се удавио”, тврдећи да је то зато што желе да заштите српску дечицу од узнемирења. По тој логици, њихов политички став и њихова медијска критика две су потпуно одвојене ствари, које се сасвим случајно сусрећу у истој равни. Они, пак, који одобравају став српске владе према избеглицама не желе да воде дебату о потенцијалним последицама те политике већ радије говоре о „људскости” коју сви морамо да покажемо. Као да је морални став неки адут, предност која поништава све друге аргументе и консидерације.

Они, опет, који одобравају став Ангеле Меркел и донаторских организација, али не трпе Александра Вучића, упињу су да раздвоје те две политике и да докажу да Срби нису ни близу тако морални као Немци. Највише ме је забавило где у српском друштву извесна Софија Мандић на Пешчанику налази „подмукло подметање”: „Српски медији су пуни хвале за српског полицајца, српску полицију и третман који избеглице имају у нашој земљи. Већ ту наилазимо на прилично подмукло подметање – изјаве избеглица о томе да се српске власти према њима не понашају као према животињама није толико похвална за Србију као што се чини на први поглед”. Софија нам после објашњава да смо ми добри само у поређењу с другима, а не у поређењу с њеним идеалима. Једино не објашњава да ли је за „подмукло подметање” крива новинарка Би-Би-Сија која је објавила слику припадника српске полиције који носи сиријског дечака на рукама, и која је цитирала лепо мишљење избеглица о српској полицији – или су кривци српски медији.

Но нешто слутим да није Би-Би-Си тај кога Софија сматра „подмуклим”…

Политика

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.