ФИЛИП РОДИЋ: Сви путеви воде у Москву

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: intermagazin.rs

Израелци и Турци, Египћани и Јорданци – сви се утркују на путу до Кремља надајући се да ће Владимир Путин, нови господар Блиског истока, моћи да обезбеди њихове интересе и реши њихове проблеме – наводи се у тексту „Путин попуњава вакуум моћи на Блиском истоку“ и додаје да је „донедавно Вашингтон био једина дестинација таквим лидерима“, те да је „америчка моћ у региону у очитом паду“. Не, ово није руска пропаганда, ово пише угледна америчка агенција „Блумберг“. Да руски хакери нису упали на њихов сајт и подметнули ову вест указује реченица у којој се објашњава овакво стање. Проблем, наиме, није у погрешној америчкој спољној политици него у томе што она није била довољно агресивна: „Односи су почели да се мењају 2013, када су САД под (Бараком) Обамом одлучиле да не нападну Асада.“ Иако је узрок погрешно дефинисан, дијагноза је сасвим исправна и очигледна.

ДА ЛИ ЈЕ 65 АВИОНА ПРОМЕНИЛО СВЕ? 

По америчкој логици, коју следи и „Блумберг“, 65 борбених авиона, колико их је Русија користила у операцији у Сирији, довело је до потпуног слома америчке блискоисточне политике. Чак и да је тако, да се политика своди само на авионе и бомбардовање, ово би била велика америчка срамота, јер би онда испало да је Русији да порази НАТО довољно мање од трећине њихових снага. На шта мислимо? Само на бројке које су „Блумбергу“ толико драге. Снаге коалиције која је 2011. напала Либију располагале су са више од 200 борбених авиона, не рачунајући ваздухоплове САД које нису објавиле прецизне податке. И шта је испало? У коалицији која без међународног легитимитета бомбардује по Сирији опет без америчких авиона – на два носача који су део операција има око 180 – учествује 105 ваздухоплова.

Није, међутим, оваквом успеху Русије допринела само вештина у управљању војним ресурсима, па јој уз мање ефективне снаге полази за руком да оствари далеко боље резултате од својих „америчких партнера“. Ради се и о много бољем управљању дипломатским и економским средствима, али и у истрајавању у принципијелном игрању на глобалној сцени.

Шта се може постићи дипломатијом и какав је однос снага на овом пољу, најбоље показује чињеница да док, због нуклеарног споразума с Ираном, САД отварају фронт и са Техераном, и са својим верним трабантима окупљеним у Европској унији, Русија постаје посредник у будућим разговорима Саудијске Арабије и Ирана. За разлику од САД, које наступају у најмању руку бахато и једнострано, и за које је турски председник Реџеп Тајип Ердоган отворено рекао да „никакви разговори с њима нису уродили плодом“, Русија се према свим странама односи с поштовањем што ју је довело у позицију најбољег, ако не и јединог посредника, фактора који може да реши нагомилане проблеме на Блиском истоку. Док су САД овладавале „управљањем из сенке“, прво помоћу сунитских џихадистичких група, а потом преко курдских милитаната у Сирији и Ираку, Русија је своју позицију градила радећи отворено и преко легалних и легитимних државних играча. Ово укључује традиционалне руске савезнике попут Сирије и све више Ирака, „подмлађене“ регионалне силе као што су Иран и Пакистан, али и традиционалне америчке савезнике Турску и Саудијску Арабију. Резултати који стижу већ данас показују да оваква руска стратегија доноси значајније и стабилније геополитичке и економске плодове од америчке. Америчка склоност ка непоштовању суверенитета држава и унутрашњополитичких превирања, чак и када се ради о њеним савезницима попут Турске, довела је Вашингтон у ситуацију да више и нема с киме да сарађује него са разним „невладиним“ факторима попут гулениста у Турској, или Курда у Сирији и Ираку. С друге стране, руски став о поштовању свих држава, без обзира на то колико се идеологије или геополитички интереси разликовали, на концу су се исплатили и показало се да је овај приступ дугорочно гледано далеко практичнији од комадања држава и подржавања терориста. Док је амерички приступ најпре донео неповерење, а потом и изолацију, односно прекидање односа, руски је имао супротан ефекат.

Тако су данас односи Русије и Турске, које су практично биле на ивици рата пре само неколико година, далеко бољи од оних које Анкара има са САД, вишедеценијским НАТО партнером. Не само да се сада Русија и Турска ослањају једна на другу у решавању сукоба у Сирији и не само да Русија Турској продаје најнапредније оружане системе него и Анкара јасно указује како планира да их користи, односно према коме су они усмерени. Када је дефинитивно договорен трансфер противваздушних система С-400 Турској, државна новинска агенција ове земље „Анадолија“, за коју не треба сумњати да не одражава верно став политичког руководства, објавила је инфографику о томе шта све овај ракетни систем може да уништи. На њој су се нашле искључиво америчке летелице, и оне које су САД продавале разним земљама попут Ф-15 или Ф-16, и, на пример, стратешки бомбардери Б-52 и Б-1 које имају само Американци. Руси су озбиљни играчи и чињеница је да Турцима највероватније нису дали приступ кључном систему који ракетама омогућава да распознају пријатељске од непријатељских летелица, да су се на овај начин обезбедили да евентуално једног дана оружје које су сами направили не буде уперено у њих и да потенцијалне мете могу бити само амерички и други западњачки авиони, али то није разлог да се Анкара тиме хвали. „Анадолијина“ инфографика је јасна порука која није случајно послата. Какви су односи јасно указује и садашњи дипломатски спор у оквиру којег није само обострано укинуто издавање виза него је Анкара ухапсила и двојицу својих држављана запослених у америчким дипломатским представништвима.

Колатерална последица приближавања Турске Русији и удаљавања од Америке јесте и зближавање Анкаре и Техерана, које је запечаћено одлуком ирачких Курда да, уз прећутну подршку САД, а отворену Израела, одрже референдум о независности. Није, међутим, обострани гнев због курдског референдума ове две земље учинио партнерима пред којим је врло перспективна сарадња већ је, пре свега, руско пријатељство са обе државе омогућило успостављање поверења и обострано корисних односа. Поред заједничког рада на мировним преговорима у Астани о прекиду рата у Сирији, где су доскора били на супротним странама, и сузбијању сепаратистичких тежњи које у Турској, Сирији, Ираку и Ирану гаје амерички савезници Курди, Анкара и Техеран иду даље. Обе земље су у размаку од само неколико дана одвојено спровеле војне вежбе са припадницима ирачке војске, што отвара пут ка донедавно потпуно незамисливој, директној војној сарадњи. Кулминација овога могло би бити оно што је Ердоган пре неколико дана увијено и најавио – да би Турска и Иран могли да предузму драстичније кораке спрам ирачких Курда у виду заједничке војне акције коју би, наравно, подржао и Багдад.

ПРЕСЕЉЕЊЕ КУЋЕ САУДА

И посета саудијског краља Салмана Кремљу представља почетак потенцијалног глобалног заокрета века. Поред сасвим очекиваних прича о економској сарадњи и сличном, током боравка саудијске делегације у Москви десило се неколико важних ствари које шаљу недвосмислену поруку читавом свету, а пре свега Вашингтону. Прво бисмо скренули пажњу на одлуку Ријада да се придружи Анкари у куповини руског оружја – од добијања лиценце за производњу нових јуришних пушака из породице „калашњиков“ до већ поменутог С-400. За разлику од Турске, која је на окретање руској војној индустрији, поред осталог, била мотивисана и погоршањем односа са САД и НАТО-ом и финансијским аспектима, Ријад нема ниједан од ових проблема, а најмање новчани. Мотив за ово, дакле, може бити само трагање за војном независношћу од САД. Друго је потпуно неочекивана и ничим изазвана отворена критика коју је Вашингтону из Москве упутио шеф саудијске дипломатије Абдел бин Ахмед ел Џубеир. Највиши саудијски дипломата је после разговора са својим руским колегом Сергејом Лавровим изјавио да се ни Русија, ни Саудијска Арабија не мешају у унутрашња питања других земаља, те да обе одбацују идеју „наметања чудних и страних принципа другим друштвима“. Иако је ова тврдња у великој мери нетачна што се тиче Ријада који свету извози салафизам, намера због које је она изнета носи велики значај. Ради се о јасној алузији на САД и њихову праксу коју је Ријад у великој мери раније подржавао, али чињеница да је критика изнета током посете Русији указује да чак и Саудијска Арабија жели да се дистанцира од све неуспешнијег америчког геополитичког оквира. Изгледа да Ријад жели да следи пример Ердогана, који је искористио последњи воз за спасавање сопственог образа у Сирији прелазећи на страну Дамаска, Москве и Техерана.

Да би ово могао бити случај, указује трећа важна ствар проистекла из ове посете – захтев Русији да посредује у разговорима Ријада и Техерана, за шта је спремност потврдио заменик шефа руске дипломатије Михаил Богданов. Као што је Русија зближила Анкару и Техеран, исто би могла да учини и са Ријадом, иако је тешко да, због јасних идеолошких и верских разлика, Иран и Саудијска Арабија икада буду партнери. Ипак, не морају ни да живе у сталном стању напетости. Русија је, поменусмо, јединствена на светској политичкој сцени због тога што је очувала комуникацију са свим странама на Блиском истоку, од Ирана до Саудијске Арабије и од палестинске радикалне организације Хамас до Израела. Русија заједно с Египтом посредује у деценијском унутрашњем палестинском раздору између Фатаха и Хамаса, а Путин је у Москву на преговоре позвао и ривалске групе у Либији… Што се Ријада тиче, Русија би од побољшања односа са Техераном још значајнију улогу могла да има у решавању размирица са Катаром и сукоба у Јемену. Раније ове године шеф катарске дипломатије хвалио је улогу Русије као неутралне силе у спору са Саудијском Арабијом, Бахреином, Уједињеним Арапским Емиратима и Египтом. Сада и Ријад, предводник бојкотовања Дохе, хвали Русију. У овом смислу, ако би иједна значајнија светска сила могла да посредује у спору и смири напетости, то би могла да буде Русија. Ово би још вероватније могао бити случај са Јеменом, где Ријад од 2015. није имао никаквог стратешког успеха, осим у изазивању хуманитарне катастрофе и огромних цивилних жртава. Покушаји САД да се ангажују у улози миротвораца у Јемену потпуно су пропали током 2016. и 2017, пре свега због јасног и недвосмисленог просаудијског става који је најјасније изразио Трампов министар одбране Џејмс Метиз позивајући на значајнију војну помоћ у борби против Хута. Ово оставља широм отворена врата за Москву која је, од самог избијања сукоба, одржавала односе са свим странама и водила флексибилну и помирљиву политику.

Нове улоге Русије на Блиском истоку свестан је и блиски амерички савезник Израел, који упркос томе све време одржава добре односе и са Москвом. Израелски министар одбране Авигдор Либерман, који представља тврду линију у Тел Авиву, изјавио је да САД морају учинити више како би се супротставиле Русији, Ирану, Хезболаху и Сирији. Док се Израел принципијелно не противи руском војном присуству у региону, Тел Авив је свестан руске геополитичке стратегије равнотеже и правичности. Ово је у супротности са безрезервном подршком САД коју је Израел до сада уживао и захваљујући којој је сваки спор решавао у своју корист. Да више неће бити тако указује пример са израелским премијером Бењамином Нетанијахуом који је у последњих годину и по дана чак четири пута путовао у Москву, али није успео да придобије Путина. Тако је, на пример, од Москве тражено формирање тампон-зоне у Сирији дубине 60 километара, али је прихваћено само пет километара.

Иако и у војним, и у економским капацитетима Русија значајно заостаје у односу на САД, она је данас у стању да има далеко већи утицај од Вашингтона, а временом ће се овај јаз само продубити. Давно је прошло време када је Москва у овом региону била само посматрач који може једино немоћно да протестује. Однос Вашингтона и Москве на Блиском истоку данас се најбоље може описати поређењем са двојицом боксера од којих је један огроман и мишићав, а други је мањи, али има бољу технику.

intermagazin.rs, Печат

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.