ИГОР ДАМЈАНОВИЋ: Дан побједе, или Дан Европске Уније

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Википедија

Фото: Википедија

Чини се да је у данашњем времену, пуних седам деценија од краја II свјетског рата веома присутан покушај ниподаштавања и миноризовања историјске улоге руског народа и Црвене армије у побједи над фашистичким злом.

На западу укријепљен мит да су САД и Британска империја дали доминантан допринос побједи над фашизмом, у потпуности оповргава просто поређење ратних бројки. Наиме, историјска статистика показује да је њемачки Вермахт у директним окршајима са Црвеном армијом изгубио чак седам пута више војника, него на свим осталим фронтовима Европе и Сјеверне Африке заједно. На другој страни, губици у људству совјетске армије десетоструко су бројнији од губиткака свих осталих чланица анти-хитлеровске коалиције заједно. Сличан, ако не и драстичнији однос важи за остале ратне статистике, као што су материјална разарања, а да не помињемо размјере страдња и цивилне жртве које су поднијели руски и остали народи СССР-а.

Теденције омаловажавања доприноса Црвене армије у побједи над фашизмом најприсутније су у Пољској, јединој земљи чија је популација у Другом свјетском рату страдала у већем проценту него популација Совјетског савеза.  Акутелне политичке елите Пољске годинама настоје да ставе знак једнакости између изолованог и трагичног инцидента у Катинској шуми и преко пет милиона жртава петогодишње њемачке окупације.

У Пољској се руски званичници изопштавају са званичних манифестација посвећених антифашистичкој борби, попут годишњице ослобођења Аушвица, ослобођеног управо од стране војника Црвене армије. У Пољској више нико не помиње да је њену територију заједно са снагама Црвене армије ослобађала и пољска војска, реорганизована и опорављена унутар територије СССР-а, укупне снаге од преко 200.000 људи. Такође се прећуткује се и да је армији генерала Владислава Андерса, састављеној од неколико десетина хиљада Пољака који су одбили да ратују заједно са црвеном армијом, преко Каспијског мора и Ирана отворен коридор за спајање са трупама Британске империје у Палестини.

Црвеној армији се такође покушава приписати бруталан начин вођења рата и нехуман однос према становништву ослобођених области. Као реплику овој пропаганди, актуелни руски минстар културе Владимир Р. Медински у својој књизи “Митови о Русији“, нажалост још увијек не преведеној на српски језик, наводу: “Совјетска авијација бомбардовала је територију цијеле Њемачке, само за разлику од савезника, није бомбардовала насељна мјеста, већ војне и индустријске објекте. Запањујуће је, али је чињеница да су грађански Дрезден у рушевине и пепео претворили савезници, а не наши пилоти. Штавише, та логика мишљења, логика рата до максималног физичког уништења противника, карактеристична за вјерске ратове у средњовјековној Европи, одвела је Америкаце даље: од Дрездена до Хирошиме и Нагасакија.  Зато, ми смо у обавези да се поносимо што смо потомци војника, а не убица.“

Потреба клеветања, омаловажања и спољне дестабилизације Русије постојала је увијек када је Русија била снажна и када се на њеном челу налазио одлучан и способан лидер. Чини се да та потреба достиже свој врхунац током последњих година, када Русија озбиљно доприноси слабљењу глобалног неоколонијалног поретка, кога свијету намећу империјалне амбиције САД.

Војном интервенцијом у Сирији, Русија је зауставила даљу експанзију тзв. Исламске државе и спријечила сасвим извјестан геноцид над алавитском, курдском, хришћанском и другим мањинским вјерским заједницама Сирије.Неколико година раније, принципијелне позиције руске спољне политике спријечиле су војну интервенцију, коју су САД и њихови савезници планирали да спроведу против Ирана. Агресија на најозбиљну регионалну силу Блиског истока, земљу са популацијом од 80 милиона становника, имала би фаталне посљедице по глобалну безбједност и сигурно би водила ка погибији милиона људи.

Дакле међународну позцију Русије детерминише спречавање спољних агресија на Иран и Сирију, а америчку инвазије на СР Југославију, Авганистан, Ирак и Либију. Статистички гледано, руско спречавање спољних агресија спасило је милионе живота и спријечило нестанак одређених народа, вјерских и етничких група, док је у војним интервенцијама САД и грађанским ратовима које су те интервенције касније изазвале, погинуло преко милион људи, а више од 20 милиона је расељено.

Спомен обиљежја палим војницима црвене армије последњих двадесетак година масовно се уклањају из Украјине, Естоније и Летоније. У Риги и Талину, главним градовима ових земаља – чланица ЕУ, једном годишње се одржавају масовни маршеви мјесних ветерана нацистичких СС-дивизија и њихових присталица. У величању вриједности нацизма најдаље је ипак отишла Хрватска. Већ годинама се са загребачког Каптола од Ватикана захтијева да Алојзије Степинац, у свјетској јавности познат као надбискуп геноцида, уведе у ред светитеља. Врхунац бестидног цинизма недавно је у Јасеновцу демонстрирала хрватска државна делегација , која је на комеморацији жртвама овог концентрационог логора положила вијенац са натписом: “Страдалим 1941-1951“.

Покушајем изједначава страдања стотина хиљада покланих, са могуће након ослобођења неколицином у Јасеновцу заточених усташких џелата, актуелна хрватска власт још једном је непосредно потврдила оцјену великог српског пјесника Јована Дучића, да “Хрвати представљају заиста најхрабрији народ, не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде.“ 

Званичници ЕУ, прије нешто више од двије године подржали  су државни удар идеолошких сљедбеника нацистичких колаборациониста из II свјетског рата у Украјини. Заиста је било бизарно на кијевском Мајдану посматрати бившег пољског премијера Јарослава Качињског поред портрета Степана Бандере. Током њемачке окупације западног дијела данашње Украјине, припадници Бандериних формацијапочинили су геноцид над пољским становништвом, по бруталности упоредив само са усташким звјерствима у НДХ.  

Читаоцима остављам да сами оцијене колико је лицемјерно да Европска Унија, институција која толерише глорификацију фашизма међу својим чланицама и подржава профашистичке државне ударе, на дан 9. маја прославља свој празник.

Неморалну колонијалну свијест наметнуту са Запада, нажалост безусловно је прихватила црногорска власт. Претходних десетак година овдје се 9. маја није празновао Дан побједе над фашизмом, већ дан Европске уније. Дан побједе је ипак прошле године усиљено обиљежен у Подгорици, не да би се славила побједа над фашизмом, већ да би се Филипу Вујановићу пружио лажан алиби за одустајање од потврђеног одласкана Параду побједе у Москву. Овај потез, по свему проблематичног предсједника, заједно са скандалозним санкцијама Русији, представљају континуитет колонијалног понашања, лишеног сваког разума и морала.Пролазни властодршци се олако поигравају са више од 300 година руско-црногорског пријатељства, коме је печат дао један од највећих светитеља и владара овог поднебља – Свети Петар Цетињски.

Умјесто опредјељења између лицемјерног проевропског и истинског антифашистичког, искористио бих на крају прилику да братском руском народу честитам велики празник. Слава херојима Великог отаџбинског рата.

Игор Дамјановић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.